Nakon tri godine relativno metiljavih finala, ovaj put konačno nam sljeduje nekoliko utakmica sa intenzitetom vrednim borbe za trofeje – i to umnogome zahvaljujući ponovo neugodnim Podgoričanima.
Kada sam jednom prilikom intervjuisao Dejana Radonjića, nakon što je „ono zvanično“ završeno skrenuli smo u moje omiljene teme – YUBA Liga i košarka devedesetih. Krenuli smo da se podsećamo ovoga, onoga, i tako dalje. Gdje je sad Goran Bošković, šta radi Stevan Peković, da li Aca Nađfeji još uvek negdje zakucava svom silom, i tako to. Nakon nekoliko piva, oslobođen inhibicija, ja sam skupio sve što imam u sebi i rekao mu – “znaš, mnogo je ironično što te mi cigani sada slavimo ovdje”. On me upita zašto, a ja mu odmah odgovorim – “zato što ne postoji ekipa koju sam više mrzeo od one Budućnosti za koju si igrao”.
I znate šta? Nisam ga slagao. Budućnost je, sredinom devedesetih, onako naprasno banula na SRJ košarkašku scenu i srušila tada uveliko poštovane obrasce jugoslovenske škole. Njihov stil, koji se ukratko mogao okarakterisati kao hibrid Golden Stejta sa kraja osamdesetih i početka devedesetih, te tradicionalnog podgoričkog swaggera po čijim postulatima ne priznaješ jačeg od sebe makar i taj neko nosio automatsku pušku a ti perorez, potpuno je zbunio nesretni Partizan u danas već epskom finalu kupa 1996.
Tada su momci u plavom, u prepunoj dvorani u Nikšiću u atmosferi koja je više podsjećala na neki argentinski fudbalski derbi, ekstremno jakom Partizanu uvalili dvadeset trojki iz trideset pet pokušaja i pobjedom od 126-115 zadržali pehar južno od Brodareva. Dragan Vukčević postigao je tada 36 poena, dok je Vlado Šćepanović, alias “Japanac”, imao pet manje. Beograđanima su bili malo jedan Berić, Tomašević, Brkić…neki novi momci su stigli na scenu.
I bili su strašno iritantni.
O, je…., koliko su bili iritantni. Ta ekipa imala je stav uličnog mangaša crnogorske prijestonice (što nije čudno – u ekipi koja je uzela kup, čak devetoro ih je bilo iz Podgorice), onog zajebanog lika kojeg bi sreli u Sutomoru i koji bi vas samo poprijeko pogledao ako se drznete da mu šmeknete sestru ili drugaricu. Onda bi vam prišao i rekao “imaš li problema?”, a zavisno od vašeg nemuštog odgovora usljedilo bi “oli da ti ih riješim?” ili “oli da ti ih napravim?” . Ali to se tolerisalo u Sutomoru, vratite se kući i ne viđate ih do sljedećeg leta. Međutim, kada je Budućnost počela da se probija do nacionalnih medija, i kada smo shvatili da ćemo te likove gledati tokom cijele sezone, a ne samo ljeti…a ne, na to već nismo bili spremni.
Ali Budućnost je itekako bila spremna. Tadašnji (mada možemo slobodno reći i sadašnji, heh) politički vrh Crne Gore pametno je prepoznao svoju šansu za brendiranjem kroz elitni sport, i stao iza košarkaškog kluba iz nekadašnjeg Titograda. Pobjeda u kupu bila je kamen temeljac za dalji razvoj, koji je kulminirao krajem devedetih i početkom dvadeset i prvog veka, kada je bukvalno sve što valja išlo niz Ibarsku, pa su tako dres „Đetića“ svojevremeno nosili i Dejan Tomašević, Milenko Topić, Vlada Kuzmanović, Željko Topalović, Igor Rakočević, Dejan Milojević i mnogi drugi.
Ipak, zenit njihove iritantnosti dosegnut je neke 1998., kada su iz FMP-a dovedeni Bošković, Radonjić i Nikola Bulatović, koji su se odlično uklopili među već uigrani trio Pajović – Šćepanović – Vukčević, i krenuli da melju sve pred sobom. Gašo Pajović je svaku trojku slavio kao gol u finalu svjetskog prvenstva, Vukčević je imao onu „Mijat“ frizuru i nije promašivao iz kornera, dok je kouč Dejo bio najgori od svih – on je trojke proslavljao onim „avionima“. Što nas dovodi do početka ovog teksta u kojem me dotični kroz osmjeh pita, pa dobro, jesmo li te toliko nervirali, i moj odgovor da bih mu opušteno pucao u kolena tada da sam imao priliku. Jeste, je…. ste me nervirali.
Ta Budućnost tada bila je veliki klub, i veliki rival prije svega. Bili su ozbiljna ekipa, imali su dobre igrače, ali su iznad svega bili namazani i znali su kako da i protivnicima i navijačima uđu pod kožu. Hranili su se svom negativnom energijom koju smo im bacali sa tribina, bilo u verbalnoj bilo u metalnoj formi, a onda nam je vraćali pravo u lice rafalom trojki koji je samo čekao da bude ispaljen. Zaustaviš Radonjića, napuni te Pajović. Zaustaviš Gaša, krene Japanac. Pa te na smenu izređaju Bošković, Vukčević, ovaj, onaj i ako to sve preživiš, dokrajči te jedan od onih njihovih bengera što su imali u reketu, da li Saša Ivanović, ili pak Marko “Badža” Ivanović, čačanska gromada sa čeličnim laktovima. Ili Željko Topalović.
Dvadeset godina kasnije, od te ekipe ostala je samo priča. Gašo Pajović je sportski direktor. Ne znam šta radi Vukčević, Šćepanović je valjda još uvek u Bambergu, Radonja je u Bajernu, Goran Bošković je u svijetu ženske košarke (i dosta je uspješan). Nije ni bitno. Ono što je bitno je da je Budućnost opet skockala ekipicu, i da su po prvi put – što je ovako dosta nevjerovatno, ali je zapravo i istinito – ušli u jadransko finale i sada su na korak od Evrolige. I opet su vražije iritantni. Barem meni.
A nije to ni teško postići. Prvo, tukli su nas oba puta u regularnoj sezoni. Drugo, trener i glavni igrač su im bivši grobari, a ovaj što igra nam je baš onako ostao poznat po nekim ne toliko sjajnim stvarima. To je automatski minus. I treće…ne, treće je ono što i najviše brine. Oni uopšte nisu bez šansi. Štaviše, mislim da smo im dobar meč-ap, i da će finale biti dobro klanje. Ali ne možda toliko zbog košarke. Nego zbog svega drugoga.
Jer vidite…Zvezda ima tri uzastopne jadranske titule. Ali te tri titule osvojene su u manje-više sterilnim, da ne kažem laboratorijskim uslovima. Da, Zvezda jeste imala onu paklenu seriju sa Partizanom 2015., kao i nešto malo žustrije polufinale sa Podgoričanima lani, ali finala…finala su bila limunada. Skor 9-1 u tri godine vam dovoljno govori. Cedevita jeste okej klub, ali kad se igra kod njih, tamo nema atmosfere. Nema čak ni nekog sitnog balkanskog naboja, jer realno, niko ne mari za Cedevitu. Megu ne moramo ni da komentarišemo.
E pa taj film ove godine nećemo gledati. Jeste li ispratili ono ludilo sa Zagrepčanima? Pa sunce ti bogovo, ono je izgledalo kao “Morača” iz mojih noćnih mora od pre dve decenije. Svaki poen bio je ispraćen divljim hukom sa tribina, a svaki iole atraktivniji potez dizao je cio parter na noge – majku mu, na usporenim snimcima čak vidite ljude kako ulaze u objektiv kamere kad snima iza koša. Ne, atmosfera dolje je je…., i to što je Zvezda spletom sretnih okolnosti uspjela da izmuze prednost domaćeg terena pred doigravanje definitivno nije mala stvar. Biće to borba do poslednje kapi krvi. A podgorička publika je žedna iste – Evroliga zaobilazi Crnu Goru evo već petnaestak godina, i ljudi su je se uželeli. Zvezda im je idealna prilika.
Šta može Budućnost u ovom finalu, košarkaški gledano? Aleksandar Džikić uvjek ima dobar plan kada igra sa Zvezdom. Njegovi momci su kvalitativno možda inferiorniji od igrača u crveno-belom, ali Džile im je instalirao taj staroškolski podgorički fanatizam, i oni – pogotovo na domaćem terenu – izgledaju kao čopor bijesnih pitbulova koji idu glavom u reklame i u prvom i u četrdesetom minutu bez obzira na rezultat. U napadu im povremeno nestane ideja, i čini se da se previše uzdaju u izolacije i Gordićev hero ball, ali su tradicionalno nezgodni kad ih krene.
Sa Zvezdom, pak, se ove sezone nikad ne zna. Izađu li motivisani kako treba, i svesni zadatka koji je pred njima, oni mogu da počiste Budućnost u tri meča. Sigurno, doduše, ne bi bio prvi put da se linije organizacije izgube negdje na relacijama Ročesti-Feldin, pa ako krene “američka privatizacija” crnogorski klub svakako nije bez svojih šansi.
Ali kako god mi spinovali ove brojke i slova, vraćamo se na onu apsolutnu esenciju svega, a to je da će ljubitelji košarke na Balkanu ovog proljeća gledati jedno pravo finale, onako, za sladokusce. Gotovo je sa balskom atmosferom u Zagrebu i onih par stotina zainteresovanih čije “di-fens!” ležerno nadglasa onih dvadeset ludaka što su došli busem iz Beograda i osetili se dovoljno kuražnim da se proderu. Gotovo je i sa “izvjesnom neizvesnošću” koja bi propratila finale sa Megom. Ne, ovo će biti pravi ispit zrelosti za crveno-bele, jer kao što sam vam već rekao, dolje čeka pakao.
I znate šta? Nedostajalo mi je to malo nečega “dodatnog” u ovim jadranskim finalima. Svaki dobar film ima i dobrog negativca. A ovo podgoričko vaskrsenje se meni oslikava kao kada posle pedeset brojeva scenaristi Zagora vrate Helingena u naš omiljeni strip, pa se vi prenerazite kad ga opet vidite. Ali vam je svejedno drago, jer znate da sljeduje dobro krljanje, i da je protivnik dostojan borbe.
Dobro mi došli nazad, moji omiljeni neprijatelji. Vidimo se za neki dan.
Autor: Miloš Jovanović, izvor: vice.com