Piše: Ivan Trajković (Al Jazeera Balkans)
Iako se sukobu u Ukrajini najveća pažnja posvećuje poslednjih godinu i po dana, on zapravo traje od 2014. Politički razlozi su daleko dublji, i traju još od pada Berlinskog zida i raspada Sovjetskog saveza.
Iako je Ukrajina nezavisna država praktično od dana potpisivanja Sporazuma u Belovežu, u decembru 1991, kojim je SSSR i de facto prestao da postoji, Moskva u suštini nikada nije u potpunosti prihvatila nezavisnost Ukrajine. Pozivajući se na „istorijske presedane“ i „istorijsko pravo na određene teritorije“, Kremlj nikada nije prestao da vrši uticaj na Kijev, kao i na ukrajinske državljane koji su se izjašnjavali kao rusi.
Putin je još sredinom 2006. godine upozoravao Kijev da se „ne približava članstvu u NATO-a, ako želi nastavak isporuke ruskih energenata i dalja ulaganja ruskih kompanija“. Tadašnji predsednik Ukrajine Viktor Juščenko je pristao da odloži sastanke u Briselu, ali je iz Kremlja ipak saopšteno da „gasa i nafte više neće biti dok Ukrajina ne izmiri prethodne isporuke“. Krajem iste godine, Putin je na sastanku u Astani pristao na rešenje „gasnog spora“, tako što bi Ukrajina uzela od Rusije „povoljni kredit“ od čak 3,6 milijardi dolara. Još tada su brojni zapadni analitičari prepoznali strategiju koju Putin koristi u državama bivšeg SSSR-a, strategiju poznatu kao „maskirovka“.
Šta je ‘maskirovka’?
„Maskirovka“ u suštini obuhvata sistem političkog i vojnog planiranja u Rusiji sa krajnjim ciljem da se spoljni neprijatelji (kao i oni označeni kao „domaći“) navedu na pogrešne korake, te da se kao državna strategija prikaže niz političkih akcija i odluka koje su zapravo samo paravan za prave ciljeve Kremlja.
Iako je „Maskirovka“ ponikla u ruskoj vojnoj doktrini početkom 20. veka, većina istoričara smatra da ona postoji praktično od prvih dana moderne ruske države. Još 1904. godine u Moskvi je osnovana posebna Škola za informacijske delatnosti, koju su pohađali najbolji oficiri. Ova škola je, zapravo, bila preteča vojne obaveštajne službe GRU, a oficiri su u njoj učili kako da prikupljaju informacije u civilu, te kako da sastavljaju i šire propagandu protiv stranih zemalja, ali i „domaćih pretnji“. Ova škola je ukinuta 1929. i priključena tadašnjem Vojnom univerzitetu u Moskvi.
U to vreme ruska vojska je već imala čitave priručnike o „operativnoj obmani“. Ona je trebalo da bude sprovođena na svim nivoima, „na aktivan način, kroz štampu, radio i knjige“. Pred početak Drugog svetskog rata ti „priručnici“ su dorađeni uputstvima kako „iznenaditi neprijatelja“. Tada je i termin „obmana“ po prvi put preinačen u „operativna Maskirovka“.
Ova doktrina je prvi put masovno primenjivana u ruskoj invaziji na Finsku. Polovina vojnika je tečno govorila finski jezik, te su se mesec dana pre početka invazije, u jesen 1939. godine, „privremeno doselili“ u mnoga sela i gradove, predstavljajući se kao nadničari i zanatlije. Početkom novembra, počeo je Zimski rat, a ostatak ruskih jedinica je po prvi put na frontu koristio „snežnu uniformu“, koja je bila namenjena kamuflaži u snežnom okruženju.
Nakon Drugog svetskog rata i formiranja SSSR-a, „maskirovka“ je u vojnoj literaturi, kao i u uputstvima za špijune KGB-a, označena kao „suštinska“ za uspeh različitih zadataka. Agenti KGB-a su vrlo često imali po nekoliko kompleta dokumenata, sa različitim adresama u Moskvi, Minsku ili Staljingradu, te različitim mestima u Čehoslovačkoj i Istočnoj Nemačkoj. Zbog ovoga se često dešavalo da čak i ruski policajci privedu nekog od agenata, budući da nisu mogli da mu utvrde identitet, pa čak ni da li je zaista pripadnik KGB-a.
„Maskirovka“ je do početka ’70-ih ušla u sve slojeve sovjetskog društva, do te mere da je i veliki broj novinara, fotoreportera i voditelja bio ili na spisku saradnika KGB-a, ili su pak bili agenti koji su se predstavljali kao novinari. Slično je bilo i u diplomatiji SSSR – praktično sve ambasade širom sveta su imale „obaveštajnog oficira“, obično konzula ili pomoćnika ambasadora, čiji je zadatak bio širenje sovjetske propagande u inostranstvu, kao i prikupljanje informacija o disidentima i kritičarima politike Kremlja.
‘Dodatna obuka’ i za Putina
Putin je, svakako, od početka svoje obaveštajne karijere bio veoma dobro upoznat sa ovom „strategijom obmane“. Od 1975, kada je već postao oficir KGB-a, Putin je više puta bio na „dodatnoj obuci“ u 401. školi KGB-a u Okhti, blizu Lenjingrada (današnji Sankt Peterburg). Ova „škola“ je zapravo bila pod upravom Drugog glavnog direktorata za kontraobaveštajno delovanje – u stvarnosti, širenje dezinformacija i propagande, kao suštinskog zadatka „maskirovke“.
Putin je bio među najboljim polaznicima i ubrzo je prebačen u Prvi glavni direktorat, koji se u to vreme bavio slanjem agenata KGB-a u inostranstvo, praćenjem stranih diplomata unutar SSSR-a i podrškom „revolucionarnim“ političkim pokretima širom sveta.
„Maskirovka“ je veoma prisutna kada je i sam Putin u pitanju. Iako su brojni bivši visoko rangirani pripadnici KGB-a tvrdili da je Putin nekoliko puta bio na zadacima na Novom Zelandu, ne postoje nikakvi dokumenti koji to potvrđuju. Nekadašnji zvaničnici grada Wellingtona svedočili su da je „osoba slična Putinu“ boravila tamo nekoliko meseci, ali niko to sa sigurnošću nije mogao da potvrdi. Putin se nakon toga, praktično preko noći, pojavljuje 1985. u Dresdenu, prvo kao zamenik, a kasnije i kao načelnik stanice KGB-a. Nakon raspada SSSR-a, neki stanovnici Dresdena su svedočili da Putina znaju još od početka ’80-ih, ali kao profesora književnosti i prevodioca. Putinov glavni zadatak u Dresdenu je zapravo bio koordinacija aktivnosti sa istočnonemačkom tajnom službom Stasi, kako bi se identifikovali disidenti koji su nameravali da pređu u Zapadnu Evropu preko nekog od punktova u Berlinu. Putin je bio toliko „posvećen“ svom poslu, da je bio odlikovan Bronzanom medaljom Istočne Nemačke, jednim od tadašnjih najviših priznanja tamošnje Komunističke partije.
Efekti „maskirovke“ su prisutni čak i kad je sam Putinov status u KGB u pitanju. Dokumenti službe Stasi, otvoreni početkom ’90-ih nakon njenog ukidanja, svedoče da se Putin vodio kao potpukovnik KGB-a. Sa druge strane, brojni bivši pripadnici KGB-a su to demantovali tokom godina. Oleg Kalugin, nekadašnji general KGB-a, i jedan od autora sovjetske političke propagande, više puta je u intervjuima govorio da je „Putin bio samo major, i to ispodprosečan, te da je često u Moskvu slao nepotpune, ili u potpunosti fabrikovane informacije“.
‘Maskirovka’ za 21. vijek
Iako se SSSR raspao nakon rušenja Berlinskog zida, čini se da je „maskirovka“, kao i njene ideje i načini sprovođenja ostala manje-više netaknuta. Tome svedoči i da je formiranje moderne obaveštajne službe FSB (rus. ФСБ России) 1995. godine obavljeno na brzinu, te da su nekadašnja odeljenja i struktura KGB-a većinom samo „preimenovana“. Slično se desilo i sa vojnom obavještajnom službom GRU, koja je ostala najvećim delom neizmenjena.
Odlaskom Borisa Jeljcina krajem ’90-ih i dolaskom Vladimira Putina na vlast, prvo kao premijera a zatim i predsednika Ruske Federacije, stare ideje su dobile „novo pakovanje“. Nekadašnja vojno-obaveštajna „maskirovka“ je postala način vladavine Kremlja.
Građenje Putinovog imidža kao „nepokolebljivog oca nacije“ traje već dve decenije, a većina ruskih medija (pogotovu onih pod kontrolom Kremlja) je to „oberučke“ prihvatila. Politika „savršene vladavine“ je u Rusiji tokom godina Putinove vlasti primenjivana svuda, od ekonomije do kulture.
Paralelno, kroz Putinovu stranku Ujedinjena Rusija i Dumu godinama su ponovno provlačene ideje o „zlom Zapadu“, „opasnosti od NATO-a“, te „povratku na istorijske ruske teritorije“. Kada je 2014. počeo sukob u Ukrajini, te sprovedeni nelegalni i međunarodno nepriznati referendumi na Krimu i u tzv. Donjeckoj republici, bilo je jasno da se „maskirovka“ vratila – i to na velika vrata.
Ona je prisutna i u savremenoj doktrini ruske armije kroz demantovanje i opovrgavanje (rus. oпровержение и отрицание). To se može jasno primetiti i u komunikaciji, kako Kremlja, tako i ruskog Ministarstva odbrane od početka agresije na Ukrajinu, kroz konstantno umanjivanje broja ruskih žrtava, negiranje uspešnih napada ukrajinskih snaga bezbednosti (koji su nezavisno dokumentovani slikama i snimcima), te demantovanje uništenja ruskih borbenih sredstava, opreme i aviona.
Iako je, po više nezavisnih izvora na terenu u Ukrajini, kao i obaveštajnim podacima NATO-a i Washingtona, do sada u Ukrajini poginulo najmanje 50.000 ruskih vojnika (neke procene idu i do 80.000), te je barem još toliko ranjeno, zvanični Kremlj već mesecima insistira na brojci manjoj od 14.000 poginulih. Ruski zvaničnici na brojke sa terena u Ukrajini odgovaraju svojim brojkama, ali o podršci koju Putin i dalje uživa. Tako je saopšteno da, uprkos stranim sankcijama, Putina danas podržava više od 80 odsto građana, dok „specijalnu vojnu operaciju“ podržava više od 78 odsto.