Srce kotorskih spasilaca kucalo za spas građana porušenog turskog grada Hataj

U Crnu Goru se juče iz Turske vratio crnogorski Tim za traganje i spašavanje. Odmah po objavljivanju vijesti o katastrofalnom zemljotresu koji je pogodio Tursku i Siriju spasioci iz Crne Gore su se, među prvima, uputili u pogođeno područje da pomognu u spašavanju i izvlačenju iz ruševina stanovnika gradova koji su prosto nestali sa geografske mape.
Među spasiocima su bila i tri pripadnika Službe zaštite i spašavanja iz Kotora Božidar Belan, Mario Marković i Nikola Banićević.

-Vratili smo se nakon pet dana provedenih u razorenom turskom gradu Hataju. Odmah po pozivu komandira odazvali smo se da pomognemo i pokušamo spasiti iz ruševina što više stanovnika. Obučeni smo za spašavanje u uslovima različitih hazarda pa i zemljotresa čija je razorna moć rušila zgrade i odnosila ljudske živote, kazao je za portal  Radio Skalu Mario Marković. Područje u koje smo bili je najgušće naseljeno. Ono što smo tamo zatekli prevazilašlo je sva naša očekivanja. Grad od preko 200.000 stanovnika više nije postojao. Sve je bila jedna velika ruševina a mnoge zgrade sklone padu rušile su se pred našim očima. Stradale su kompletne porodice jer je, objašnjava Marković, kod njih tradicija da svi žive zajedno, čak i nekoliko koljena unazad.

-Na aerodromu u Istanbulu, sačekao nas je njihov predstavnik i uputio nas na sljedeći let koji je bio za grad Adanu. Odatle smo autobusom transportovani za Hataj. Objasnio nam je kakve su njihove procedure i što nas dalje očekuje. Kad smo stigli prijavili smo se u tamošnji kamp koji drži AFAD, njihova organizacija za vanredne situacije, ali je u njihovim šatorima sve bilo popunjeno, tako da za nas nije bilo mjesta. Dobili smo šator od AFAD-a sjutradan. Noć prije proveli smo u vrećama za spavanje pod otvorenim nebom, priča Božidar Belan. U međuvremenu je njihov Crveni polumjesec podigao prilično veliki šator koji je bio predviđen za trijažu i tu su nam ponudili da provedemo noć, takođe u vrećema za spavanje jer kreveta nije bilo. To je bio šator koji je trebao da posluži za pružanje prve pomoći povrijeđenima.

Nikola Banićević je ispričao da je posebno noću bilo hladno. Kasnije su dobili neke kvarcne grijalice koje su pomagale jedino ako se uz nju bukvalno pribijete. Dobili smo drugog dana i jedan agregat, kaže on. Mogli smo malo da se ugrijemo jer smo spavali, ako se to spavanjem može nazvat, par sati potpuno obučeni u vrećama za spavanje. Šator je otvoren, pa možete misliti koliko vam mala grijalica može pomoći. Nijesmo očekivali ništa specijalno. Znali smo đe idemo. Ali nijesmo očekivali da će baš sve ovako biti.

U cijelom gradu, nadovezuje se na priču Marković, nije bilo ni vode ni struje. Nije bilo čak ni improvizovanih hemijskih toaleta. Već poslije petog dana pojavila se ozbiljna opasnost od mogućih infektivnih bolesti. Pročulo se da se u Siriji, čija je granica u neposrednoj blizini Hataja, već pojavila kolera.

BEZ DOVOLJNO OPREME

Na pitanje da li je tačno da naši spasioci nijesu sa sobom ponijeli dovoljno opreme koja bi im umnogome pomogla prilikom spašavanja, i da im na to niko od organizatora spasilačke akcije nije ukazao, kotorski spasioci su kazali da je to tačno i da je to po njima propust. U odnosu na druge timove, naši su od opreme imali samo ruke i srce i želju da pomognu. Turci su ih zbog toga zavoljeli, jer oni cijene one koji se nesebično zalažu da pomognu čak i više od mogućnosti. A naši su se odazivali na svaki poziv, bez čekanja, posebno ako im neko kaže da se ispod ruševina čuje nešto što bi moglo da znači da tamo ima preživjelih. Nažalost, u nedostatku vlastite opreme, morali su da se snalaze pozamljujući od drugih timova.

Marković je kazao da su ličnu zaštitnu opremu nosili iz sopstvenih jedinica i da je to oprema slična u svim službama. Zato su i izgledali kao jedinstven tim.

A što se tiče druge opreme za rad, bez koje se ne može u ovakve akcije, tipa hiltonke, ili opreme poput uređaja kojima se u ruševinama čuje da li ima disanja, nekih vibracija, termo kamere, kamera tzv zmija, koja se provuče kroz ruševinu i kojom se vidi da li nekoga tamo ima ili ne, to naša ekipa nije imala, kažu kotorski spasioci. Drugi jesu čak i potražne pse. Nema tog savremenog uređaja, tvrde oni, koji može da zamijeni potražnog psa, pa čak ni u 21. vijeku. Đe su god markirali da nekoga ispod ima, nijesu pogriješili. Tamo su ih spasioci i pronašli.

NAŠI MOMCI SPASILI ČETVOROGODIŠNJEG DJEČAKA

Uslovi na terenu su bili izuzetno teški. Nije bilo ni hrane, ni vode, a ni sredstava za higijenu prvih dana. Bila je to baš složena situacija. Koliko su god željeli da pomognu, naši spasioci su morali da sačuvaju i sebe. U nekim situacijam, a njih je bilo prilično, kao onda kada je spašen četvorogodišnji dječak, kotorska ekipa je bukvalno prilikom spašavanja ugrozila i sopstvene živote. Nikola objašnjava da im je adrenalin toliko bio jak kad su vidjeli da ima živih ispod srušenog objekta, da su jednostavno u ruševini koja je i njih mogla da zatrpa, prokopali tunel kako bi došli do dječaka. Bio je u zagrljaju majke, nažalost preminule, koja je držala njega i još jedno preminulo dijete. To je strašan prizor od kojega se teško čovjek oporavlja. Ali spašeni život dječaka je dao novu snagu i volju da se ne posustane i da se pokuša pomoći koliko je god moguće više. Nikola kaže da nije razmišljao o tome koliko je sve opasno i koliko su im životi ugroženi. Želja da se spasi ljudski život, bila je jača.
Kada su izašli ispod ruševine sa spašenim dječakom, naši sagovornici kažu da su doživjeli nevjerovatne ovacije. Za sve okolo su bili heroji, što oni uistinu i jesu.

SPASIOCI MORAJU BITI SAMOODRŽIVI PRVIH SEDAM DANA

Naši spasioci nijesu sa sobom ponijeli najosnovije stvari  koje su trebali da imaju u ovakvim situacijama, smatra Belan. Prvenstveno konzerviranu hranu, jer je objasnio, oni kao tim koji dejstvuje u takvoj sutuaciji morali bi makar sedam dana da budu samoodrživi, što znači da niko ne treba da brine o njima, i da ne budu teret ljudima kojima treba da pomagnu. Nažalost, prilikom polaska niko im nije rekao da, osim lične zaštitne opreme ponesu bilo što drugo sa sobom.

Belan je ispričao da su morali da čuvaju i šatore od mogućih pljačkaša koji su upadali u zgrade đe je još bilo po nešto da se može uzeti. Kad bi ih uhvatila policija ili vojska, tukla ih je i prebijala palicama.

Kotorski spasioci kažu da su ljudi u ovom postradalom gradu imali veliko poštovanje prema njima. Znali su dobro koliko se naša ekipa žrtvovala da pomogne. Zato su znali da cijene njihov rad. Interesantno je da su mnogi dolazili kod naših ljudi da bukvalno traže samo njih da pokušaju tamo đe su njihovi ispod ruševina. Njih i nikoga drugo, bez obzira što su na tom reonu bile angažovane druge ekipe.

Kao što rekosmo na početku, naši momci su se vratili ponosni na svoju humanost, ljudskost, hrabrost i veliko srce. Opravdali su to zašto su pošli u Tursku.
I kolege, poput onih iz Argentine, poslali su poruku da im nedostaju naši spasioci. I onim turskim posebno, koji su ambasodoru poslali poruku da se nadaju da naši neće otići još iz njihovog grada.

Naši momci zaslužuju sve pohvale. Sad će se uz njih slikati i veličati njihov poduhvat oni koji prstom nijesu mrdnuli da ih opreme kako treba i da im obezbijede sve što im je neophodno.

Obećali su pomoć u opremi. Da ne budemo poput siročadi i pozajmljujemo od drugih, koje su njihovi na vrijeme opremili.

Pitanje je hoće li biti tako. Jer nam iskustvo govori da se sve brzo zaboravlja. A najbrže  se  zaboravlja obećanje nakon dobro obavljenog posla.