Piše: Milutin Cerović
Imamo tri škole razmišljanja:
– Jedna je imanje stava na razne teme
– Druga je imati svoje mišljenje kao takvo
– I treća škola je emprijsko znanje i promišljanje
Da li je neko primetio da je najviše pobornika iz prve dve škole, a kojih je inače oko 97 odsto na celom svetu?
A poznato je gde nečega ima mnogo, to obično ne vredi ni jednu žutu banku.
Najviše ljudi dolazi iz redova prve i druge škole mišljenja, a oni su poznati po tome, da bezmalo 100 odsto njih ne zna ništa ili zna vrlo površno o onome o čemu imaju stav i daju mišljenje.
Oni su poznati i po tome, što manje znaju to su opširniji, to su uporniji i bučniji.
Ukoliko sa takvim “genijalcima” imamo posla ili raspravu bilo gde, oni uvek brane svoje znanje koje nemaju floskulom: Da je to samo naše mišljenja, a ne nužno univerzalna istina!
Osobe koje od znanja imaju samo prazan stav i još ispraznije mišljenje su po pravilu teške neznalice kojima to ne smeta da se svađaju i vređaju onog ko od njega zna sto puta više. To im takođe ne smeta da se ponašaju kao da su od boga dobili dozvolu da druge podučavaju i budu njihove političke vođe. Jer što si prazniji, to jače odzvanjaš.
Dakle, ljudi iz treće škole promišljanja i znanja su sve suprotno od gore dve folirantske i frustrirajuće škole ispraznih stavova i mišljenja.
I sam pisac ovih redova je imao mali milion puta susret bliske vrste sa ovima koji o svemu imaju stav i mišljenje, i to uprkos tome što o temama o kojima se bave-bukvalno blage veze nemaju ni znanstveno ni na bilo koji drugi način koji podrazumeva znanje kao takvo.
Matematika je jasna, svet kao takav i njegove mikro-celine poseduju jedva zlatnih tri odsto ljudi koji ako nemaju svoje znanje, klone se po pravilu iznošenja javnog stava i mišljenja- jer iza njega ne stoji nikakvo empirijsko znanje.
Eto to je ta ”bolest sveznanja” koja uzrokuje da su u društvu najglasniji i najuporniji oni koji najmanje znaju. Pa se i dalje pitamo zašto nam se sve ovo dešava?