Igranka u Vladi

Piše: Slavko Mandić

Ide maca oko tebe,
pazi da te ne ogrebe,
čuvaj  Mijo rep,
nemoj biti slijep,
ako budeš slijep,
odgrist će ti rep!

Ori se pjesma u crnogorskoj Vladi. Tresu se stakla, ljuljaju se lusteri. Više no kad je potres na granici dva srpstva, kako bi Marko srednjeprstaški htio. Ma zaludu. On ne spada u ovu družinu. Ipak se radi o pitomijem društvu. Koliko god oće da naškode kolovođi, metodološki, ideološki, geostrateški, kleronacionalistički, ipak je to drugačija liga od one u kojoj igra nikšićki maloglavatović. A na prvoga udaraju prijatelji mu do juče, pa i neki koji ga se ni sad još uvijek ne odriču potpuno. Tek onoliko koliko je potrebno da pošalju signal drugoj strani da su tu ako zatreba, razumljivo, pod određenim uslovima. Transfer kao i svaki drugi. I tu, kako znaju da zbore kad te klepe po ušima: nema tu ništa lično. Kao i ovoga kad se oglasi na uvo onaj do prvoga.

– Ali, to je politički, uzbuđeno se oglasi svojevrsni poljoprivredni.

– Ma da. Znam ja to brate polurođeni, veli Mijo, zaustavljajući se na putu za lobiranje, da pregrize nešto poviše Jasenovog polja. Kome bi ti zlo moga napravit, rođeni moj. Ako ne bi, fala bogu velikome, baš mora? Ja ti se u politiku ne razumijem. Pa ni u Šavnike ni Andrijevice. Eto nešto po malo u Budvu, jer se tu može iščeprkat po neka kripto valuta. Zato ja sve ovo i činim. Znaš i sam moj Jokašu da mene samo many interesuje. A do njega mogu samo preko Do Kvona našega i Evrope Sad Dva. Ništa drugo me ne zanima. Pa ni, kako ti već rekog, Šavnik, slava mu i milost, uz Andrijevicu, potpuno je jasno.

– Vala dobro zboriš prviču. Mora sam da prifatim renoviranje igranke sa početka. Turili su mi tu vrelu krtolu u ruke. Ona sorta što śedi povr Skupštine. A koji bi drugi nepomenik uljega u takvu priču. Nema takvoga, do ovakvoga, zadajem ti božju vjeru. Tebe ću reć što će dalje bit. Čučkuravi ti mora odgrist rep, pa da bi se kokotom oralo. Zato ja to radim. Rad naroda i rad Crne Srbije. (možda je slučajno pobrka, mada opet…Ko zna…Može svašto bit…). Na Mija jadnoga napali svi sa svake strane. Oće rep da mu okinu po svaku cijenu. Maca, ona prijašnja domaća Šeherezada, pripovjedačića iz četiristo i više crnogorskih dana i noći, vrijeba iz prikrajka. Da uskoči. Oči joj se ne vide od guste, grgurave, valovite glave.

– Okinuću mu ga, zbori sebi u obrijanu bradu, mada mu ideološki ona pripada čak i više no popovskoj kamarili. I cvrči, cvrči čvrčak na čvoru crne srmče.

Noć skuplja vijeka. I svaki nam je dan odavno mrkli mrak. Košta na iljade po glavi čak i nerođenih. Da zavati bratija, koliko im čabar daje. Pa tako po iljadu puta. Dok ima. Dok ne udari o dno i ne zvekne praznina.

Preigrao se Mijo. Milojko, od milošte. U pjesmu ga turili kad je dolazio. A sad bi da ga miču bogu na sramotu. I ako ga je poperio lično Vučko. Kao i slučajnog na mjesto đe se stotinu puta do sad isprovaljiva i sramio i sebe i Crnu Goru koliko je god moga.

Mija maloga nema ko da brani. Neki iz Evrope, one prave a ne ove cirkusantske koju je stvorio, prozbore po neko slovo tobož faleći ga. Ali kad vide da je Vučku bliži i da se tudije lomataju brojni putinoidi, stanu i ne zbore ništa. A da je bio pametan  čuva bi ga onaj prvi policiot. Kako vele, tarantela. Ali ga je naśekira kad mu je maka njegovoga već viđenog direktora, pa turio svoga. Protiv zakona i pravila. Prirodno potpuno jer je zato prvi. E to mu ovaj oprostit neće. Nikad vala. Zato je i sebe tužio da bi moglo do njega da dovati naše izuzetno respektibilno pravosuđe.

Zalijeta se grguravi da u kolo uskoči kad je igranka imala pauzu pa da ščepa Mila i okine mu rep. Oštrim zubima da mu se ne drijema. I da za sva vremena zaboravi politiku. Kao da se tada čudo velje ispriječi i sakrije rep od halapljivca. Bješe JovaNikije svjetorepi, ambivalcija za vrijeme Amfilohija i njegovog ličnog izdajnika kad ovaj ode đe je zaslužio na ispovijest.

I śetih se njegovih riječi tada za njega: Nije previše inteligentan. Ne zna puno ali je poslušan. Čini mi se da je rekao i da je odan, ali kako ta odanost izgleda viđeli smo prvih dana od odlaska bivšeg šefa mu.Zapuca odnekud ka svadbarsko veselje. Ču se koljenče kako kliče: Evo ide Mile. Moramo prekinut jer je on veliki za ovakvu igranku. I jest brate. Tona u njega. Dodko kad bi zatresa, pod bi  propa.

Zato, zbog dolaska izvjesne političke bede, čiji se politički kraj primiče, i one domaće, takođe spremˊte se spremˊte, 24-ta Vlada donese odluku: Obustavlja se „Ide maca oko tebe….“. Vlada će vlastitu odluku, objavljenu u Službenom listu, poništiti kad se stvore uslovi na nastavak fešte nad feštama, što će reći sve dok grguravi Miju ne odgrize rep. Što znači, za čekanje neće biti kriva Vlada nego Mijo Milojko. Toliko da se zna ko će biti kriv kad država jednog dana progleda. Ako to ikad bude.