fbpx
22-Jul-2019, 8:19
Naslovna CRNA GORA Zašto je Evropska unija dala osobi koja se bavila plagiranjem da proverava...

Zašto je Evropska unija dala osobi koja se bavila plagiranjem da proverava akademsku čast u Crnoj Gori?

Izvor: Antidot

Nejasno je da li je životna priča Frenka Abagnejla[1] svetski poznatog falsifikatora koga je FBI na kraju angažovao kao savetnika za razotkrivanje prevara, bila inspiracija šefovima Delegacije EU u Podgorici (najpre Mitji Drobniču, a potom i Aivu Oravu), kada su stotine hiljada evra donacija za istraživanje plagijata dodelili Daliborki Uljarević, osobi čija je jedina kvalifikacija za obavljanje tog posla bilo to što je svoju karijeru izgradila na falsifikatima, krađama ideja, plagiranju i otimanju projekata od drugih.

I dok je Abagnejl varao samo dok je bio mlad da bi kasnije promenio stranu, Daliborka Uljarević je nastavila da se ovim poslovima bavi i dalje. Počev od propalog projekta časopisa “Izlaz”, preko plagiranja svog diplomskog rada i njegovog kasnijeg autoplagiranja, pa sve do krađe tuđih ideja i projekata, Uljarevićeva je uspela da za svoje poduhvate obezbedi ogromna sredstva brojnih donatora, u prvom redu Evropske unije.

Daliborka Uljarević, osnivačica i izvršna direktorka crnogorskog Centra za građansko obrazovanje (CGO), nevladine organizacije kojoj Delegacija Evropske unije u Podgorici godišnje dodeljuje stotine hiljada evra, između ostalog i za promovisanje akademske čestitosti i borbu protiv plagijata u Crnoj Gori, svoj put ka uspehu i evropskim visinama započela je upravo falsifikovanjem! Nakon što je sebi dozvolila da četvorogodišnji fakultet studira punih 10 godina i shvativši da su, u trenutku kada je najzad počela da sprema svoj diplomski rad, njene kolege sa studija iza sebe već imale petogodišnje radno iskustvo,Uljarevićeva je shvatila da se, umesto vrednog rada i učenja, u životu sve može lakše završiti snalažljivošću i korišćenjem prečica.

Ona tada dolazi na ideju da bi svoje dotadašnje angažovanje u civilnom sektoru mogla da iskoristi kako bi bez mnogo muke i truda napisala svoj diplomski rad i time stekla svoju fakultetsku diplomu. Za realizaciju tog nauma posebno su joj na ruku išle okolnosti da je godinu dana pre toga učestvovala u organiazciji Škole demokratije, gde je prikupila obilje brošura iz oblasti demokratije, ljudskih prava i tolerancije u društvu, što Uljarevićeva i bira kao temu svog diplomskog rada. Sticajem okolnosti, kao poseban dar s neba, došao joj je i rukopis za knjigu “Demokratija” koji joj je kao urednici i predstavniku izdavača na čitanje poverio profesor Radovan Radonjić odakle će, bez ikakvih skrupula, plagirati dobar deo svog završnog studentskog rada.

Prema analizi koju je, za potrebe istraživanja Antidota, uradio stručni tim sastavljen od eminentnih eksperata sa Beogradskog univerziteta, softver za detektovanje plagiranih naučnih sadržaja iThenticate pokazao je da Uljarevićkin diplomski rad iz 2004. godine, pod naslovom “Značaj i uloga tolerancije u društvu”, obiluje sadržajem koji je bez citata preuzet iz različitih izvora – posebno NVO brošura, literature dostupne na hrvatskom jeziku i rukopisa knjige “Demokratija” koja će biti objavljena nekoliko meseci nakon odbrane Uljarevićkinog diplomskog rada. Analiza softvera koja nije obuhvatila poklapanja sa literaturom na engleskom jeziku, pokazala je da je Uljarevićka samo iz izvora dostupnih na ex jugoslovenskim jezicima plagirala više od 30% sadržaja svog diplomskog rada.

Ovo otkriće utoliko je značajnije što dolazi u trenutku kada višegodišnja kampanja borbe protiv plagijata u Crnoj Gori, koju javno predvode Uljarevićeva, njena organizacija CGO i sa njima interesno povezan medijski sistem Vijesti, dostiže svojevrsni vrhunac koji se ogleda u pritiscima na državne i akademske institucije povodom navodnog plagijata magistarskog rada direktora Uprave policije Veselina Veljovića. Pre toga, u godinama iza nas, na meti identičnih kampanja našli su se najpre dekan Prvnog fakulteta u Podogorici Velimir Rakočević, potom ministarka nauke Sanja Vlahović, ali i mnogi drugi poput Milana Babovića, visokog funkcionera vladajuće Demokratske partije socijalista (DPS), pa sve do čelnih ljudi Univerziteta Crne Gore i državnog Tužilaštva.

Najtežu krađu tuđeg autorstva, međutim, Daliborka Uljarević je počinila zloupotrebivši rukopis knjige “Demokratija”, autora profesora Radovana Radonjića, koji joj je kao urednici i predstavnici izdavača bio poveren na čitanje i pripremu za objavu. Analiza njenog diplomskog rada pokazala je da je Uljarevićka iz pomenutog rukopisa, bez ikakvog navođenja izvora, bezočno pokrala i prepisala čitave pasuse predstavljajući ih kao svoj autorski rad. Pored toga što za pomenute citate nije navela izvor, osnivačica i izvršna direktorka Centra za građansko obrazovanje, knjigu profesora Radonjića nije navela čak ni u spisku literature na kraju svog diplomskog rada, što jasno ukazuje da nepropisno citiranje nije bilo rezultat slučajnog propusta, već namernog prikrivanja stvarnog izvora koji je koristila u pisanju svog završnog studentskog rada.

U slučaju Daliborke Uljarević, međutim, problem sa plagiranjem diplomskog rada samo je vrh ledenog brega višedecenijskog prevarnog, nemoralnog i nezakonitog postupanja ove “ugledne” aktivistkinje civilnog sektora Crne Gore. Pored nedozvoljenog plagiranja završnog akademskog rada, njenu karijeru obeležio je čitav niz kontroverzi, prevara i očigledne sklonosti ka onim oblicima ponašanja koji su sve, samo ne primeri čestitosti i poštenja na koje se Uljarevićeva u svom javnom delovanju redovno poziva, naročito u trenucima dok u ulozi vrhovnog moralnog sudije drugima drži javne lekcije.

Počev od prvog pojavljivanja u javnosti, tokom studentskih protesta u Beogradu 1996/97. godine, preko pronevere dobijenog projekta izdavanja studentskog časopisa “Izlaz” tokom 1997, plagiranja diplomskog rada 2004, vođenja montiranih kampanja za navodne plagijate protiv politički odabranih meta u Crnoj Gori, plagiranja i krađe ideje projekta “Muzej korupcije” od Zemunskog malog umetničkog centra (ZMUC) tokom 2017, pa sve do politički motivisanog poziva Evropskoj komisiji da obustavi predpristupne pregovore sa Vladom Crne Gore, Daliborka Uljarević i oko nje okupljena grupa korisnika grantova zapadnih fondacija, pokazali su samo jedno – da je za njih borba za donacije ništa drugo do arena u kojoj je sve dozvoljeno i u kojoj cilj opravdava sredstvo, a lični interesi nadilaze opšte dobro i javni interes.

Akademska čestitost na Uljarevićkin način – plagijatom do fakultetske diplome

Prema zvaničnim podacima Fakulteta političkih nauka u Beogradu, diplomski rad pod naslovom “Značaj i uloga tolerancije u društvu”, Daliborka Uljarević je odbranila 28. aprila 2004. godine, punih deset godina nakon što je upisala ovaj fakultet u okviru Beogradskog univerziteta. Rad je odbranjen sa ocenom 10, a u komisiji su bili: u ulozi mentora prof. Čedomir Čupić, u svojstvu člana komisije asistent Slaviša Orlović i, u svojstvu predsednika komisije, profesor Branimir Stojković.

Nakon što je, na osnovu Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, istraživački tim Antidota od Fakulteta političkih nauka dobio kopiju diplomskog rada Daliborke Uljarević, taj rad je najpre podeljen po stranama, da bi potom, svaka strana zasebno bila aplodovana na sajt servisa za detekciju plagijata ithenticate.com. Detaljna analiza rada pokazala je da on obiluje plagijatima, tačnije da je više od 30% rada prepisano bez adekvatnog navođenja izvora, što predstavlja težak akademski prekršaj.

Tokom istraživanja autentičnosti rada Daliborke Uljarević i pisanja teksta o nalazima do kojih smo došli, konsultovali smo više stručnjaka iz akademskog sveta kako bismo svoje tvrdnje višestruko verifikovali. Detaljna analiza pokazala je da rad obiluje plagijatima, ali i da u kvalitativnom i kvantitativnom smislu jedva zadovoljava minimalne uslova koji su uobičajeno važili za diplomske radove.

Prema opšte prihvaćenoj definiciji u akademskoj zajednici, plagijat predstavlja čin preuzimanja nečijeg pisanog rada bez navođenja izvora, odnosno priznavanja tuđeg autorstva. Prema opštevažećim pravilima, plagijat predstavlja intelektualnu, odnosno akademsku krađu, a pravila o akademskim prekršajima bez izuzetka propisuju da svaki pisani rad mora biti delo samog studenta.

Pravila o akademskim prekršajima Londonske škole ekonomije i političkih nauka, na primer, propisuju da svaki pisani rad mora biti delo samog studenta. “Citati se moraju staviti između navodnika ili u poseban paragraf i njihov izvor se mora navestiParafrazirani materijal se mora označiti. Povreda ovog zahteva, namerno ili slučajno, ili predstavljanje rada drugih kao svog, predstavlja plagijat.” Prema navedenim pravilima, sankcija za plagijat je najstroža od svih akademskih sankcija i podrazumeva oduzimanje akademskog zvanja koje je stečeno zahvaljujući plagiranom radu.

U svom uputstvu o citiranju, Univerzitet Harvard, pak, navodi da postoje dve vrste plagijata – doslovni i mozaički. Doslovni plagijat je doslovno kopiranje tuđih rečenica, a mozaički je preuzimanje delova tuđeg rada uz stilske i jezičke prepravke kako plagijat ne bi bio identičan originalu. Obe vrste plagijata su neprihvatljive i kažnjive.

Stručna analiza diplomskog rada Daliborke Uljarević pokazala je da, uprkos skromnom obimu, on obiluje plagijatima. Dok su pojedini delovi njenog rada doslovno kopirani iz tuđih radova, bez odgovarajućeg navođenja, drugi su “mozaičkog” tipa.

Izbor Daliborke Uljarević od strane fondova EU, da ona radi proveru diploma, sličan je odluci FBI da za osobu koja proverava falsifikate angažuje svetskog prevaranta Frenka Abagnejla. Nejasno je da li je slučaj Abigejla bio inspiracija onima koji su napravili ovakav izvbor ili je u pitanju ipak bila samo slučajnost? Mitja Drobnič i Aivo Orav bivši i sadašnji šef kancelarije EU u Podgorici

Međutim, ono što se u slučaju njenog rada posebno izdvaja i njen plagijat čini daleko ozbiljnijim prekršajem od uobičajenog akademskog prepisivanja bez navođenja izvora, jeste okolnost da je delove teksta Uljarevićeva prepisala iz rukopisa, u to vreme, još uvek neobjavljene knjige “Demokratija”, profesora Radovana Radonjića. Pomenuta knjiga je izdata tek nekoliko meseci kasnije, izdavač je bio CGO, a urednica Daliborka Uljarević lično. Da nevolja bude veća, profesor Radonjić je dugogodišnji bliski saradnik Uljarevićeve i njene organizacije CGO, gde od samog osnivanja vodi Školu demokratije.

Sadržinska poklapanja čitavih pasusa, koji su u Uljarevićkinom diplomskom radu objavljeni bez navođenja izvora, dokazuju da je ona svesno iskoristila delove rukopisa knjige koji joj je, kao urednici izdanja, autor dao u najvećem poverenju, što beskrupuloznost i podlost njenog čina diže na jedan potpuno novi, viši nivo. Da u pitanju nije bio tek slučajni propust, svedoči i okolnost da knjiga profesora Radonjića nije navedena čak ni u spisku korišćene literature čiji je pregled dat na kraju diplomskog rada. Na spisku literature nisu se našle ni brojne NVO brošure i skripte, koje su Uljarevićevoj bile dostupne u okviru Škole demokratije koja se u organiazciji CGO održavala tokom 2003. godine, a čije je delove obilno koristila u izradi svog diplomskog rada. Na spisku literature nisu se našle ni knjige poput Krizmanić M., Kolesarić V. (2003): “Tolerancija u svakidašnjem životu – Psihologija tolerancije”, Naklada Slap, Zagreb, ili, pak, Antić, S. (2000): “Rječnik suvremenog obrazovanja”, HPKZ, Zagreb.

Iako ceo Uljarevićkin rad obiluje plagijatima iz različitih izvora (više od 30% sadržaja je plagirano), ovom prilikom navodimo tek nekoliko ilustrativnih primera koji dokazuju gore navedene nalaze:

Primer 1:

Na strani 18, diplomskog rada Daliborke Uljarević pod naslovom “Značaj i uloga tolerancije u društvu”, u 4. pasusu piše:

Demokratija, kao neiscrpna tema, nerijetko dijeli usud svih velikih ideja: istovremeno se oduševljeno prihvata i žestoko osporava. Razlog tome je i njeno različito vrednosno određenje, shvatanje, primjena, interpretacija.

 

Pasus sa identičnim smislom kazivanja (primer mozaičkog plagiranja) nalaze se i u knjizi “Demokratija”, profesora Radovana Radonjića u kojoj na strani 11, u 1. pasusu stoji sledeće:

“Ideja demokratije dijeli sudbinu svih velikih ideja: u isti mah je oduševljeno prihvataju i žestoko osporavaju. Kada će biti jedno, a kada drugo, zavisi od toga ko je vrednosno prosuđuje, koju i čiju društvenu empirijiu (iskustvo, odnos, stvarnost) time racionalizuje, te s kojim je i čijim idealima i principima upoređuje.”

 

 

Primer 2:

Na 18. strani Uljarevićkinog diplomskog rada, u 5. pasusu navodi se:

“U etimološkom smislu, demokratija potiče od grčkih riječi demos (narod) i kratein (vladati), to bi doslovno prevedeno trebalo da znači vladavina naroda.Saglasno ovom najstarijem i najjednostavnijem shvatanju pojma demokratije je i stanovište Abrahama Linkolna da je to “government of the people, by the people, for the people” (vladavina anroda, od naroda, za narod). Ipak ti njeni temeljni pojmovi nijesu sasvim jednoznačni, što otvara prostor za brojne nedoumice i pitanja, kao i čitav niz različitih tumačenja, zavisno od toga koji mislioc ili grupe su ih zastupali, i sa kojih istorijskih, društvenih i kulturnih pozicija.”

 

Gotovo identičan tekst može se pronaći u knjizi profesora Radonjića i to na 17. strani, u 2. pasusu:

“Naravno, objasniti samu riječ demokratija nije teško. Da bi se to uradilo, kaže Sartori, ‘treba znati samo malo grčkog jezika’. Tako, demokratija – od grčkih riječi demos (narod) i kratein (vladati) – znači vladavinu naroda (neki kažu vladavinu mnoštva). Na tragu ovog, inače najstarijeg, najčešćeg i najjednostavnijeg određenja pojma demokratije jeste i Linkolnovo stanovište da je to ‘government of the people by the people, for the people’ (vladavina naroda, od naroda, za narod).

 

Na sledećoj 18. strani, u 1. pasusu nastavlja se dalje:

“Nevolja je, međutim, u tome što bukvalno etimološko značenje neke riječi ne pomaže uvijek da se shvati na kakvu se stvarnost ona odnosi. U konkretnom slučaju, upravo se o tome radi: pojmovi koji tvore složenicu demokratija nijesu jednoznačni i sami po sebi razumljivi. Naprotiv, višeznačni su i, kao takvi, predstavljaju izvor mnogih nejasnoća i nesporazuma.”

 

 

Primer 3:

Takođe, na 18. strani, u nastavku 5. pasusa Uljarevićeva dalje piše:

“Problem je i što narod slobodnih građana (polites), koji čine političku zajednicu, nije isto što i sveukupnost građana (politeja), okupljenih u antičkom gradu-državi. Da o narodu u širem smislu, kao prethodnici savremenih nacija, i ne govorimo. Još je složenije (i problematičnije) značenje demokratije kao vladavine, budući se ona, u nekim elementima i modalitetima, može javiti u vrlo različitim formama i oblicima. Otuda neki pisci govore o demokratijama, a ne o demokratiji.

 

Gotovo identičan tekst nalazi se u knjizi “Demokratija” i to na strani 18, u 2. i 3. pasusu:

“Uz to, pravi se razlika između naroda slobodnih građana (polites), koji čine političku zajednicu, i sveukupnosti građana (politeja), okupljenih u gradu-državi (polisu). Pretvaranjem grčkog demosa u latinski populus, određenje pojma naroda postaje još složenije. U starom Rimu, ali i u srednjem vijeku, ‘populus smatraju dijelom kao pravni pojam, a dijelom kao organsku celinu’. Između takvih određenja populusa i pojma naroda u savremenom smislu, kao prethodnice nacija, razlika je još veća….”

 

U istoj knjizi, na 20. strani, u 1. pasusu se nastavlja:

“….Značenje demokratije kao vladavine naroda još je složenije (zamršenije)…..njihovo mnoštvo i raznovrsnost uslovilo je da je realnije govoriti o demokrtijama nego o demokratiji.”

 

 

Primer 4:

U diplomskom radu Daliborke Uljarević na stranii 18, u 6. pasusu, kao i u nastavku na strani 19, piše sledeće:

“Mnogi demokratiju posmatraju kao opšti i trajni politički i društveni regulativni princip, a ne kao definitivno uobličeni, konkretni politički tip ili oblik političke organizacije društva. Time se insistira na njenoj proceduralnoj strani, tj. na pravilima političke igre kojima bi se moglo postići ono što je krajnja, supstancijalna vrijednost demokratije: vladavina naroda ili barem njegove većine, putem efektivne kontrole vlasti ili neposrednog učešća u procesu odlučivanja.

 

Identičan tekst nalazi se u knjizi “Demokratija”, profesora Radonjića, na strani 20, u 5. pasusu:

“Drugi demokratiju poimaju kao opšti i trajni politički i društveni regulativni princip, a ne kao definitivno uobličeni, konkretni politički tip ili oblik političke organizacije društva. Pobornici takvog stanovišta uglavnom insistiraju na proceduralnoj strani demokratije, tj. na pravilima političke igre kojima bi se moglo postići ono što je njena krajnja, supstancijalna vrijednost: vladavina naroda ili barem njegove većine, putem efektivne kontrole vlasti ili neposrednog učešća u procesu odlučivanja (neposredna demokratija).

 

 

Primer 5:

Na strani 19, pasus 4, diplomskog rada Daliborke Uljarević, bez ikakvog navođenja izvora stoji sledeće:

“U tome se sastoje i uslovi za njeno postojanje, koji su brojni, ali uopšteno navedeni i da bi bliže objasnili mehanizme kojima se u okviru društvenog i političkog uređenja stvara tolerancija, ističu se:

1. Vladavina prava, zaštićenost privatne svojine i opšta konkurencija svih i svega;

2. Izbornost predstavničkih i javnost rada državnih organa, te njihova podložnost demokratskoj kontroli građana i nezavisnom javnom mnjenju;

3. Političe, vjerske i druge slobode i pravo na privatnost kao izraz fizičkog i moralnog integriteta;

4. Pravo da se zna i iskaže (da se bude obaviješten i da obaviještava), kao i pravo na razlikovanje i neslaganje;

5. Uzajamno povjerenje, poštovanje, solidarnost i vjera u vrijednosti i sposobnosti običnog čovjeka, kao ličnosti i kao građanina;

6. Faktička (tekuća) materijalna i socijalna sigurnost, na osvnou ličnog rada i ostvarenog opšteg progresa, i mogućnost da se, na tim pretpostavkama, projektuje izvjesna budućnost;

7. Slobodna cirkulacija robe i novca, ljudi i ideja, te odsustvo svakog protekcionizma i autarkizma, odnosno teritorijalnog, društvenog, emotivnog i drugog ograničavanja, zatvaranja ili povlačenja u sebe.

 

Identičan tekst profesor Radonjić je objavio u knjizi “Demokratija”, na strani 29, u 1. pasusu:

“Na temelju uvažavanja tih pretpostavki sačinjen je svojevrsni “listing” principa i zahtjeva koje jedno društvo (država) treba da poštuje i ispunjava da bi se moglo smatrati demokratskim. Glavne stavke tog “listinga” jesu: vladavina prava, zaštićenost privatne svojine i opšta konkurencija svih i svega; izbornost predstavničkih i javnost rada državnih organa, te njihova podložnost neposrednoj kontroli građana i nezavisnom javnom mnjenju; političke, vjerske i druge slobode i pravo na privatnost kao izraz fizičkog i moralnog integriteta; pravo da se zna i iskaže (da građanin bude obaviješten i da obavještava), kao i pravo na razlikovanje i neslaganje; uzajamno povjerenje, poštovanje, solidarnost i vjera u vrijednosti i sposobnosti običnog čovjeka, kao ličnosti i kao građanina; faktička (tekuća) materijalna i socijalna sigurnost, na osnovu ličnog rada i ostvarenog opšteg progresa, i mogućnost da se na tim pretpostavkama projektuje izvjesna budućnost; slobodna cirkulacija robe i novca, ljudi i ideja, te odsustvo svakog protekcionizma i autarkizma, odnosno teritorijalnog, društvenog, emotivnog i drugog ograničavanja, zatvaranja ili povlačenja u sebe.

 

Ponavljanje je majka plagiranja – povratak na mesto zločina

Nakon što je u aprilu 2004. godine pred komisijom Fakulteta političkih nauka, predvođenom njenim mentorom Čedomirom Čupićem, odbranila plagirani diplomski rad, Daliborka Uljarević je došla na ideju da svoj plagijat dodatno unovči tako što će ga dalje autoplagirati i kao svoj novi tekst objaviti u okviru zbornika “21 PRIČA O DEMOKRATIJI”. Zbornik je izdala organizacija Centar za građansko obrazovanje, a urednica izdanja i ujedno autorka jednog od poglavlja bila je Uljarevićeva lično. Izdavanje publikacije finansijski je podržala Fondacija Friedrich Ebert, Regionalni biro Beograd.

U uvodnoj napomeni zbornika, Dr Heinrich Sassenfeld, tadašnji direktor Fondacije Friedrich Ebert, napisao je sledeće: “Materijali koji su napravljeni i korišćeni za vrijeme kurseva Škole demokratije odlično su pripremljeni i korisni, zbog čega želimo da omogućimo njihovu publikaciju i širu distribuciju. Ovo je drugi dio priručnika za Školu demokratije; nadamo se da će ga trajno koristiti polaznici ove škole, studenti, eksperti, političari i zapošljeni u državnom sektoru. Na ovaj način, Fondacija Fridrih Ebert fondacija učestvuje u političkom razvoju Crne Gore. Želio bih da izrazim posebnu zahvalnost Centru za građansko obrazovanje i gospođici Daliborki Uljarević, koja je osmislila ovu ideju i preuzela težak zadatak koordinacije izrade i publikovanja priručnika.”

Iz gore navedenih redova jasno se vidi kako poreklo publikovanih materijala tako i čija je ideja bila da se oni objave u okviru posebnog projekta. Plagirajući svoj diplomski rad, Daliborka Uljarević je došla na ideju da svoju uspešnu prevaru dodatno unovči tako što će je pod maskom originalnog naučnog teksta ponovo prodati donatorima.

Nakon što je u aprilu 2004. godine pred komisijom Fakulteta političkih nauka odbranila plagirani diplomski rad, Daliborka Uljarević je došla na ideju da svoj plagijat dodatno unovči tako što će ga dalje autoplagirati i kao svoj novi tekst objaviti u okviru zbornika “21 PRIČA O DEMOKRATIJI”. Zbornik je izdala organizacija Centar za građansko obrazovanje, a urednica izdanja i autorka jednog od poglavlja bila je Uljarevićeva lično

U pomenutom zborniku u kome se ime izvršne direktorke CGO našlo u društvu eminentnih profesora iz regiona poput Đure Šušnjića, Ratka Božovića, Čedomira Čupića, Nebojše Vučinića, Veselina Pavićevića i Zorana Stojiljkovića, Daliborka Uljarević je objavila tekst na 9 strana pod naslovom “Značaj i uloga tolerancije u demokratskom društvu” što je gotovo identično naslovu njenog diplomskog rada (“Značaj i uloga tolerancije u društvu”).

Provera urađena preko sajta za detektovanje plagijata iThenticate, pokazala je da je sadržaj članka gotovo doslovce prepisan iz Uljarevićkinog diplomskog rada i to bez da je bilo gde, uključujući i spisak korišćene literature na kraju članka, navedeno odakle je tekst preuzet. Slučajevi plagiranja sopstvenih ranijih radova, bez citiranja ili navođenja izvora, uz predstavljanje plagiranih sadržaja kao novih i originalnih, predstavlja pojavu koja se naziva autoplagijat, a koja se po akademskim pravilima smatra prekršajem koji je u rangu sa običnim plagiranjem.

Da je u pitanju bilo puko prepisivanje diplomskog rada, svedoče potpuno identični delovi teksta koji dominiraju čitavim sadržajem, ali i spisak korišćene literature koji je na kraju naveden, a koji je identičan spisku literature koji Uljarevićeva navodi i u svom diplomskom radu. Analiza softvera iThenticate pokazala da je više od 70% teksta Daliborke Uljarević objavljenog u zborniku “21 PRIČA O DEMOKRATIJI” autoplagirano tako što je direktno prepisano iz njenog diplomskog rada.

Analiza softvera iThenticate pokazala da je 70% teksta Daliborke Uljarević objavljenog u zborniku “21 PRIČA O DEMOKRATIJI” autoplagirano tako što je direktno prepisano iz njenog diplomskog rada

Svojim neetičnim ponašanjem, koje se ogleda kako u krađi tuđeg intelektualnog autorstva (i to svog bliskog saradnika), tako i u kasnijem autoplagiranju i lažnom predstavljanju rada u javnosti kao novog i originalnog, za šta je Uljarevićeva čak dobila i novac od donatora (Fridrih Ebert fondacija), izvršna direktorka CGO-a se pokazala moralno nedostojnom uloge koju igra u javnom životu Crne Gore i regiona. Ovo je posebno bitno naglasiti u svetlu brojnih kampanja koje je, povodom plagiranja i navodne odbrane akademske čestitosti, uz pomoć interesno povezanih medija (Vijesti, Dan, Monitor) kreirala i u delo sprovodila Uljarevićeva lično.

Još skandaloznije je to što upravo njen slučaj akademske prevare i neetičkog ponašanja, ne može da se podvede pod ona dela gotovo identične prirode koja su, upravo na predlog Daliborke Uljarević i CGO, uneti u Krivični zakonik kao krivično delo plagiranja. U članu 233 Krivičnog zakonika Crne Gore, stav 2 se navodi:

Ko pod svojim imenom u cjelini ili djelimično objavi tuđe autorsko djelo na osnovu čega bude biran u naučno ili nastavno-naučno zvanje, kazniće se novčanom kaznom ili kaznom zatvora do četiri godine.

Prema sadržaju člana zakona koji je izmenjen na zahtev Daliborke Uljarević, njen slučaj, iako je u pitanju školski primer plagiranja, ne podleže krivičnoj odgovornosti pošto ona, zahvaljujući tome, nije stekla zvanično naučno ili nastavno-naučno zvanje. U zakonu je, propušteno da se pokrije oblast civilnog sektora koja svojim akterima donosi autoritet i brojne pogodnosti čak i bez formalno stečenih naučnih i nastavnih zvanja

Dakle, prema sadržaju člana zakona koji je izmenjen upravo na zahtev Daliborke Uljarević, njen slučaj, iako je u pitanju školski primer plagiranja tuđeg autorskog dela, ne podleže krivičnoj odgovornosti pošto ona, zahvaljujući tome, nije stekla zvanično naučno ili nastavno-naučno zvanje. U zakonu je, međutim, propušteno da se pokrije oblast civilnog sektora, koja svojim akterima donosi autoritet i brojne pogodnosti čak i bez formalno stečenih naučnih i nastavnih zvanja. Tako je Uljarevićeva, iako bez naučne akademske titule, svojim “civilnim” angažmanom u oblasti “borbe za akademsku čestitost” stekla visoki stepen društvene moći, ali i finansijskih benefita uprkos činjenici da iza sebe ima aferu plagiranja sopstvenog diplomskog rada, a kasnije i njegovog daljeg autoplagiranja. Da je to uradio neko sa zvaničnom titulom profesora univerziteta ili akademskim zvanjem doktora ili magistra nauka, on bi bio krivično odgovoran za počinjena dela, pa čak i u slučaju da njegov javni autoritet i uticaj ne budu ni prbližni onome koji u javnom životu Crne Gore ima Daliborka Uljarević.

Paradoksalno, sa gore iznetim stavovima u potpunosti se slažu i reči same Daliborke Uljarević, koje je ona uputila ciljajući neke druge mete. “Predlažemo da se Krivičnim zakonikom plagijat jasno definiše kao krivično djelo, zbog naglašene društvene opasnosti i zaštite javnog interesa. Jasno je da se u slučaju plagiranja radi o krivičnom djelu u produženom trajanju. Ovakvim pozicioniranjem plagijata stvorili bi se uslovi da se pročisti već kontaminirana akademska sfera”, istakla je Uljarevićeva tokom iznošenja zahteva da se ono što je ona svojevremeno počinila, ubuduće tretitra kao krivično delo.

Problem plagiranih diplomskih radova u svetu i evropska iskustva u borbi protiv plagijata

Iako je nesporno da diplomski radovi, za razliku do magistarskih i doktorskih, ne predstavljaju naučne radove, već verifikaciju stečenog znanja studenata, brojni svetski poznati slučajevi ukazuju da je čak i takav vid plagiranja apsolutno neprihvatljiv i da učinioci te vrste prekršaja moraju da snose odgovornost. Ona obično povlači oduzimanje diplomskog rada i, na osnovu njega, stečenog akademskog zvanja, kao i dalju nemogućnost obavljanja javne funkcije.

U tom smislu najsvežiji je primer češkog ministra rada i socijalnih pitanja Petra Krčala koji je u julu ove godine podneo ostavku zbog toga što se pokazalo da je njegov diplomski rad delimični plagijat. Nešto pre toga, pod snažnim pritiskom javnosti, zbog prepisivanja i plagijata u oba diplomska rada na oba fakulteta koje je završila, na podnošenje ostavke bile je prinuđena i njegova koleginica ministarska pravde Tatjana Male.

Afera zbog plagiranog diplomskog rada izbila je i u susednoj Hrvatskoj kada je otkriveno da je glavni sekretar Hrvatske demokratske zajednice Milijan Brkićplagirao čak 70% svog diplomskog rada zbog čega mu je najpre oduzeto akademsko zvanje što je, zbog kršenja procedura, kasnije poništeno sudskom odlukom. Spor je, međutim, još uvek u toku, a navodi o plagijatu do sada nisu osporeni.

Uprkos činjenici da je u javnosti već bilo informacija o prevarnom psotupanju Daliborke Uljarević, pored Delegacija Evropske unije u Podgorici koja joj je godišnje dodeljuje stotine hiljada evra za borbu protiv plagijata, novac za istu namenu obezebđivala joj je i fondacija Hajnrih Bel (Heinrich Böll)

Sličnih primera bilo je i u svetu, pa su tako meksički mediji 2016. godine otkrili da je tadašnji predsednik Enrike Penja Nijeto plagirao skoro 30 odsto svog diplomskog rada na Pravnom fakultetu 1991. godine.

Portal Aristegui Noticias objavio je na osnovu istraživanja da je 29 odsto Nijetinog rada prepisano od drugih autora, bez navođenja izvora. Između ostalog, Nijeta je prepisao od reči do reči i bez citiranja 20 paragrafa iz knjige bivšeg predsednika Migela de la Madrida.

Pored problema sa plagiranim diplomskim radovima, u evropskim zemljama bilo je i slučajeva spornih doktorata. Tako je Anet Šavan, bivša nemačka savezna ministarka obrazovanja, bila primorana da podnese ostavku u februaru 2013. godine, nakon što je dokazano da je plagirala doktorat. Istu sudbinu je 2011. godine doživeo i Karl-Teodor zu Gutenberg, tadašnji nemački ministar odbrane i najbliži saradnik kancelarke Angele Merkel. U Mađarskoj se sličan slučaj desio sa bivšim predsednikom Pal Šmitom 2010. godine.

Zanimljivo je da se čak i u studiji koju je uradila Uljarevićkina CGO skreće pažnja na to da su plagijati postali jedan od najčešćih problema u akademskim zajednicama. Prema navodima iz studije ove organizacije, za čiju osnivačicu i izvršnu direktorku se pokazalo da je i sama plagirala svoj diplomski rad, koja je objavljena pod naslovom “Akademska čast na crnogorski način”, nekoliko evropskih istraživanja je pokazalo da godišnje hiljade studenata biva optuženo i osuđeno zbog plagiranja radova, kao i da zbog toga mnogi bivaju suspendovani sa institucija visokog obrazovanja. Širom Velike Britanije, na desetine hiljada studenata je uhvaćeno pri plagiranju i varanju. Nekih 16.000 slučajeva je dokumentavno samo u toku 2015. godine. U zavisnosti od težine kršenja i vrste plagijata, britanski Zakon predviđa zatvorske kazne do šest meseci, novčane kazne do 50.000 funti i zabrane studiranja do deset godina. Univerzitet u Beču godišnje primi oko 5.000 istraživačkih radova, koji se softverski proveravaju, a softver označava kada više od osam reči dolazi od istog izvora. Na osnovu toga su krajem 2012. godine započete i istrage o plagijatu u slučaju 31 rada. U 16 slučajeva su oduzete diplomezbog teškog plagijata. Međutim, u većini slučajeva, sporni radovi su vraćeni studentima sa prilikom da počnu „iz početka” bez kazni ili sankcija. U Švedskoj nema prijavljenih slučajeva u kojima su javne ličnosti ili politički akteri bili umešani u plagiranja. Međutim, 2012. godine je više od 800 studenata na švedskim univerzitetima bilo suspendovano ili im je poslato formalno upozorenje zbog varanja. Prema podacima švedske nacionalne Agencije za visoko obrazovanje, plagiranje se drastično uvećalo u toku protekle decenije čemu je u velikoj meri doprineo razvoj interneta i široke dostupnosti elektronskih baza biblioteka, što je s jedne strane povećalo mogućnost samog plagiranja, ali i njegovog detektovanja i otkrivanja.

Akademska krađa u krugu prijatelja: Daliborka Uljarević i profesor Radovan Radonjić, bliski saradnici u okviru projekta Škole demokratije koju organizuje CGO
Akademska krađa u krugu prijatelja: Daliborka Uljarević i profesor Radovan Radonjić, bliski saradnici u okviru projekta Škole demokratije koju organizuje CGO

Mada se u slučaju Daliborke Uljarević ne radi o osobi koja obavlja državnu javnu funkciju, okolnost da je ona prigrabila ekskluzivno pravo da pokrene nekoliko javnih kampanja u vezi sa plagijatima, čije su mete bile birane prema političkim kriterijumima, kao i to da je na osnovu tih kampanja Uljarevićeva uspela da dobije čak i značajna novčana sredstva za borbu protiv korupcije u obrazovanju, uključujući i borbu protiv plagijata, definitivno je stavlja u rang javnih funkcionera (ličnosti koje se bave delatnostima od javnog interesa), Upravo iz tih razloga, slučaj njenog plagiranog diplomskog rada predstavlja veliki skandal koji dovodi u pitanje njen kredibilitet i moralnu podobnost da se uopšte dalje bavi javnim poslovima.

Da slučajevi Uljarevićkinog plagiranog diplomskog rada i njegovog kasnijeg autoplagiranja, nisu bili rezultat puke slučajnosti, već njenih ličnih sklonosti i moralnih karakteristika, potvrđuju brojni detalji iz njene biografije ispunjene kontroverzama, prevarama i falsifikatima.

Po jutru se dan poznaje – rani radovi Daliborke Uljarević jasno ukazivali na smer njenog delovanja

Prvi izlet u javni prostor Daliborka Uljarević je doživela tokom studentskog protesta u Beogradu u zimu 1996/97 godine. Nakon što je, u tim smutnim vremenima, sebe vešto promovisala u predsednicu Studentske federacije Fakulteta političkih nauka, preko koje je ušla u organizaciju studentskog protesta, ona se uspešno probila do pozicije portparolke pokreta nastalog na talasu građanskog bunta protiv izborne krađe koju je režim Slobodana Miloševića počinio tokom lokalnih izbora u jesen 1996. godine.

Dok su studenti Beogradskog univerziteta tri meseca protestovali kako bi se izborili za poštovanje izborne volje građana Srbije, portparolka protesta Daliborka Uljarević uspela je sebi da obezbedi prvi projekat koji je finansirao Fond za otvoreno društvo. Veze koje je stekla u tom periodu omogućile su Uljarevićevoj ulazak u svet međunarodnih donatora i stalni dotok novca u vidu godišnjih grantova koji su njenoj organizaciji od tada redovno odobravani

Na poziciji portparolke masovnog studentskog protesta, Uljarevićevu su primetili američki obaveštajni skauti – lovci na buduće lidere, koji su je pozvali da, u okviru fingirane studijske posete, otputuje u SAD. Kako bi ojačali njenu biografiju, stvorili joj što bolji background i dali joj na značaju, njeni domaćini su joj omogućili da se nađe među 5.000 zvanica na drugoj predsedničkoj inauguraciji Bila Klintona u januaru 1997. godine.

U osvrtu na dane studentskih protesta, kada je prvi put zakoračila u javni prostor, u intervjuu za portal fosmedia.me, Daliborka Uljarevć je rekla sledeće: “Mene je to iskustvo lično trajno označilo, kao i sve ostale koji su bili na različite načine dio te priče, formiralo me u ključnom životnom trenutku, za par intenzivnih mjeseci naučila sam strahovito puno, nekad mi se čini i previše, odvelo mi je to život u jedan neplaniran pravac, a sama orbita javnosti u kojoj sam se našla dosta mi je donijela, ali i odnijela. Niko od ljudi koje ja znam nije u Studentski protest 96/97 ušao i iz njega izašao isti, mnogi su skupo platili cijenu tog i drugih životnih izbora, ali ne znam nikog ko je zažalio jer takve čiste emocije, uvjerenja i adrenalin su neprocjenjivi.”

Prema svedočenju njenih tadašnjih saradnika, nakon posete SAD i po završetku studentskog protesta u Beogradu, Uljarevićeva se javno hvalila da je imenovana zasavetnicu Milana Panića koji je u to vreme pokušavao da se izbori za poziciju predsedničkog kandidata ujedinjene antimiloševićevske opozicije.

Kasnije je tvrdila i da je imala istaknutu ulogu u organizovanju studentskih protesta i nastanku pokreta Otpor tokom 1998. i 1999. godine. Osnivači tog pokreta, međutim, uglas tvrde da ta priča ne odgovara istini i da Uljarevićeva u tom periodu uopšte nije ni bila u Beogradu, kao i da u toj organizaciji ona nije imala nikakvu značajniju ulogu koja bi njima mogla biti poznata. Zbog svojih veza sa američkim donatorima i zahvaljujući okolnosti da je u to vreme boravila u Crnoj Gori, Uljarevićeva se našla u poziciji posrednika-kurira za donacije koje su zapadni finansijeri u to vreme u gotovini slali opozicionim pokretima i civilnom sektoru u Srbiji. Pojedini sagovornici iz nevladinog sektora izneli su čak i optužbe na njen račun da je, nakon bekstva u Crnu Goru, zloupotrebljavala i nenamenski trošila novac koji je srpskoj opoziciji i civilnom sektoru sa Zapada upućivan preko Crne Gore.

U tom periodu Uljarevićeva stvara čvrste veze sa američkim Međunarodnim republikanskim institutom (IRI), čiji čelni ljudi postaju njen glavni oslonac u daljem delovanju. Istovremeno, Uljarevićeva se povezuje i sa Tomom Parkinsom (Tom Parkins) iz Međunarodne fondacije za izborne sisteme (IFES), moćne organizacije koja je tokom 1997. godine otvorila svoju kancelariju u Podgorici.

Krajem 90-ih Daliborka Uljarević se povezuje sa američkim Međunarodnim republikanskim institutom (IRI), ali i sa Tomom Parkinsom iz Međunarodne fondacije za izborne sisteme (IFES), moćne organizacije koja je tokom 1997. godine otvorila svoju kancelariju u Podgorici

Nakon misterioznog bekstva iz Beograda, gde je nedovršenim ostavila čak i svoje studije na Fakultetu političkih nauka, svoje aktivnosti Uljarevićeva uglavnom fokusira na Crnu Goru, ali i u Srbiji ostaje u tesnim vezama sa Dinkom Gruhonjićem, njegovim Nezavisnim udruženjem novinara Vojvodine (NDNV) i paramedijskom regionalnom mrežom BIRN, a od samog osnivanja bila je i neizostavni deo regionalnog projekta REKOM.

Prvi skandal u, kontroverzama ispunjenoj biografiji Daliborke Uljarević, a ujedno i razlog njenog bekstva iz Beograda u Crnu Goru, nastao je sa propašću projekta studentskog časopisa “Izlaz”, za koju je ona, kao nosilac projekta, snosila najveći deo odgovornosti.

Časopis “Izlaz” – prva velika prevara u režiji Daliborke Uljarević

Kao studentkinji Fakulteta političkih nauka i jednoj od “lidera” studentskog protesta u Beogradu u zimu 1996/97, tokom boravka u Sjedinjenim Američkim Državama, Daliborki Uljarević je ponuđen i obezebeđen grant za pokretanje studentskog časopisa koji je trebalo da bude deo sveukupnih napora za rušenje režima Slobodana Miloševića.

Ono što je obeležilo prvi Uljarevićkin projekat bili su neodgovornost i neozbiljnost u njegovoj realizaciji što se na kraju i završilo proneverom donatorskih sredstava i potpunim fijaskom.

Iako je projekat bio zamišljen kao deo napora da se tadašnjoj srpskoj opoziciji, tačnije prozapadnoj koaliciji Zajedno, pomogne u daljem slabljenju i rušenju Miloševićevog režima, Uljarevićkin studentski časopis “proslavio” se ponajviše time što je svetlo dana ugledao njegov jedan jedini broj, ali i sadržajem tog jedinog izdanja koji je, umesto podrškom, obilovao vulgarnim napadima na lidere tadašnje opozicije, pre svega na Vuka Draškovića i njegovu suprugu Danicu.

Na tragu ovog slučaja, pre izvesnog vremena, crnogorske Dnevne novine su došle do primerka ovog časopisa koji, uprkos kataloškom broju, ne postoji čak ni u Narodnoj biblioteci Srbije, ali ni u biblioteci matičnog Fakulteta političkih nauka gde je objavljen njegov jedini broj. Prema sadržaju koji je objavio podgorički dnevni list, Uljarevićeva je pre 21 godinu, bila direktorka beogradskog studentskog magazina pod nazivom „Izlaz“, što se jasno vidi u impresumu ovog, kako se ispostavilo, medijskog nedonoščeta. Taj magazin finansiran je grantom SAD-a, a prvi i jedini njegov broj izašao je u novembru 1997. godine. To je potvrđeno u uvodniku tog magazina, gde piše da „Izlaza“ ne bi bilo bez finansijske i tehničke pomoći dve neprofitne američke organizacije i Fonda za otvoreno društvo.

Daliborka Uljarević, izvršna direktorka crnogorskog Centra za građansko obrazovanje (CGO), nevladine organizacije kojoj Delegacija Evropske unije u Podgorici godišnje dodeljuje stotine hiljada evra, između ostalog i za promovisanje akademske čestitosti i borbu protiv plagijata u Crnoj Gori, i sama je plagirala preko 30% svog diplomskog rada na Fakultetu političkih nauka u Beogradu

Pored skaredne i, za jedan studentski list proevropske orijentacije, potpuno neprimerene ilustracije, na naslovnoj strani jedinog broja Uljarevićkinog studentskog magazina dominirala su tri naslova: „Prljavo: Danica Drašković koristi ultra plus sa krilcima“, „Jeftino: Ubistvo Slobodana Miloševića za 500.00 dolara?“ i anticrnogorski intoniran tekst „Postmomova era: Oj, slijepa majska zoro“.

Pored sadržinskog promašaja, za koji Uljarevićeva, dve decenije kasnije, krivi tadašnjeg glavnog i odgovornog urednika magazina, koga je ona lično odabrala i imenovala, pa je samim tim bila i najodgovornija za njegov rad, najskandaloznije u celoj priči jeste to što je svetlost dana ugledao samo jedan broj “Izlaza”, umesto da bude objavljivan najmanje godinu dana, za šta su donatori već bili opredelili i uplatili sredstva. Iako nije poznato šta je Uljarevićeva uradila sa većim delom dobijenog novca, nakon propasti ovog poduhvata ona je, usred nedovršenih studija, naprasno pobegla u Crnu Goru, dok zaposleni u magazinu svedoče da im je bivša direktorka projekta ostala dužna po jednu neisplaćenu zaradu.

Ukazujući na nelogičnu odluku Kancelarije delegcije Evropske unije u Podgorici da Uljarevićkina nevladina organizacija Centar za građansko obrazovanje, dobije grant za unapređenje rada javnog servisa RTCG, kada u njoj nema nikoga ko se ozbiljno bavio novinarstvom, crnogorske Dnevne novine su podsetile da je za tu namenu CGO od donatora dobila 124.000 evra. To je, međutim, tek mali deo od ukupnog iznosa novca koji je Uljarevićeva inkasirala od 2002. godine, kada je osnovala svoju organizaciju, koja je za nešto više od 15 godina inkasirala gotovo 3,4 miliona evra. Uprkos svim kontroverzama koje su je pratile, Uljarevićeva je, između ostalog, na regionalnom nivou, uspela da dogura i do članice Zapadnobalkanskog savetodavnog komiteta globalne Fondacije za otvoreno društvo, što joj je omogućilo da se nađe u poziciji očiglednog sukoba interesa, u kojoj može čak i sama sebi da dodeljuje grantove.

Od 2002. godine, kada je osnovala svoju organizaciju Centar za građansko vaspitanje, Daliborka Uljarević je za nešto više od 15 godina od donatora dobila više od 3,4 miliona evra.

Među donatorima Centra za građansko obrazovanje našli su se Ambasada SAD u Podgorici, Evropska komisijaBritanska ambasada u Crnoj Gori, Britansko ministarstvo za inostrane poslove, DVV InternationalERSTE fondacijaFriedrich Ebert fondacija – Regionalna kancelarija Beograd, Fondacija Institut za otvoreno društvo – Predstavništvo Crna Gora, Heinrich Boll fondacijaHolandska kraljevska ambasadaKanadska međunarodna razvojna agencija CIDAKancelarija za mlade Crne GoreKomisija za raspodjelu dijela prihoda od igara na srećuNjemačko savezno ministarstvo za inostrane posloveNorveška kraljevska ambasadaNorveško ministarstvo inostranih poslovaOrganizacija za evropsku bezbijednost i saradnju (OEBS)Opština PodgoricaProgram podrške civilnom društvu u oblasti krivičnog pravosuđa (CJCSP)Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP)Robert Bosch fondacijaSavet EvropeSkupština Crne GoreŠvedska međunarodna razvojna agencija SIDA i Zapadnobalkanski institut.

Govoreći o sturčnim referencama Daliborke Uljarević, list je podsetio na neobičnu okolnost da ona u svom javnom angažmanu pokazuje vrlo širok spektar stručnog interesovanja. Tako je, pored ostalog, uspela da postane „specijalista“ za više oblasti iako, po definiciji, pojam specijalizacije podrazumeva fokusiranje na jednu naučnu oblast. Zahvaljujući raznim grantovima i instant kursevima, Uljarevićeva se specijalizovala za lokalnu samoupravu i civilno društvo na Teodor Hojs akademiji(Nemačka); potom se na Univerzitetu u Oksfordu osposobila i za uporedno medijsko pravo i medijske politikeregionalnu saradnju i evropske integracije “usavršila” je na Univerzitetu u Splitu (COIMBRA program), političke i ekonomske sisteme u organizaciji Karlovog i Džordžtaun univerziteta (Češka Republika), a demokratiju, ljudska prava i upravljanje konfliktima na Nansen akademiji(Norveška).

Uprkos brojnim specijalizacijama i odluci Delegacije EU u Podgorici da njenoj organizaciji, između ostalog, dodeli i grant za borbu protiv korupcije i plagijata u visokom obrazovanju, pokazalo se da je Daliborka Uljarević daleko od osobe koja ima kredibilitet i reference neophodne za nekoga ko pretenduje da se bavi ovim odgovornim poslom.

Nakon bekstva iz Srbije krajem devedesetih godina prošlog veka, Uljarevićeva se u Beograd vratila 2004. godine, kada je nakon desetogodišnjeg studiranja, pod mentorstvom profesora Čedomira Čupića, napokon diplomirala na Fakultetu političkih nauka. Međutim, ispostavilo se da je ona do svoje fakultetske diplome došla zahvaljujući diplomskom radu skromnog sadržaja i obima, čijih je čak 30% sadržaja plagirano i nedozvoljeno prepisano iz inostranih NVO brošura (pribavljenih u okviru Škole demokratije CGO 2003.) i, što je najgore, rukopisa knjige koji joj je, kao urednici, bio poveren na čitanje i pripremu za štampanje.

Dobro uhodana praksa – od plagiranje tuđih naučnih radova do krađe tuđih projekata

U martu 2018. godine, Zemunski mali umetnički centar (ZMUC) iz Beograda i autorski tim ,,Muzeja koprupcije“ optužili su crnogorsku NVO Centar za građansko obrazovanje da je zloupotrebila originalni koncept njihove ideje, kada je “svoj” projekat nazvala ,,Smestimo korupciju u muzej!“, zbog čega je beogradska organizacija uputila žalbu Evropskoj komisiji i njenoj Delegaciji u Crnoj Gori.

“Pozivamo CGO da nas (ZMUC) ubuduće, kada god im zatreba, zarad osvajanja fonda od par stotina hiljada evra, kontaktiraju za dobru ideju, umetničku, ali prilagodljivu izmišljenom građanskom aktivizmu, da ne bi bili prinuđeni da je plagiraju, budući da su i sami borci protiv plagijata”, navodi se u saopštenju koje je tim povodom izdala zemunska nevladina organizacija.

Kako je pojašnjeno u saopštenju, ZMUC realizuje ,,Muzej korupcije“ u različitim formama još od februara 2016. godine, kada ga je osnovao sa Društvom protiv korupcije iz Zrenjanina. Umetnički direktor Muzeja korupcije Goran Denić i direktotka ZMUC-a Vesna Tašić saopštili su da je „Muzej korupcije“ osnovan kao interdisciplinarna platforma formiranja virtuelne kolekcije mehanizama korupcije, kako u pravnom, tako i u etičkom smislu, koristeći se savremenim muzeološkim metodama. Virtuelni ,,Muzej korupcije“, naveli su, širi polje percepcije korupcije sa zloupotrebe službenog položaja na moralnu nesposobnost pojedinca da čini stvari za dobrobit zajednice. “Parafrazirajući tezu Kazimira Maljeviča i sovjetske avangarde o muzejima kao groblju umetnosti, te manipulišući samim konceptom muzeja i korupcije, vizija ‘Muzeja korupcije’ jeste da korupciju iz stvarnog života preseli u muzej”, pojasnili su iz ZMUC-a.

U martu 2018. godine, Zemunski mali umetnički centar (ZMUC) iz Beograda uputio je žalbu Evropskoj komisiji i njenoj Delegaciji u Crnoj Gori zbog toga što je crnogorska NVO Centar za građansko obrazovanje zloupotrebila originalni koncept njihove ideje Muzeja koprupcije“ za šta je dobila grant od gotovo 300.000 evra

Negodujući zbog čina CGO koji je, poput Daliborke Uljarević u slučaju rukopisa knjige profesora Radonjića, bukvalno prepisao već osmišljen i nekoliko godina unazad realizovan projekat, iz ZMUC-a su saopštili da, poučeni lošim iskustvom i neprofesionalnim ponašanjem CGO, žele da apeluju na mala udruženja u Crnoj Gori da na pravno relevantan način i na vreme zaštite svoje ideje od moguće zloupotrebe.

Iz CGO-a su, međutim, ove optužbe ocenili neutemeljenim konstrukcijama koje, kako kažu, Denić i Tašić koriste ,,iz njima dobro znanih motiva i u ne slučajno odabranom trenutku, a da bi ugrozili ugled ove NVO“. Čudno je, međutim, u čitavoj priči to što umesto da odgovore na iznete optužbe i javnosti prezentuju svu dokumentaciju relevantnu za ovaj slučaj, iz Uljarevićkine organizacije su maloj zemunskoj organizaciji zapretili tužbom sudu gde će ZMUC, kako je navedeno, “imati priliku, ali i obavezu, da dokaže svoje tvrdnje”.

ZMUC je, međutim, detaljno pojasnio kako je CGO zloupotrebio njihov projekat. Prema tim navodima, od januara do juna 2017. godine, preko nevladinih organizacija Za Druga i Agora, Muzej korupcije počeo se razvijati u Budvi osvajanjem granta iz IPA fonda, koji je raspisao CGO pod nazivom ,,Misli lokalno – djeluj lokalno – borba protiv korupcije na lokalnom nivou“. U maju 2017. godine, CGO je pokazao interesovanje da ,,razvije Muzej korupcije na celoj teritoriji Crne Gore“. Tada su, kako pojašnjavaju iz ZMUC-a, CGO upoznali sa autorstvom nad projektom, te su se dogovarali o pojedinačnim angažmanima na aktivnostima u budućem programu.

Međutim, u oktobru 2017, CGO samostalno dobija grant po IPA raspisu, negira raniji dogovor sa autorima projekta, a projekat “Muzeju korupcije” biva plagiran i realizovan kao projekat “Smjestimo korupciju u muzej”. Iz tih razloga, iz ZMUC-a su apelovali na evropske fondere u Podgorici da novac evropskih poreskih obveznika, posebno kada podržavaju jačanje kapaciteta nevladinog sektora, distribuiraju na adrese pravih neprofitnih zastupnika interesa građana, a ne na adrese „nevladine antikoruptivne administracije“.

Nakon što je, Delegacije EK u Podgorici zvanično pokrenula istragu povodom slučaja plagiranja i krađe ideje za projekat “Muzej korupcije”, ZMUC je upozorio da je Centar za građansko obrazovanje i posle toga nastavio da skriva podatke o plagiranju ZMUC-ovog projekta, između ostalog i time što je uložio prigovor Generalnom direktoratu Evropske komisije (EK) za susedstvo i proširenje na zahtev za obelodanjivanje dokumenata “Smjestimo korupciju u muzej!”, za koji je Uljarevićkina organizacija dobila grant.

Žrtva brutalne intelektualne krađe od strane Daliborke Uljarević: Goran Denić, umetnički direktor Muzeja korupcije

Kako je naznačeno u odgovoru Generalnog direktorata EK na zahtev ZMUC-a, primalac granta uložio je prigovor zbog “zaštite komercijalnog interesa uključujući i intelektualnu svojinu”.

“Da bi osvojio grant EK, CGO je plagirao, zlupotrebio i banalizovao ZMUC-ov projekat ‘Muzej korupcije’, a daljim skrivanjem podataka, pored toga što diskredituje ulogu civilnog društva, omalovažava i zainteresovanost građana za rešavanje problema u vezi sa korupcijom”, saopštio je ZMUC, navodeći da CGO, kopirajući najatraktivnije delove njegovog projekta “Muzej korupcije”, koji je sredstavima EU prethodno finansiran u Budvi, dovodi u zabludu kako građane Crne Gore, tako i Delegaciju EU u Crnoj Gori i samu EK.

ZMUC je najavio da će, prema proceduri EK, obrazložiti u svom zahtevu da dostupnost dokumentacije projekta koji je finansiran javnim sredstavima jeste javni interes, zbog čega ta organizacija neće odustati od odbrane integriteta “Muzeja korupcije”.

“Zašto CGO uopšte smešta korupciju u Muzej? Nikada nisu dali odgovor na to pitanje zato što je jedini mogući odgovor koncept ZMUC-ovog ‘Muzeja korupcije’, dok je naslov projekta direktno preuzet iz autorskog umetničkog rada, verujemo, bez navođenja izvora u aplikaciji”, naveo je ZMUC u saopštenju.

Prema najavama izvršne direktorke CGO Daliborke Uljarević i buduće kustoskinje istoimenog muzeja predviđenog u okviru projekta “Smjestimo korupciju u muzej!”, pravnice Ane Nenezić, u taj muzej-depo biće smešteni rezultati ranijih visokobudžetnih antikoruptivnih projekata CGO, naveo je ZMUC, ocenjujući da bi logično bilo, međutim, da CGO svoja dosadašnja antikoruptivna pregnuća smesti u Muzej antikorupcije.

“Jer, osim što se na ovaj način zbunjuje javnost, budući da Muzej korupcije ZMUC u različitim formama realizuje od 2016, dovode se u zabludu partneri i saradnici na projektu, Ministarstvo javne uprave i Agencija za sprečavanje korupcije, kao i Vrhovno državno tužilaštvo, sa kojim CGO takođe sarađuje. Da paradoksima u radu CGO nema kraja, pokazuje i plagiranje umetničkog projekta u vreme kada se CGO bori protiv pagijata u obrazovanju”, naveo je ZMUC.

“Ako bi se u brošuri ‘Akademska čast na crnogorski način – plagijati u Crnoj Gori i njihovo (ne)procesuiranje’, ‘akademska čast’ zamenila ‘građanskom’, CGO bi imao sve argumente da tuži samog sebe za plagijat”, naveo je ZMUC.

ZMUC-ov virtuelni Muzej korupcije, inače, ušao je u uži izbor sa još 30 nekonvencionalnih i transnacionalnih ideja koje “odgovaraju na trenutne izazove u Evropi”, čime je dobio šansu da u okviru platforme Advocate Europe osvoji vrednu nagradu za realizaciju tokom 2019. godine.

Sastavni deo prezentacije Muzeja korupcije u okviru skupa Advocate Europe u Kijevu, koji se održava od 25. do 29. aprila, je i novi eksponat “Smjestimo CGO u Muzej korupcije” u kojem je ZMUC obradio krađu umetničkog koncepta u antikoruptivnom projektu, a potom i njegovu banalizaciju.

Zemunski mali umetnički centar se zbog, plagijata požalio Delegaciji Evropske unije u Crnoj Gori, ali i Evropskoj komisiji.

“Iz Delegacije EU u Crnoj Gori su nas pozvali na sastanak i rekli da će kontaktirati CGO u vezi sa našom zabrinutošću, ali su nam ujedno kazali da ne mogu puno da urade jer su ugovor s CGO, kada je ovaj projekat u pitanju, već potpisali”, navedeno je iz zemunske organizacije.

Povodom ovog slučaja, iz Delegacije EU u Podgorici listu “Pobjeda” su rekli da „s pažnjom prate ovaj slučaj“, bez preciziranja kakve preporuke su dali ZMUC-u ili kakva će biti dalja sudbina žalbe koju je uložila ova organizacija.

Odmazda Daliborke Uljarević

Tu, međutim, problemima male zemunske civilne organizacije sa moćnom crnogorskom CGO nije bio kraj. Nakon silnih peripetija sa slučajem plagiranja svog projekta, ZMUC je obavestio javnost da je 6. marta 2018.godine, posle više godina provedenih na listi Centra za razvoj nevladinih organizacija CRNVO, bez objašnjenja izbačen sa liste te grupe. ZMUC nije dobio odgovor na zvaničan zahtev o razlozima za brisanje svoje email adrese sa pomenute liste nevladinih organizacija.

“Onemogućen pristup tumačimo kao pokušaj zaustavljanja svake dalje debate i informisanja aktera civilnog sektora o tekućem plagijatu Centra za građansko obrazovanje (CGO) ZMUC-ovog autorskog projekta Muzej Korupcije. Ovakav netransparentan postupak organizacije koja bi trebalo da radi na razvoju nevladinih organizacija, u suprotnosti je sa dobrim praksama civilnog sektora i upućuje na zaključak da je CRNVO nesamostalna organizacija. Aktivnosti na utvrđivanju zloupotrebe autorskih prava u projektu „Smjestimo korupciju u muzej!“ usmerene su na dobijanje originalne aplikacije spornog projekta od generalnog Direktorata Evropske Komisije, budući da je CGO nikada nije objavio na svom sajtu”, navedeno je u saopštenju ZMUC-a.

Pored onemogućavanja javnog objavljivanja sadržaja projektne dokumentacije i sprečavanja dalje komunikacje zemunske organizacije sa nevladinim sektorom u regionu, u pokušaju da ućutkaju civilne aktiviste iz ZMUC-a, Daliborka Uljarević i CGO su u aprilu 2018. protiv njih podneli krivičnu prijavu. Kako je tada sapšteno, advokati CGO su predali Vrhovnom državnom tužilaštvu krivičnu prijavu protiv NVO Zemunski mali umetnički centar zbog toga što ih je ta NVO iz Beograda javno optužila da su im preuzeli ideju kada su radili projekat ,,Smjestimo korupciju u muzej“.

“Predali smo krivičnu prijavu Vrhovnom državnom tužilaštvu, zajedno sa pratećom dokumentacijom, protiv navedenih lica, a u skladu sa Krivičnim zakonikom Crne Gore. Iz Vrhovnog državnog tužilaštva nam je potvrđeno da je krivična prijava proslijeđena na postupanje kao nadležnom Osnovnom državnom tužilaštvu u Podgorici, koje sprovodi mjere i radnje u skladu sa zakonom”, navedeno je u saopštenju koje je CGO dostavio podgoričkoj Pobjedi.

Umesto da javnosti stavi na uvid kompletnu projektnu dokumentaciju za projekat ,,Smestimo korupciju u muzej!“, podnošenjem krivičnih prijava Daliborka Uljarević je izabrala da nesporazume sa kolegama iz civilnog sektora reši zastrašivanjem i zamenom teza

Iz CGO su, takođe, saopštili da je pored krivične prijave, izvršna direktorka ove NVO Daliborka Uljarević protiv ZMUC-a podnela i tužbu za povredu ugleda i časti.

“Tužba je podnijeta Osnovnom sudu u Kotoru kao mjesno nadležnom s obzirom na to da navedena lica imaju, po CGO-u dostupnim podacima, prijavljeno prebivalište u Petrovcu. Nadamo se da će navedena lica biti dostupna crnogorskim organima gonjenja i sudstvu kako bi u zakonskom postupku dokazali svoje javno iznešene tvrdnje. Vjerujemo da ti postupci mogu samo dokazati neutemeljenost njihovih navoda, ogoliti neuspješni pokušaj ucjene i svjesne kampanje s ciljem narušavanja ugleda i čast tužilaca, odnosno CGO i Daliborke Uljarević”, naveli su iz CGO.

Umesto da javnosti ponude na uvid kompletnu projektnu dokumentaciju za projekat ,,Smestimo korupciju u muzej!“, podnošenjem besmislenih krivičnih prijava, za koje unapred znaju da neće biti procesuirane, Daliborka Uljarević i CGO su stvorili privid u javnosti da je zakon na njihovoj strani, dok su sve zainteresovane ostavili uskraćenim za dokumentaciju kojom bi dokazali svoju “nevinost”. Sam pristup zastrašivanja i zamene teza, uz odbijanje da se javnosti na uvid stave dokazi koje CGO navodno poseduje, jasno ukazuje da je slučaj plagiranja i krađe ideje Zemunskog malog kulturnog centra bio tek samo logični nastavak delovanja po obrascu koji je Daliborka Uljarević nekažnjeno primenila bezbroj puta do sada.

Naručene kampanje protiv javnih ličnosti i političkih protivnika

Polazeći, valjda, od sebe i svojih (ne)moralnih načela, u svom višegodišnjem javnom angažovanju, u ulozi aktivistkinje civilnog društva, Daliborka Uljarević se posebno istakla kreiranjem afera i vođenjem medijskih hajki protiv svih koji su joj se iz nekog razloga našli na putu. U odabiru meta za obračun i javni linč, Uljarevićeva je dominantno koristila politički princip, ali i ekonomski s obzirom da je, po pravilu, za svoje nečasne aktivnosti birala one teme koje su joj u datom trentuku mogle doneti najviše novca.

Spajajući lepo i korisno, Ulajrevićeva se poput piromana koji se predstavlja kao stručnjak za gašenje požara, ponajviše istakla odbranom “akademske čestitosti” i istragom plagijata u Crnoj Gori, za šta je od inostranih donatora dobila ozbiljna sredstva, ali i još ozbiljniju pažnju javnosti, što je stvorilo utisak o njenom velikom uticaju na društveno-političku zbilju u Crnoj Gori.

Videvši u tome odličnu šansu da taj utisak dobro unovči, Uljarevićeva se bacila na javni progon svih za koje je načula da su nešto plagirali u svojoj akademskoj prošlosti. Tako su se na njenoj meti našli dekan Prvnog fakulteta u Podogorici Velimir Rakočević, potom ministarka nauke Sanja Vlahović, ali i mnogi drugi poput Milana Babovića, visokog funkcionera vladajuće Demokratske partije socijalista (DPS) i najzad magistarskog rada direktora Uprave policije Veselina Veljovića. Od 2016. godine naovamo gotovo da nije bilo sedmice, a da se CGO i Daliborka Uljarević nisu pojavljivali u javnosti sa zahtevima upućenim rukovodstvu Univerziteta Crne Gore da se nečiji akademski rad istraži i provere sumnje “koje su se pojavile u javnosti”, a koje su po pravilu biče lansirane od strane te organizacije i plasirane preko interesno povezanog medijskog sistema Vijesti.

Zanimljivo je, međutim, da kada se u javnosti postavilo pitanje plagiranog magistarskog rada Alekse Bečića, jednog od čelnika opozicionog bloka, Uljarevićeva i njen CGO su u prvi mah javno obznanili da ih se to ne tiče, da bi kasnije, pod pritiskom javnosti, ipak se “pozabavili” ovim slučajem. Za razliku od svih ranijih potraga za plagijatima koji dolaze iz redova vladajućeg DPS-a, u ovom slučaju, iako na osnovu nepotpunog materijala, u CGO su preko noći ustanovili da sporni rad nije plagiran. Ta epizoda praktično je ogolela istinu da se grupa civilnih aktivista okupljenih oko Uljarevićkinog CGO-a, specijalizovala za istraživanje i borbu protiv plagijata članova samo jedne partije, u ovom slučaju vladajućeg DPS-a.

Velimir Rakočević, ugledni profesor kriminologije, dekan Pravnog fakulteta u Podgorici, jedan je od prvih koji se našao na meti Daliborke Uljarević i njenog lova na veštice i, kako se ispostavilo, demone iz sopstvene prošlosti
Velimir Rakočević, ugledni profesor kriminologije, dekan Pravnog fakulteta u Podgorici, jedan je od prvih koji se našao na meti Daliborke Uljarević i njenog lova na veštice i, kako se ispostavilo, demone iz sopstvene prošlosti

Velimir Rakočević, ugledni profesor kriminologije, dekan Pravnog fakulteta u Podgorici, jedan je od prvih koji se našao na meti Daliborke Uljarević i njenog lova na veštice i, kako se ispostavilo, demone iz sopstvene prošlosti. U razgovoru sa novinarkom Antidota Miom Kuzmanović, profesor Rakočević je istakao da je meta ovog malicioznog napada postao iz nekoliko razloga.

“Moj konkretan problem sa Daliborkom Uljarević nastao je zato što su joj propale neke pare za projekat. Ja sam pobedio u trci za dekana, a ne njena struja, i očigledno je to poremetilo njihove planove o još nekom miliončetu koji je trebalo da dobije za blaćenje drugih. Tu je i njena osveta što ne može da završi master studije još od 2004. godine koje jeste upisala, ali ne može dalje da mrdne i ništa ne polaže“, istakao je Rakočević pokušavajući da objasni stvarne motive za napade koje je Uljarevićeva organizovala protiv njega.

“Mene je još 2007. godine u stručnom časopisu Anali napao Đorđe Ignjatović, kada je izašao moj udžbenik iz kriminologije. Ignjatoviću su poturili skriptu umesto udžbenika i on je na osnovu toga izveo pogrešne zaključke. Na mojoj strani bili su broj na knjizi CIP i ISBN. Moji protivnici su to preuzeli i napali me, a ja sam Ignjatovića tužio. I moj odgovor je izašao u Analima, ja sam odgovorio za kriminologiju i za doktorsku disertaciju. U civilizovanom svetu ne može diletant da se bavi jednim redovnim profesorom. Sve što je izneto od strane Uljarevićeve bilo je čista laž. Ona je na čistu prevaru uzela novac od donatora, nekoliko stotina hiljada evra da istražuje plagijate. Doslovno sam rekao da je ona samo lovac na grantove i da neko ko je nekompententan, ne može da se bavi plagijatima. Toliko su drsko išli u napadima na mene, da su se obraćali uredniku Evropskog žurnala za kriminologiju, gde ja objavljujem radove na SCI listi. Optužili su me da ja plaćam objavljivanje tih radova, i iza toga je stajala Uljarevićka. Meni je sada najveći problem to što je kleveta kod nas dekriminalizovana”, istakao je dekan Pravnog fakulteta u Podgorici ukazujući da se iza čitave veštački generisane afere, u čijem se centru našao, krila interesmna mreža ljudi koji su bili spremni da za novac urade užasne stvari.

“Ona, kao propali student, drznula se da se bavi đacima generacije, nešto što je za nju druga planeta. Tu stvarno nemam sa kim da polemišem. Ona treba da ima neke referance da bi uopšte mogla da govori o problemu plagijata. To, međutim, nije smetalo pojedinim medijima da joj se stave na raspolaganje u kreiranju te afere. Mene je Uljarevićeva najviše napadala kroz tabloid Vijesti. Meni posvete po tri četiri prve stranice, kao da sam ratni zločinac, neverovatno, a sve je bilo izmišljeno i čista laž. Nije bilo nikakvih kriterijuma, samo prazna priča, ali to je bilo pitko za donatore. I to je razlog zbog kojeg Uljarevićka kreće u svoju kampanju u kojoj se bavi životima i blaćenjem ozbiljnih ljudi“, dodao je on.

Na udaru prljave kampanje: Zgrada Pravnog fakulteta u Podgorici čiji je dekan profesor Velimir Rakočević

Ukazujući da je Crna Gora kandidat za članstvo u EU, profesor Rakočević je uveren da će Uljarevićevoj nakon svega što je otkriveno o pozadini njenih kampanja ubuduće biti uskraćena donatorska sredstva iz evropskih fondova.

“Za ove stvari, a u pitanju su akademski plagijati, ipak treba kompetencija i treba sagledati pozadinu. Ko je Uljarevićka da se bavi time, osnovne studije je studirala deset godina, master na Pravnom fakultetu je samo upisala a nije ga ni započela. S druge strane, ja sam čist kao suza, uvažen sam u svetu i mogu da održim predavanje gde god me pozovu. Nije u redu da se jedna diletantkinja bavi sa mnom. Imam preko pedeset knjiga i preko 200 naučnih radova. Onda se dogodi nešto što može da se desi samo u društvu u tranziciji. Ona je lovila u mutnom. Polako sve izlazi na videlo šta je ona radila, pogotovo u finansijskom delu. Eto sprovode kao neka istraživanja za te projekte, a rade sve fiktivno. Bave se malverzacijama. Kaže da je obavljen intervju sa studentima državnog Pravnog fakulteta, vezano za elementarne pojmove. I to u mom mandatu, objave navodno katastrofalno znaje studenata. A nisu ni bili na fakultetu, ovde svako ko uđe da radi nešto treba da ima dozvolu dekana, oni nisu kročili da vrše istraživanje, a prikazali su kao da su ga uradili”, rekao je Rakočević detaljno opisujući aktivnosti koje su imale za cilj da diskredituju visokonaučnu ustanovu koju vodi kako bi se Uljarevićeva dovršila psoao koji je započela lansiranjem lažne afere plagijat.

On, međutim, ukazuje da je uprkos napadima i pritiscima interesne mreže u čijem se centru našla Daliborka Uljarević, na kraju izabran za dekana Pravnog fakulteta. “Pored sve njene kampanje. to govori da se moj rad ipak ceni, da ima jedno sporno slovo ja u akademskom smislu ne bih postojao. Ta žena je destruktivna, nedavno je iznela zahtev da se obustave pregovori Crne Gore sa Evropskom unijom. To je potpuno neverovatno, da neko da sebi za pravo da se tako destruktivno odnosi prema nekim elementarnim vredostima, uostalom prema svojoj državi. Valjda svi dobijamo kroz tu mogućnost“, uakzao je profesor Rakočević.

On je istakao da je njemu kao dekanu Prvnog fakulteta i uglednom profesoru sa međunarodnom reputacijom, ključno bilo da dokaže da je kampanja koju je Uljarevićeva pokrenula bila zasnovana na lažima: “I u tome sam uspepeo, kao što sam tužio Ignjatovića u Beogradu, dok on mene nije tužio već je čekao da zastari slučaj. Zbog svoje nemoći da magistrira i novca koji je uzela za pokretanje programa koji je bila dogovarala sa prethodnom upravljačkom strukturom na fakultetu, Uljarevićeva me je napala. Bivši dekan, koga sam porazio na izborima, imao je dogovore sa njom. Onog trenutka kada sam stupio na dužnost, odmah je krenula hajka protiv mene da mi organi Univerziteta ne bi potvrdili izbor.“

Ukazujući da je u javnosti sve više dokaza da je upravo Uljarevićeva plagirala druge, pre svega Muzej korpcije ZMUC-a, Rakočević je izrazio nadu da će sve u vezi sa pozadinom delovanja ove NVO aktivistkinje i sa njom povezane interesne mreže kad tad izaći na videlo.

Obračuni sa kolegama iz civilnog sektora

Pored progona ljudi bliskih vladajućim strukturama u Crnoj Gori, Daliborka Uljarević nije se libila ni obračuna sa onima koji joj nisu bili po volji iz civilnog sektora. Poput najpre pljačke, a potom i brutalne odmazde protiv Zemunskog kulturnog centra, na meti čelnice CGO-a svojevremeno se našao i civilni aktivista Boris Raonić, koji je zaštitu svog ugleda morao da potraži na sudu.

Nakon šestogodišnjeg sudskog postupka, sud je presudio u Raonićevu korist i naložio Uljarevićevoj da mu na ime odštete isplati novčanu nadoknadu u iznosu od 700 evra.

Napad Uljarevićeve na Raonića započeo je povodom formiranja Saveta za zaštitu od diskriminacije i izbora direktorke CGO za člana tog tela, kada je Raonić, zajedno sa grupom NVO aktivista, potpisao pismo kojim se dovodi u pitanje legitimnost izbora članova Saveta. Uljarević ga je tim povodom javno optužila da je “podmetnuo i izmanipulicao” potpisnike pisma. U autorskom tekstu od 10. februara 2012. godine, ona ga je nazvala “Vladinim trojanskim konjem”, a u tekstu od 13. februara objavljen je tekst pod naslovom “Raonić nije MANS-u ni do koljena” gde je iznela niz neistinitih i uvredljivih navoda koji su, prema nalazu suda, imali za cilj da povrede Raonićevu čast i ugled.

Raonić je pred sudom istakao da je navode Uljarević demantovao putem dnevnih glasila nudeći konkretne dokaze i argumente, da bi nakon njegovog demantija usledio niz tekstova objavljenih u dnevnim novinama “Dan”, “Vijesti” i “Pobjeda”, a naročito tekst od 13. februara 2012. pod nazivom “Raonić nije MANS-u ni do kolena” čiji navodi, prema nalazima suda, u potpunosti “izlaze iz okvira normalne i civilizovane javne polemike i prelaze na teren grubih neistina i uvreda na njegov račun”, čiji je jedini cilj bila lična diskreditacija i najgrublje vređanje njegovog profesionalnog ugleda i časti. U pomenutim tekstovima, Uljarević je svog oponenta okarakterisala kao “najpoznatijeg NVO denuncijatora” ili narodski “NVO alapaču”.

Nakon šestogodišnjeg sudskog postupka, sud je presudio u Raonićevu korist i naložio Uljarevićevoj da mu na ime odštete isplati novčanu nadoknadu u iznosu od 700 evra. Objavljujući 26. aprila ove godine vest o pozitivnom okončanju dugogodišnjeg sudskog spora, Raonić je na svom tviter nalogu napisao sledeće: “U vrijeme kad se priča o falsifikatima, evo jednog pravog. Verbalnog koji je sud kaznio. Paradoks je da dolazi od onih ‘moralnih stubova’ dru[tva koji se upravo bave falsifikatima.”

U razgovoru sa novinarkom Antidota, Raonić se osvrnuo na ukupnu civilnu i društveno-političku scenu Crne Gore, uključujući i aktivnosti Daliborke Uljarević i polemike vezane za istraživanje slučajeva plagijata i promociju akademske časti u Crnoj Gori. Govoreći o aktuelnim podelama unutar civilnog sektora i svom sudskom sporu sa izvršnom direktorkom CGO, Raonić je naveo da je iluzorno očekivati da u tom sektoru vlada jednoumlje.

“Ljudi iz civilnog sektora zastupaju različite ideje i vrednosti i nemoguće je da svi imamo isto mišljenje. Ukoliko neko pređe jednu liniju, a u jednom trenutku koleginica je preterala, ja sam nju predao sudu“, naveo je on i dodao da su razlike među građanskim aktivistima često uslovljene različitim faktorima.

“Nije ideja uvek ono što objedinjuje ljude, nekad su to vrednosti, a nekad se ljudi vode i nekim naglašenim emocijama koje nekad nekog odvedu u pogrešnom smeru. U civilnom sketoru ne moraju čak ni intersi da budu zajednički niti da se poklapaju. Isto kao što u politici ljudi kroz neku naglašenu emociju skrenu prema nečemu bez nekog racionalnog razloga. Imamo tako da su političari devedestih isto mislili, a evo sada preko medija dobijamo najgnusnije uvrede. Ukoliko kroz polemuku određenih krugova držite neki nivo, a svaki naredni dobijate sve grublje i grublje stvari, kada ste izloženi konkretnim uvredama, kada vas neko javno nazove da ste trojanski konj DPS, to su termini kojih ne želim ni da se sećam“, istakao je Raonić.

Komentarišući optužbe na račun CGO da je plagirala projekat ZMUC-a, Raonić je ukazao da je nedopustivo za nekoga ko se izdaje za građanskog aktivistu da se ponaša suprotno vrednostima koje javno promoviše.

“Tačno je da su optuženi zbog plagiranja projekta, ali pitajte njih za to. Ako vi promovišete medijske slobode, recimo, a kroz konkretne aktivnosti radite suprotno, onda je to nedopustivo. Ako se zalažete za borbu protiv plagijata i imate najširu moguću podršku za to, ukoliko uhvatite dekana da plagira, ili ministarku da plagira, svaka čast. Ako vi kao borci protiv plagijata radite te iste stvari, e onda je to nedopustivo i takve stvari treba kazniti“, rekao je Raonić i dodao da sve organizacije civilnog sektora treba da insistiraju na punoj istrazi tog slučaja i potpunoj praktičnoj primeni principa transparentnosti u svom radu.

Komentarišući optužbe na račun CGO da je plagirala projekat ZMUC-a, Raonić je ukazao da je nedopustivo za nekoga ko se izdaje za građanskog aktivistu da se ponaša suprotno vrednostima koje javno promoviše.

“Mi na to stalno ukazujemo i molimo da se to desi, mi smo kao organizacija pre sedam godina prvi govorili da mi kao civilno društvo budemo transparenti. Hajde svi da stavimo naše finansijske izveštaje i sve stvari vezane za revizore na naše veb sajtove. Idite na sajtove drugih organizacija pa ćete videti koliko su transparentni i koliko ćete izveštaja naći, a govirimo o društvu koje i dalje ne razume civilni sektror i doživljava ga kao skup nekih izaslanika tuđih interesa ili nekih perača para. Nažalost demokratska politička kultura i svest nisu dovoljno razvijeni. Ukoliko napraviš neki kiks ti moraš da budeš kažnjen i od javnosti i od donatora. Ko će da ti da podršku da se baviš plagijatom, ako si sam plagirao“, upitao je Raonić.

Govoreći o “čudnom” ponašanju pojedinih aktivista iz sfere civilnog sektora, on je ukazao na slučaj zahteva Daliborke Uljarević da Evropska komisija zaustavi pristupne pregovore sa Crnom Gorom.

“Bila je ta polemika sa njima da se zaustave pregovori Crne Gore sa EU. Moja rekacija je bila da to ne sme da se desi i da su upravo pregovori najbolji način da se stvari guraju napred, nema druge alatke da se ojačavaju institucije da se radi na reformama. Ako zaustavimo pregovore ko će da grura stvari napred, da li je to neki nacionalista, neko iz opozicione stranke, ili neko iz korumpirane vlasti? Ukoliko mi zastupamao neke vrednosti ili ukoliko zastupamo integracije, a neko kaže da treba da se zaustave pregovori, naša je obaveza da na to reagujemo”, precizirao je Raonić i podsetio da se iz sličnih razloga, nakon rekacije na formiranje Saveta za zaštitu od diskriminacije, našao na meti Daliborke Uljarević.

“Tužio sam Uljarevićku, konkretno bilo je pet-šest kolega i ja sam kritikovao način izbora predstavnika civilnog sektora u Savet za borbu protiv diskrimnacije. Na to zajedničko reagovanje nevladinih organizacija, gde ja nisam bio ni inicijator nego samo potpisnik, koleginica je izvukla mene i počela da me blati i svašta da priča u svom reagovanju. Sutradan sam odgovorio da to nema veze sa mozgom, da bi ona nastavila da me vređa. Nakom tri kruga, naravno mediji nisu hteli više da prenose moje odgovore i ja nisam imao drugi način nego da je tužim za povredu časti i ugleda“, podsetio je Raonić na slučaj spora koji je vodio i dobio protiv Daliborke Uljarević.

ZAKLJUČAK

Uređivanje sfere visokog obrazovanja, koje podrazumeva izgradnju i doslednu primenu mehanizama za suzbijanje koruptivnih praksi u toj oblasti, jedan je od društveno najznačajnijih zadataka u tranzicionim društvima. Dostizanje tog važnog cilja nije moguće ukoliko su nosioci procesa suzbijanja korupcije ljudi koji su i sami korumpirani ili su učestvovali u akademskim nedozvoljenim radnjama.

Iako se značaj pozicije pojedinih učesnika u javnom životu uglavnom meri značajem formalne funkcije koju obavljaju, u modernim društvima akteri svoju moć i društveni značaj crpe iz mnogo većeg broja izvora. Tako je moguće da, zahvaljujući vezama sa moćnim međunarodnim donatorima i velikim sredstvima kojima oni raspolažu, uticaj pojedinih aktivista civilnog sektora daleko prevazilazi moć i uticaj nosilaca visokih državnih funkcija. Upravo zbog toga slučaj Daliborke Uljarević ne može se posmatrati drugačije negoli bilo koji drugi slučaj plagiranja za koje su bili osumnjičeni nosioci zvaničnih državnih funkcija ili, pak, akademskih zvanja.

Nakon što su se u godinama iza nas na meti Daliborke Uljarević našli najpre dekan Prvnog fakulteta u Podogorici Velimir Rakočević, potom ministarka nauke Sanja Vlahović, ali i mnogi drugi poput Milana Babovića, visokog funkcionera vladajuće Demokratske partije socijalista (DPS), čitava kampanja poslednjih dana doživljava kulminaciju javnim pritiscima CGO na institucije Crne Gore povodom navodnog plagijata magistarskog rada direktora Uprave policije Veselina Veljovića

Iako je veštim manevrima, grupa ljudi okupljena oko Daliborke Uljarević i organizacije CGO, uspela da postigne to da se kriminalizacija plagijata svede na državne funkcionere i nosioce akademskih zvanja, neetično je i neprihvatljivo da neko ko pretenduje da sprovodi projekte u oblasti borbe protiv korupcije i zloupotreba u visokom obrazovanju i sam bude umešan u afere i koruptivne prakse. U tom smilsu, drastični akademski prekršaji Daliborke Uljarević i prevarna praksa koja prati njeno delovanje u poslednjih 20 godina, neotklonjiva su prepreka za njena nastojanja da se u ulozi moralnog sudije i dalje pojavljuje u javnom životu.

Istovremeno, neodgorovno ponašanje vodećih ljudi Delegacije EU u Podgorici, koji na stotine hiljada evra godišnje daju osobi bez kredibiliteta da se zalaže za evropske vrednosti i sve ono što su proklamovani ciljevi Evropske komisije u regionu Zapadnog Balkana, alarmatan su pokazatelj neophodnosti da se u delovanju birokratskih struktura EU u regionu dosledno primeni princip odgovornosti. To podrazumeva temeljno kadrovsko i metodološko preispitivanje delovanja evropskih tela i predstavnika u regionu, ali i temeljniju kontrolu praktičnih učinaka njihovog delovanja.

Ironija sudbine i visoki nivo ličnog licemerja, hteli su da o značaju i posledicama akademskih prekršaja Daliborke Uljarević, najbolje govore redovi koje je u kolumni za podgoričke Vijesti ona lično napisala 6. aprila 2009 godine:

“Ako podmazuješ, okliznućeš se. Ako tražiš prečice, zalutaćeš. Ako varaš, prevarićeš se. Ako misliš da sve možeš kupiti, onda ti ništa ne vrijedi. Ako nemaš obraz, džaba ti obrazovanje. Ako nemaš znanje, džaba ti zvanje. Neka ti bude škola. Da samo znanje donosi zvanje.

Korupcija u obrazovanju je ona crvena liniju koju ne smijemo preći. Presudno nam je važan kvalitet obrazovnog procesa, jer će to odrediti sudbinu države. Loši đaci i oni koji su se kroz sistem provukli, prije ili kasnije nas dovedu u ćorsokak, a cijenu tog učenja kroz iskustvo tragično plaćamo i kao pojedinci i kao društvo. Nije i ne treba da nam bude svejedno što zna ljekar koji nas liječi, advokat koji nas zastupa ili sudija koji nam sudi, građevinski inžinjer koji je radio na zgradi ili kući u kojoj živimo, i tako bi mogli za svako zanimanje pojedinačno, pa i do političara koji treba da određuju strateške pravce našeg razvoja.”

Još samo da Uljarevićeva sopstvene reči počne da primenjuje i na sopstvenom primeru!

3
Komentari

avatar
Najnoviji Najstariji Najpopularniji
Aurelia
Gost
Aurelia

Bravo! Konacno neko da progovori o ovoj osobi! Samo me interesuje koliko ce ovo medija prenijeti. Da vidimo nezavisno i objektivno novinarstvo.

Gadd
Gost
Gadd

Sta radi Muljarevic.. jos da pocnu da se otkrivaju njene finansijske malverzacije

Đoko Orlandić
Gost
Đoko Orlandić

A što se pitate kako je EU finansirala Uljarevićku? Naravno, zbog toga što juoj su glavni finansijeri BND i CIA.
PS Ja na to ukazivah već godinama.