Planeta majmuna

Piše: Balša Knežević

Stajao je ispred velikog starinskog ogledala sa ramom od rustičnog drveta zlatne boje već više od sat, dok su mu misli agresivno nabacivale mnoštvo pitanja na ionako preopterećenu svijest.

Crna mantija koju je nosio već tri dana nikako mu se nije sviđala, smatrao je da ne odražava njegovu muževnost, ali ni onu ekstravagantnu umjetničku crtu za koju je smatrao da je posjeduje. Zbog njene monotonosti bio je veoma neraspoložen, razdražljiv, nervozan  kao monahinja sa teškim oblikom PMS-a… Osjećao je da ponovo pada u depresiju.

Volio je da izražava tu svoju buntovničko-umjetničku crtu u svakoj prilici kad nije bio  okružen pobožnim rukoljubivim pukom koji ga je iz nekog, čak i njemu nepoznatog razloga, smatrao za velikog duhovnka i otjelotvorenje hrišćanske vrline i skromnosti.

Hrišćansku doktrinu poniznosti je u dubini svoje duše prezirao, oduvijek je sanjao da bude umjetnik, pjesnik, poput Nerona, a te, u svetosavlju zvanično zabranjene tendencije, nije smio naglas da prizna ni samom sebi. Ali postojala je jedna osoba kojoj je uvijek mogao da se povjeri i čije prisustvo je moglo da ga izvuče iz bezdana prozaičnog okruženja i vine ga u vrtlog umjetničkog ekstatičnog izražaja.

Smatrao ga je za svog intimusa, duhovnika koji je intuitivno znao koja boja mantije odgovara njegovom trenutnom raspoloženju. Znao je da izvuče iz njega umjetnički  sentiment, da porazgovara o rok n’ rolu, drogama, seksualnom životu Nikolaja Velimirovića i svim tim zabranjenim plodovima preporučenim od edenske zmije, o kojima je pohotno maštao.  S obzirom da je iznošena crna mantija stezala njegovu delikatnu psihu kao lanac policijskih kordona okupirano Cetinje, Pornofirije je znao da je ovo jedna od onih prilika kad je ne samo poželjno već i nužno pozvati omiljenog duhovnika i modnog savjetnika.

”Mali, zovim mi Vasu i ljubazno ga zamoli da što hitnije poseti moje odaje. Poruči da je situacija ozbiljna, na granici nihilističke fatalnosti koju je osećao Niče u hipotetičkom zavisničkom vapaju za morfijumom”, zapovjednički  je naredio Pornofirije nezrelom  mladiću odjenutom u bijelu mantiju, koja je više ličila na djevojačku haljinu nego na odoru sveštenika.

”Odmah vaša svetosti”, uplašeno je izustio mladić i otrčao do susjednog dvora u kojem je konačio veliki duhovnik, gromada svetosavske ekstravagancije i neprevaziđeni stilista Vazelinije Kačavenda.

2.

Nakon petnaestak minuta mladić je otvorio teška drvena vrata od orahovine, a kroz njih je ušetao Vazelinije! Odjeven u besprekorno sređenu zelenu mantiju za zlatnim i crvenim detaljima, blještao je harizmom ekstravagancije kakvu nije posjedovao ni Oskar Vajld u danima svoje najveće dekadencije. Autoritativnim korakom je ušetao u odaje svog intimusa koji je jedva dočekao da ga vidi.

Lice Pornofirija izobličilo se u iskrivljeni kez, obrazi su mu se zacrvenjeli, a zatim je strastveno izustio:

”Jao Vaso tako mi je drago što te vidim, ne znaš kroz kakve muke prolazim. Možda sad konačno shvatam onog suludog Jevreina koji se onako bespomoćan mučio na krstu da bi sad mi mogli da uživamo sve materijalne benefite njegovog podvižništva”.

Kačavenda je sjeo na tešku starinsku, rustičnu fotelju koja kao da je napravljena po narudžbini Marije Antoanete. Pomazio je mladića koji ga je uveo u odaju po obrazu, rekao mu da izađe i nasuo sebi jednu pozamašnu čašu francuskog konjaka. Otpio je dobar gutljaj i kroz pritajen osmijeh izustio:

”Muči te što ideš u Berane, je li tako”. Obojica su nakon te konstatacije grohotom počeli da se smiju, da bi nakon kraće dramske pauze Pornofirije kazao:

”Da, idem u čuveno Berane, među prizemnu raju, prozaične nedostojnike koji bi samo da mi ližu ruke i padaju po podovima i zemlji ispred mene. Oni ne znaju šta znači biti umetnik, ne mogu da spoznaju žar koji gori u mojoj duši. Ne znaju da me ova bedna crna mantija guši više nego suzavac Crnogorce koji su po mom nalogu potrovani na Cetinju”, kazao je Pornofirije glasom punim sjete i revolta i nastavio monolog:

”Vaso, ti jedini znaš da me saslušaš i razumeš. U varošici u kojoj sam odrastao imali smo jednu lokalnu budalu. Potpuno nepismen čovek, ali hiperatkivan u svom blebetanju i iznošenju gluposti, uvek je mislio da je bitan i uvažen građanin, ali je ustvari smatran za, kako bi Srbi u Crnoj Gori rekli, lokalnu avetinju koja je služila kao inspiracija za kafanske anegdote. Ponekad sam ga kao mlad momak i žalio. E on je govorio za sebe da je tajnovidac. Naravno to je bio plod njegove poremećene psihe. Ali ti znaš da ja stvarno posedujem tajnovidačke moći”, kazao je Pornofirije.

Vazelinije je samo klimao glavom i uz blag osmjeh odgovorio:

”Pa znam da tvoje umetničko-proročke vizije retko kad greše. Kaži mi što si ovoga puta video, a da je tako strašno kod tih Berana i ustoličenja onog kršnog momčića”.

”To nije proročka vizija, već produkt iskustva proizašlog iz stotina poseta takvim ruralnim, zatucanim sredinama. Već vidim grupu priučenih, nesposobnih, bolesno sujetnih demagoga u odelima koji obavljaju državne funkcije kako mi se ulizuju, malo iz praznoverja malo zbog političkih poena. Očekujem stotine ljudi koji ne znaju ni šta su Jevanđelja da mi govore o veri, a svo vreme me proganja paklena slika, nešto poput vizije – red političara, postsocijalističkih demagoških izbljuvaka, ispod kojih stoje zabrađene mučenice u crnim mantijama, bez mrve seksipila i modne sofisticiranosti. Kažem ti, pakao”, kazao je Pornofirije i poslije kraće pauze dodao:

”Osećam se kao da koračam u sredinu gde me čeka ruralno-svetosavska predstava, ali po ugledu na onaj film ‘Planeta majmuna’, a crne mantije ovih naših nesrećnica daju čitavoj toj slici zlokoban prizvuk pakla kakvog ga je zamišljao naš omiljeni umetnik H.R. Giger. Jedino što me teši je što mi je Aca rekao da mogu do mile volje da srbujem, ponižavam Crnogorce i da ih po ugledu na Ristu guram u bezdan nepostojanja”, prosuo je Pornofirije u dahu sve što ga je tištilo na tacnu ispovijesti svom Vazeliniju na uvid.

Nakon što je otpio ostatak konjaka ustao se iz fotelje i prišao svom drugu koji je očigledno proživljavao teško emocionalno rastrojstvo. Nježno ga je pomazio po bradi i prigušenim glasom rekao:

”Proživljavaš egzistencijalističku krizu koja se javlja kod svakog umetnika. Opusti se, Bata će sve da sredi. Prvo ćemo se otarasiti ove dosadne crne mantije”, rekao je Vazelinije i iz kutije koju je sa sobom unio izvadio blještavu mantiju od crvenog somota, obloženu smaragdnim i zlatnim detaljima.

Pornofirije je ostao bez riječi, lice mu je gotovo pomodrelo od zadovoljstva. Zbacio je sa sebe dosadnu, iznošenu crnu mantiju i dozvolio svom intimusu-duhovniku da ga ogrne u novo ruho.

”Kako ti se čini”, prošaputao je Vazelinije na uvo svog vladike koji je sijao unutrašnjom ekstazom.

”Ni kralj Solomon u svoj svojoj slavi nije ovako izgledao. Hvala ti. Uvek me oraspoložiš. Sad mi ni Berane neće teško pasti”, kazao je sa očima punim suza svom bliskom prijatelju.

”Ma ima da izdominiraš u Beranama”, odgovorio je Vazelinije dok ga je milovao po ramenima.

4.

Intimnu razmjenu zadovoljstva prekinulo je kucanje na vratima, a zatim i glas dječaka koji je govorio Kačavendi da ga delegacija noćnog kluba ”Lovelace” čeka u njegovim odajama.

”Dužnost zove veliki vladiko, sad si ZA BERANE SPREMAN, a moj posao je završen”, poručio je svečanim glasom Vazelinije.

”Čekaj, čekaj”, kazao je kroz pritajeni, stidljivi smijeh Pornofirije. ”Možeš li za kraj da izrecituješ početak one naše”.

Vazelinije se pravio da oklijeva, ali  je zatim uz veliko zadovoljstvo počeo da recituje:

”Oprosti mi, o moja sveta i srećna devojko,

Lejla, slatka Lejla, jer uobrazilja

Svih čudovišnih stvari koje tvoju dušu užasnuše

Čita se na pergamentu mog ushićenja”.

(Aleister Crowley, ”Oblaci bez vode”, str. 79,  SZR ”KUM”, Beograd 1990.)

Zatim se elegantno udaljio i ostavio svog prijatelja da se zadovoljno ogleda dok strastveno upija miris nove mantije.

*Svako podudaranje sa osobama iz stvarnog života je plod kvazumjetničke fantazije