Vaskršnji sabor kao Vučićev ‘memorandum’

Piše: Nenad Kulačin

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić više nema gde. Sateran je u ćošak i jedino šta mu preostaje jeste da kuka, nariče, ali i da se poziva na patriotizam i velike reči koje ama baš nikakve veze nemaju sa stvarnošću i svetom oko njega.

Da stvarno mnogo toga podseća na Srbiju devedesetih, govori i to da je za 5. i 6. maja ove godine zakazao “Veliki vaskršnji sabor Srbije i Srpske”. Da budemo još konkretniji, Srbija bi na Đurđevdan trebalo da i zvanično krene sa realizacijom “Srpskog sveta” o kojoj godina unazad govori Aleksandar Vulin, a nedavno mu se sve glasnije pridružio i Milorad Dodik. Nema sumnje da će na tom saboru biti mesta za sve Srbe koji predstavljaju Srbe širom sveta.

Dok Dodik ima ozbiljnih problema sa već pomenutim svetom oko sebe, Vučić igra na drugu kartu sa idejom da će uz pomoć “Srpskog sveta” uspeti da opstane na vlasti i da do krajnjih granica amortizuje stvarnost u kojoj se Srbija nalazi.

Amortizacija stvarnog gubitka Kosova

Ona nije sjajna. Kosovo je deo Srbije samo u velikim parolama. Potemkinova sela po Srbiji uzimaju danak. Ogromna pljačka Srbije u vidu Expa 2027. godine se polako zahuktava. Nema te prosečne plate, porasta BDP-a, kao i industrijskog rasta koji građane mogu da ubede da danas žive najbolje što su ikada živeli. Novinari su ponovo na udaru, a ko nije deo stranačke vojske teško da može da računa na posao.

Tu stvarnost nikako da saopšti građanima i pored svakodnevnih obraćanja tom istom narodu, a samo u martu ih je bilo, kažu, 21. Možda je i najkonkretnije i najkorektnije reći da ovo što Vučić želi da uradi čini samo kako bi amortizovao stvarni gubitak Kosova. U tom svetu ga niko neće pitati za tablice i dinar na Kosovu, Banjsku, sankcije Rusiji, izbornu krađu i eventualno hapšenje Dodika.

Od trenutka kada je Vulin počeo da gusla o tom svetu, Vučić se u zvaničnim izjavama distancirao od njega i na ideju da je on predsednik svih Srba gde god da žive, skromno i istovremeno lukavo, odgovarao je da je on samo predsednik Srbije. Kao što je navikao kompletnu javnost, jedno priča drugo radi.

Kako je Vulin razvijao “Srpski svet” u svojoj glavi, tako je Vučić radio na terenu. Primera je mnogo. Počeo je badnjak da unosi sa predstavnicima Srba iz okruženja. Na stranačkom mitingu u Beogradu, kao reakciju na proteste zbog masovnih ubistava u Ribnikaru i u okolini Mladenovca, u pomoć je pozvao Dodika i lidere Srba u Crnoj Gori. Tom prilikom je saopšteno da su tim ljudima važnija “dečanska zvona od Eltona Džona”. Zida crkve i vrtiće po regionu, a nema vojne vežbe da ne okupi sličnu ekipu poput one koja je nosila badnja. Jedino ih nije bilo na prezentaciji projekta “Skok u budućnost 2027” za koji je planirano tričavih, sada već – 18 milijardi evra.

Kao ustoličenje Miloševića kao oca nacije

Sve je to kulminiralo sastankom u jednom restoranu na obroncima Fruške gore, koji je okarakterisan kao jedan od najvažnijih po srpski narod u njegovoj istoriji. Uostalom, svi ti Vučićevi sastanci i izjave su odavno postale istorijske. Za taj sastanak je rečeno da je nikada važniji, a rezultat toga je pomenuti “Veliki vaskršnji sabor Srbije i Srpske”.

U neku ruku, najava ovog skupa može da se posmatra kao njegov “Memorandum”, poput onoga Srpske akademije nauka i umetnosti osamdesetih godina koji je bio polazna osnova za ustoličenje Slobodana Miloševića kao oca nacije. Miloševiću nije bio potreban “srpski svet”. Njemu je bilo dovoljno to što ga je supruga u jednom trenutku videla poput Tita, predsednika Jugoslavije. Na kraju je ostao i bez dela teritorije Srbije sa koje je krenuo u svoj krvavi pohod.

Za razliku od Memoranduma SANU koji je bio suštinski i programski osnova Miloševićeve ratne politike, Vučićev će, po svoj prilici, biti manifestaciono-vašarskog karaktera. Biće to najobičnija smotra srpskog nacionalizma, sa sve crkvom u prvom planu, a nije isključeno da u sve to budu upakovani i Baja Mali Knindža, Aca Lukas i “najveća srpska majka”, kako zovu Cecu. Ta parada kiča i neukusa trebalo bi malo da iznervira i susede, za svaki slučaj. Još ako proleti neki MiG iznad tog sabora, valja očekivati i suzu radosnicu u predsednikovom oku.

Najgore od svega navedenog je činjenica da će taj sabor biti održan dva dana posle godišnjice masovnog ubistva u osnovnoj školi “Ribnikar” u Beogradu, i jadan dan posle masovnog ubistva u okolini Mladenovca. Da li Vučić na taj način želi da amortizuje obeležavanje te dve jezive godišnjice, naravno. Ne treba imati dilemu.

‘Srpski svet’ jedina oaza

Srbija nije izvukla pouke iz devedesetih godina kada je zatrovana najprostijim nacionalizmom, a kamoli da je razumela šta se desilo 3. i 4. maja prošle godine. Zato je Vučiću potreban sabor, odnosno ”Srpski svet”, kako bi amortizovao sve nacionalne greške, poraze i poniženja koje je priredio Srbiji još od davnih 90-tih.

U tu njegovu konceptualnu ideju se ne uklapaju Ribnikar, i Malo Orašje i Dubona.

Zato su tu dobrodošli i Dodik, ali i Sputnik koji Srbima govori o tome kako je taj sabor predstavlja “dokaz srpskog jedinstva”. Vučić je uveliko omanuo sa formiranjem više puta najavljenog narodnog pokreta za spas Srbije, tako da je sve karte bacio na projekat “Srpski svet” koji bi trebalo da mu bude jedina oaza u koju može da udene sebe kao samoproklamovanog novog oca nacije.

Al Jazeera Balkans