ODBRANA IDENTITETA Srpskom nacionalizmu se može suprotstaviti samo crnogorski patriotizam

Za aktuelno.me

Piše: Vlatko Sekulović

Nacionalizam se u teoriji i praksi, shvata na različite načine, kao politički pokret, istorijski proces, ideologija ili stanje svesti.  Različiti pristupi poimanju ove društvene pojave i njenih uzroka doveli su i do različitih kategorizacija nacionalizma: zapadni i istočni, etnički i građanski, ostvareni i neostvareni, integralni i neintegralni, primordijalni i moderni, originalni i zakasneli, itd. U suštini radi se o pokušajima da se razlikuju „dobar“ i „loš“ nacionalizam, odnosno da se izbegne svrstavanje nacionalizma u jednu od dve kategorije. U prvu grupu bi spadali npr. nacionalizmi postfeudalnog perioda u Engleskoj, Francuskoj i SAD, kao i antikolonijalnog perioda nakon Drugog svetskog rata u Africi i Aziji. Osnovna karakteristika ovih nacionalizama bi bila da je to ideologija zajednice ljudi koja je teritorijalno određena sa pojedincem koji je svestan svojih prava i uloge u društvu bez obzira na etničku ili versku pripadnost i na tako zasnovanom načinu upravljanja društvom sa individuom kao osnovnim merilom poretka.

Drugoj grupi pripadaju „istočni“, „zakasneli“, „etnički“, „integralni“, nacionalizmi Nemačke, Rusije i Balkana. Karakteristika ovog shvatanja nacionalizma je da je nacija zajednica ljudi koja je određena prema pretpostavljenom ubeđenju o zajedničkom krvnom poreklu i srodstvu. U tom smislu osnovno merilo poretka nije individua i njen interes, već grupa, odnosno nacija, a pripadnost grupi prema kriterijumu krvi  je uslov za učešće u procesu legitimizacije vlasti i uopšte ravnopravnog učešća u društvenom životu. U oba slučaja osnovu društvene solidarnosti čini nacija kojoj pojedinac duguje lojalnost, ali bi prva implicirala inkluzivnost, bez obzira na lična svojstva poput etničke, verske ili rasne pripadnosti, za razliku od druge koja podrazumeva isključivost upravo po osnovu etničke, verske ili rasne pripadnosti. Plastično iskazano, prema prvoj kategorizaciji Arapin može biti Francuz, a prema drugoj ne može.

Jasnijem razumevanju nacionalizma, donekle pomaže podela ideologija prema ključnim konstruktima oko kojih nema kompromisa, koji imaju posebnu vrednost. Ako se primeni ovaj princip onda je nacionalizam ideologija u kojoj je ključan konstrukt nacija, za razliku od socijalizma (jednakost) i liberalizma (sloboda). Međusobni odnos ovih ideologija u poslednja tri veka je složen i međusobno isprepletan. Tako odredjeni autori nazivaju XIX vek, vekom nacionalizma, a drugi liberalizma, te svrstavaju određene istorijske ličnosti poput Macinija, čas u „liberalne nacionaliste“, čas u „nacionalne liberale“. Isto tako je i odnos socijalizma prema nacionalizmu kompleksan. Klasična marksistička teorija drži da će nacije sa nestankom podela u društvenoj bazi nestati kao kategorija, isto kao i klase ili bilo koja druga podela u društvenoj nadgradnji koja je zasnovana na odnosu prema sredstvima proizvodnje koji potom determinišu sve druge društvene odnose, samim tim i etničke. Logičan sled ove marksističke teze je da je nacionalizam faza u razvoju kapitalizma. Ipak, ovako postavljena teorija nije sprečila naciste da svoju ideologiju zasnuju na prividnoj kombinaciji dva različita konstrukta, stvarajući nacional-socijalizam, niti Musolinija, bivšeg socijaliste, da razvije svoju verziju italijanskog nacionalizma u vidu fašizma. Takođe ova teorijska postavka ne objašnjava ni raspad socijalističke Jugoslavije usled nacionalizma, a zarad stvaranja zasebnih „nacionalnih“ država. U tom smislu je Benedikt Anderson zaključio da su sukobi u Indokini između socijalističkih zemalja, Vijetnama i Kambodže, dokaz poraza marksizma od strane nacionalizma. Međutim, imajući u vidu iskustva Nemačke, Italije, Japana, kao i SSSR i SFRJ, tvrdnja Toma Nairna da nacionalizam može poraziti kako socijalizam, tako i liberalizam, dobija na značaju. Nacionalizam je bio na pragu da ostvari potpunu ideološku dominaciju u svetu 1942. godine i poražen je tek udruženim naporom „narodnih demokratija“, odnosno socijalističkih političkih snaga i „parlamentarnih demokratija“, odnosno liberalnih političkih snaga. Dakle, ako je do tada bilo moguće voditi akademske rasprave o „prirodi“ nacionalizma, nakon strahota Prvog i Drugog svetskog rata koje je ova ideologija izazvala, dileme više ne može biti. Nacionalizam je svoju presudu doživeo u Nirnbergu, a preventivna odbrana, u pravnom smislu, od ove ideologije je kodifikovana uspostavljanjem međunarodnog krivičnog dela genocida, te Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima UN. Uprkos tome, nacionalizam je doživeo svojevrsnu „renesansu“ kao „dobar“ nacionalizam u posleratnom periodu pre svega zahvaljujući tezi da nema demokratije bez nacije, tj. da je to njena „nužna stvarnost“ kako je to napisao Pekić, a zagovarao Gellner, i zbog antikolonijalističkih pokreta kojima se pripisuje često nacionalizam, iako se radilo mahom o suštinski socijalističkim pokretima. Kada se očekivalo da će nacionalizam izgubiti na svojoj atraktivnosti, kako je to proglasio Fukujama u svom delu o kraju istorije nakon pada Berlinskog zida, nacionalizam se nametnuo kao jedna od glavnih ideoloških pretnji po mir u svetu u XXI veku prema rečima novoizabranog predsednika SAD, Joe Bidena.

Pojam koji se često koristi uz naciju i nacionalizam su patria i patriotizam. Patria, najbliže preveden kao „otadžbina“, još od vremena Rima kada je skovan ovaj pojam, bez obzira na asocijaciju sa figurom oca,  imala je pre svega svoje teritorijalno određenje i kao ključnu vrednost dobrobit individue na šta ukazuje i latinska izreka „ubi bene, ibi patria“, „gde je dobro, tu je otadžbina“. U svakom slučaju patriotizam kao osećanje lojalnosti prema određenoj državi, pa i užoj teritoriji poput „lokal-patriotizma“, je često u teoriji dovođen u pozitivnu vezu sa nacijom, „nacionalizam je etnički patriotizam“, ali isto tako i suprotstavljan. Walker Connor tvrdi da u procesu formiranja SAD nije bilo nacionalizma, već patriotizma, što bi sledstveno tome važilo i za proces osamostaljenja drugih kolonija, poput južnoameričkih, azijskih ili afričkih država. U konkretnoj političkoj praksi, čak je i Marco Rubio, konzervativni republikanski senator sa Floride, nedavno izneo sličan stav kada je rekao da etnički nacionalizam ne sme oteti ili iskriviti istinski američki nacionalni identitet, jedan narod sačinjen od mnogih naroda ujedinjen u ubeđenju da su svi ljudi rođeni sa pravom na život, slobodu i traganje za srećom. Ipak, „coup de grace“ savremenim interpretacijama nacionalizma kao „dobrog“ i poigravanja sa patriotizmom je došao (ne)očekivano od strane francuskog predsednika Makrona kada je prošlu izbornu kampanju zasnovao na pozivu „ne nacionalizmu, da patriotizmu“. Makron je nacionalizam definisao kao izdaju patriotizma, izdaju svih moralnih vrednosti nacije „koja se čini kada se naši interesi izdignu iznad svih, bez ikakvog razumevanja za druge“. Ovaj aktivistički dualizam poput crno/belo, zlo/dobro, nacionalizam/patriotizam, nije slučajno izabran, jer nacionalizam predstavlja pre svega pogled na svet i stanje svesti, sa ogromnim kapacitetom za politički aktivizam.

Veći broj mislilaca poput Mosse-a, Hutchinsona, Konstantinovića, Smitha i drugih su uočili to stanje svesti i kako je nazivaju, magnetsku, mističnu, mobilizatorsku, aktivističku moć nacionalizma daleko veću od drugih ideologija rođenih u Evropi, koja ima sposobnost da pokrene mase bez obzira na konkretne društvene okolnosti u kojima deluje, od Amerike do Azije. Socijalna psihologija, najpre eksperimentalna egzistencijalna psihologija, je tek nedavno uspela da uoči određene zakonitosti svojstvene svim ljudima u procesu grupne identifikacije koja je u korenu nacionalizma. Trojica psihologa Solomon, Pyszczynski i Greenberg, oslanjajući se na ranije radove Froyda, Ranka, Beckera, Fromma, Yaloma i drugih, tragajući za odgovorom na pitanje zašto mrzimo druge i zašto smo spremni da učinimo najgore zločine nad „drugima“, došli su do zaključka da je strah od smrti u korenu te mržnje, te definisali svoju Teoriju upravljanja strahom. Naime, još prema Kierkegordu osnovni dualizam ljudskog postojanja je u svesti o neminovnoj smrti i značaju sopstvenog života. Kako bi ljudi  uspeli da se izbore sa svešću o sopstvenoj konačnosti koja izaziva strah od smrti i dali smisao svom životu, svoje uporište nalaze, nakon rane faze detinjstva kada su to roditelji, u kulturnim konstruktima, pogledu na svet, uz pomoć kojeg daju smisao svetu oko sebe i sopstvenom životu, a iznad svega nadu u simboličku i bukvalnu besmrtnost, tj. da smrt nije kraj.

Nacionalizam, kao i religija, upravo daje tu nadu besmrtnosti zasnovanoj na veri, ali ne u Boga, već u večno trajanje nacije. Posebnost i besmrtnost ljudskog bića, te njegov značaj se, u nacionalističkom pogledu na svet, ostvaruje kroz postojanje nacije i pripadnost istoj. Nacionalizam je na ovoj psihološkoj ravni, sa svojom jednostavnom retorikom i logikom, čak i primamljiviji nego komplikovane teološke postavke monoteističkih abramovskih religija sa svojim moralnim načelima. Nacionalizam istovremeno pojednostavljuje moral, dobro je ono što je dobro za nacionaliste, a zlo je ono što je zlo za nacionaliste. Greenberg, Solomon i Pyszczynski i drugi egzistencijalni psiholozi, su sproveli više stotina eksperimenata kojima su dokazali da ljudi kada su prethodno podstaknuti na razmišljanje o sopstvenoj smrti, zauzimaju tvrđe stavove prema onima koje doživljavaju drugačijima od sebe po veri, naciji ili rasi, ili uopšte po pogledu na svet, dokazujući uzročno-posledičnu vezu između straha od smrti i ljudskog ponašanja na ideološkoj ravni. Jednostavno „drugi“ sa svojim različitim pogledom na svet, samim svojim postojanjem podrivaju naš pogled na svet i time nas „ogoljavaju“ pred neminovnošću smrti, ostavljaju nas bez odbrane koja daje smisao našem svetu i nama samima, te zato moraju uklonjeni bilo asimilacijom, prilagođavanjem, degradacijom, dehumanizacijom, demonizacijom ili uništenjem, zaključuju egzistencijalni psiholozi. Drugim rečima, osoba koja upravlja svojim strahom od smrti pretežno ili isključivo koristeći npr. religiju, budizam, osećaće se egzistencijalno ugroženom samim postojanjem muslimana. Predmetni budista, što je manje siguran u sebe i svoju veru, to će biti skloniji da  ukloni postojanje „drugog“, čak i fizički, kao što se nedavno desilo u Burmi sa pripadnicima naroda Rohinje. Vesna Bratić, trenutno crnogorska ministarka zadužena upravo za kulturu, je dehumanizovala i demonizovala književnika Borisa Dežulovića nazvavši ga „đubre ustaško“, samo zato što se ovaj osvrnuo na „njene“ svetinje, dokazujući time osnovnu tezu egzistencijalnih psihologa.

Ovaj mehanizam nacionalisti obilato koriste i njime manipulišu što je očigledno kada se njihove  teritorijalne želje preklapaju sa drugima, kada su etničko čišćenje i genocid često neminovnost. Tragični paradoks nacionalizma je da su zarad besmrtnosti i odbrane od smrti nacionalisti odgovorni za najveći broj nasilnih smrti izazvanih u Evropi uključujući i Balkan u modernoj istoriji. Genocidi i etnička čišćenja koji su se dešavali pre Fichteovog definisanja nacionalizma, poput istrebljenja domorodaca u Americi ili njihovih međusobnih istrebljenja kako je to prikazano u filmu „Apokalipto“, su opet u svom korenu imali strah od smrti, odnosno ugrožavanje kulturnih konstrukata od strane „drugih“, te ritualno žrtvovanje „drugih“ radi očuvanja „naših“. Tu magičnu, mističnu moć nacionalizma zasnovanu na strahu od smrti i drugih kulturnih zajednica izrazio je i Hitler u njegovom „Mein kampfu“ kada je narode podelio na tri grupe: one koji stvaraju kulturu (pre svega Nemce, tj. Arijevce), one koji podržavaju kulturu ali su nesposobni da je stvaraju (npr. Sloveni) i one koje uništavaju kulturu, Jevreje. Dakle, osnovni razlog za ubijanje šest miliona ljudskih bića je bio u tome što su „podrivali“ arijevsku kulturu i postojanje nemačke nacije. Ovoj mističnoj moći nacionalizma Makron je suprotstavio ideju koja joj može parirati na psihološkoj ravni u XXI veku, a to je patriotizam shvaćen kao čin odanosti i predanosti skupu moralnih vrednosti koji podrazumeva odbranu društvenog uređenja na određenoj teritoriji zasnovanog ne na naciji, već na individui i njenim ljudskim pravima bez obzira na veru, naciju ili rasu. Drugim rečima postajemo besmrtni ako svoj smisao života nalazimo i u postojanju „drugih“, određenih i prema nekom njihovom ličnom svojstvu, veri, naciji ili rasi, tj. u postojanju čovečanstva.

U konkretnom političkom kontekstu današnje Crne Gore, a i Balkana, u suštini se politički aktivizam  svodi na patriotizam ili nacionalizam. Crnogorski nacionalizam je idejno isti kao i bilo koji drugi, uključujući i srpski, ali zbog svog objektivnog kapaciteta je pre folklornog karaktera, nego suštinska pretnja po druge. U međusobnom sukobu dva nacionalizma, nacionalizam veće grupe najčešće nadjača nacionalizam manje grupe kako iz objektivnih razloga tako i iz psiholoških razloga upravo zato što je zasnovan na ubeđenju o večnom trajanju nacije, pa što veća nacija to je verovatnije da će duže trajati, te je tako srpska samim tim i atraktivnija kao predmet identifikacije. Dakle, opravdana odbrana crnogorskog identiteta, zasnovana na ljudskom pravu na slobodno izjašnjavanje o nacionalnosti, može biti zasnovana isključivo na patriotizmu, na odbrani Crne Gore kao zajednice ravnopravnih građanki i građana, bilo kojoj veri ili naciji pripadali.

Srpski nacionalisti se u tom kontekstu mogu samo prikazivati kao patriote jer će uvek Crnu Goru doživljavati isključivo geografski i utilitaristički, ako im je korisno da ova država postoji, jer je njihova odanost vezana samo i isključivo za srpsku naciju. Srpskim nacionalistima je Crna Gora instrument ostvarenja njihovih interesa zasnovanim na tezi o superiornosti srpske nacije, a ne cilj shvaćen kao multietnička i multikulturna država ravnopravnih građana i građanki. Parafrazirajući Rubia i Makrona, politička akcija koja se može uspešno suprotstaviti bilo kom nacionalizmu mora biti zasnovana na patriotizmu kao odbrani ubeđenja ne samo da su svi građani i građanke Crne Gore rođeni jednaki i sa istim ljudskim pravima, već i da to isto važi za sve ljude na prostoru bivše SFR Jugoslavije.

*Zabranjeno je kopiranje i korišćenje objavljenog sadržaja bez saglasnosti redakcije portala Aktuelno.me i autora teksta