Piše: Tomislav Marković
Poljoprivrednici u Srbiji ponovo protestuju. U ponedeljak su seli u traktore i blokirali puteve na više mesta u zemlji, kao i rafineriju nafte u Novom Sadu. Paori zahtevaju od Vlade Srbije da ispuni ono što je dogovoreno u maju, prilikom prethodnih protesta. Oni traže da se uredi berza poljoprivrednih proizvoda, dodeli subvencija po hektaru od 35.000 dinara i dizel na pumpi bez akcize.
Ministarstvo poljoprivrede pozvalo je poljoprivrednike na otvoreni razgovor, ali oni to odbijaju. Kako kaže jedan od organizatora protesta Jovan Jovanov u ime Udruženja “Složni Pidikanci“ iz Bavaništa – za ponovnim razgovorom sa Ministarstvom “nema potrebe”, a protest će trajati sve dok zahtevi ne budu ispunjeni.
Kuća pod blokadom
Predstavnici vlasti se nisu zaustavili na pozivu na otvoreni razgovor, već su pribegli i znatno konkretnijim sredstvima za pregovore, tačnije – otvorenom nasilju. Do kuće Jovana Jovanova u Bavaništu dovezla se grupa muškaraca, pa su automobilima zagradili oba izlaza iz dvorišta i praktično napravili neku vrstu opsadnog stanja. Jovanov ima dvoje bolesne predškolske dece koja je trebalo da odveze do lekara, ali to nije bilo moguće, jer mu je kuća pod blokadom.
Grupa opsadnika sačinjena je, naravno, od naprednjaka. Jovanov je prepoznao ljude iz svog sela, među kojima su članovi odbora u Mesnoj zajednici i članovi Srpske napredne stranke. Tu su se okupili lokalni šerifi, predvođeni predsednikom Skupštine opštine Kovin Zoranom Bradanjijem, tu je i pomoćnik predsednice opštine Dušan Maksimović, vođa lokalnog partijskog odbora Dragan Šljivovački i načelnik Hitne medicinske pomoći u Kovinu Srđan Nenek.
Policiji je trebalo samo par sati da izađe na lice mesta, ali su odmah zaključili da nemaju ingerencija da rasteraju okupljenu grupu, obećali su da će poslati “pauka” da ukloni petnaestak vozila, što se nije dogodilo, dolazile su policijske patrole još par puta, ali bez ikakvih rezultata. Naprednjaci su zakon, a ne čuvari reda i zakona.
Školski primer bednika
Nasilnici koji su nasrnuli na porodicu Jovanov izazvali su opravdani bes žitelja Bavaništa, pola sela je dovezlo traktore do kuće, pa su tako blokirali parkirane automobile. Došle komšije da odbrane čoveka u njegovoj rođenoj kući. Na kraju su rasterali naprednjačke siledžije, automobili su ostali gde su, ali i to će se rešiti, slobodni mediji su digli buku, uključili su se i opozicioni političari, naprednjaci će izgubiti ovu bitku.
Kad su se divljaci okupili, Jovanov je izašao ispred kuće i razgovarao s njima, snimajući razgovor telefonom. Nasilnici mu nisu pretili, samo su rekli da su poslati i da moraju tu da budu. Na pitanje ko ih je poslao, jedna je odgovorio: “Mnogo pitaš”. Poučno je pogledati snimke tih partijskih kadrova, na njima se može videti kako izgleda školski primer bednika, ljudi bez morala i skrupula, spremnih na sve što im narede stranački šefovi, zarad sitnog ćara, položaja, funkcije, unapređenja, malo više novca i osećaja moći. Takvi bi prodali i rođenu majku zarad unapređenja i debljeg novčanika.
Horda poslušnika
I oni nisu usamljena pojava u ovoj sunovraćenoj zemlji. “Moraju tu da budu”. Puna je Srbija onih koji moraju da budu negde jer im je to naredio Aleksandar Vučić ili neko drugi iz njegove dvorske svite. Ima njih preko 700.000 koji moraju tu da budu, u Srpskoj naprednoj stranci, najbrojnijoj političkoj partiji u Evropi, koja je okupila na jednom mestu sve one koji bi da dobiju nešto što nisu zaslužili i zaradili. Šalju ih gospodari svako malo negde gde moraju da budu, da zlostavljaju pošten svet, da guše proteste i pobune, da ponižavaju i zastrašuju svakog ko digne glavu i uspravi kičmu. Šalju ih na skupove podrške velikom vođi, razvoze ih naokolo da glume oduševljenu masu, vozaju ih na otvaranja fabrika, mitinge, kontramitinge, u skladu sa partijskim potrebama.
Među tom bratijom što uvek mora negde da bude, jer joj je tako naređeno odozgo, ima najrazličitijih profesija i profila: profesora, sitnih kriminalaca, prevaranata, doktora nauka, političara, narko-dilera, radnika, akademika, lopova, novinara, ekonomista, secikesa, penzionera, bivših robijaša, budućih robijaša, svi do jednog napredni i odani glavnom gazdi. Poslušnika, arivista, alavih i pohlepnih, lišenih skrupula, koliko hoćeš. Gazde se povremeno menjaju, ali ova grupacija uporno opstaje, njihov nauk se prenosi s kolena na koleno, svejedno im je kome se klanjaju zarad koristi, važno je samo da su uvek pognuti.
Setimo se samo da je onomad preko 1.200.000 ljudi glasalo za Vojislava Šešelja, a preko 1.600.000 za njegovog protivkandidata iz Miloševićeve Socijalističke partije Srbije, Milana Milutinovića. Zastrašujuće cifre. Kad se tome dodaju nezainteresovani za politiku i sopstvenu sudbinu, ćutolozi, neutralci, dobijamo zanimljivu demografsko-političku sliku prilično tamnih valera.
Vojska preletača
Vlast Aleksandra Vučića neće trajati doveka, pre ili kasnije i njemu će isteći rok trajanja, zglajznuće sa položaja na koji se najverovatnije nikad više neće vratiti. Smenjen je i Milošević koji je bio dočekan kao mesija, pao je i Koštunica koji je jedno vreme izgledao kao apsolutni gospodar. Vučić verovatno neće pasti na decembraskim izborima, opozicija bi trebalo da dobije Beograd, još poneku opštinu i više poslanika u parlamentu nego do sad, što bi trebalo da bude dobra polazna osnova za obaranje naprednjaka na sledećim izborima.
Naprednjački režim će pasti, ali će ostati vojska pokornih poslušnika, spremnih da služe novom gazdi, da masovno prelete u novu partiju koja je zasela na vlast. Treba se samo setiti kakva je navala bila na članstvo u Demokratskoj stranci Srbije posle 5. oktobra, kad je Vojislav Koštunica postao predsednik, od kombi-stranke salonskog tipa preko noći su postali mega-partija. Pa se to istopilo očas posla kad su se vratili u opoziciju. Takav je vladajući svetonazor, možda najbolje izražen u rečima one bakice što je devedesetih poručila Vuku Draškoviću: Dođi na vlast, pa ću da glasam za tebe.
Kad se naprednjačka vlast konačno promeni, i dalje će tu ostati gomila onih koji su spremni na svaku opačinu zarad lične koristi i onih što su voljni da lako pognu glavu pred i najmanjim pritiskom, pa makar bio slabiji i od najmanjeg povetarca. I kako s takvim ljudima da praviš demokratski poredak, stabilne institucije, ozbiljnu državu? Politička, intelektualna, crkvena, akademska, medijska i svaka druga elita svakako je najodgovornija za katastrofalno stanje u društvu i državi, privilegovani položaj nosi i veću odgovornost, ali ni ostatak stanovništva nije baš apsolutno nevin.
Zle vođe i lakoverni narod
Naši lideri jesu zli, pokvareni, beskrupulozni, takoreći razbojnička banda, ali nisu oni pali s Marsa, niti su okupirali Srbiju, već je većina građana glasala za njih na izborima. Kad su birali između Ivana Đurića i Ante Markovića s jedne strane, i Slobodana Miloševića s druge, izabrali su balkanskog kasapina. Između Vojislava Šešelja i Borislava Pekića izabrali su, naravno, četničkog vojvodu. Milioni su glasali za radikalne nacionaliste, očigledne prevarante, lopuže i zločince. I nikom ne pada na pamet da je možda, nekim slučajem, bar malo odgovoran za sve što nas je snašlo devedesetih, za jad, bedu i društveno rasulo, kao i za sve one zločine koje su pripadnici srpskih snaga počinili nad našim susedima.
Uprkos tome, i dalje opstaje ukorenjeno mišljenje da su zli i bezočni samo političari i ostali pripadnici društvenog krema, dočim je narod nevin, ali nekako naivan i povodljiv, pa ga svaki čas obmane neki opsenar. Nije takav stav ustaljen samo u javnosti, već spada u stajaća mesta srpske kulture. Pisao je o tome Stanislav Vinaver u eseju „Srpski humoristi i satiričari“, ideju o pepredenim vođama i lakovernom narodu koji podleže manipulacijama Vinaver je pronalazio kod Jovana Sterije Popovića, Jovana Jovanovića Zmaja, Milovana Glišića, Radoja Domanovića, Svetozara Markovića.
Ovako Vinaver vidi tu ideju kod Sterije: “Narod je podvrgnut do kraja sugestijama svojih vođa i svojih nadri-vođa, svojih laža i paralaža. Tako se već kod Sterije jasno ocrtava i ostaje kao zaveštanje za buduće naraštaje: narod nije kriv, narod ne može biti kriv, krivi su vođi, kriva je inteligencija”. Nije to samo podilaženje stanovništvu, već i neka vrsta utehe: ako je samo elita trula, dovoljno je zameniti vođe nekim poštenijim, mudrijim, sposobnijim svetom, i eto sređene države za tili čas. Eh, kad bi to bilo tako lako. Za svaku ozbiljnu promenu neophodan je angažman širokih slojeva društva. To su silom prilika shvatili paori iz Bavaništa. Nadam se da će jednog dana, što skorije, i ostatak žitelja Srbije krenuti za njihovim primerom.
Svaka cast. Respekt!