Piše: Nenad Kulačin
Ambasadorka Švedske u Beogradu Anika Ben David nedavno je izjavila da je Srbija druga zemlja na svetu po visini sredstava koje dobija od Evropske unije, odnosno iz njenih fondova.
Građani Srbije, međutim, nemaju percepciju po tome. Za većinu njih, Srbiju i dalje najviše pomažu Rusija i Kina, što je daleko od istine. Ben David nije precizirala kolika su ta sredstva, kao ni koja je to prva zemlja po visini dobijenih sredstava iz EU fondova.
Četiri milijarde eura
Prema nekim informacijama, Srbija je od EU, od 2000. godine do 2020. bespovratno dobila skoro četiri milijarde evra.
Analiza koju je 2021. godine Evropski pokret u Srbiji sproveo ukazuje da je u periodu od 2014. godine, kada je otvorila pristupne pregovore do 2020. godine, Srbija svake godine na ime strukturnih i kohezionih fondova dobijala 1,1 milijardi evra neto, odnosno 7,7 milijardi evra ukupno. Ovom podatku treba dodati i informaciju da su u proteklih 10 godina kumulativne strane direktne investicije EU u Srbiju iznosile 15,4 milijarde evra.
Ruske investicije, primera radi, zaustavile su se na nekih 1,5 milijardi evra.
Za donacije Rusije nema pravih podataka, jer Moskva ne praktikuje objavljivanje tih podataka, dok smo u jednom od izveštaja Ministarstva za evropske integracije našli podatak da je Kina donirala Srbiji od 2000. do 2016. godine 31,4 miliona evra.
Kako se došlo do toga da je većina građana Srbije protiv EU koja najviše novca izdvaja iz svojih sredstava, ali i do tog da su ubeđeni da su najveći donori Srbije Kina i Rusija. E, tu sada prelazimo na teren politike. Politika koja se iz Srbije vodi ka svetu takva je da je očigledno zašto se došlo do pomenutih rezultata. Srbija je krenula u pristupne pregovore sa EU 2014. godine i do sada nije daleko odmakla, naročito u poslednjih nekoliko godina.
Domaći političari krive Brisel i ponavljaju da EU ne želi Srbiju u svom sastavu. I tu dolazimo do problema.
Srbija je ta koja stvarno malo, gotovo ni toliko, čini da bi se pridružila modernoj porodici evropskih zemalja. Ovde se ne radi o tome da li Srbija treba ili ne treba da postane članice EU, već o činjenici da je to strateška odluka vlasti u Srbiji koja se ogleda tako što najviši državni funkcioneri uporno ponavljaju da je evropski put ono za šta se Beograd odlučio.
Uporedo sa početkom pregovora, Srbija je od mlade demokratije skliznula ka autokratiji koja sve više poprima oblik diktature, koliko god ta reč delovala kao teška.
Otkazani koncerti
Pošto je sada izborna priča u vrhu interesovanja domaće javnosti, zanimljivo je istaći samo jedan detalj. Nijedan jedini opozicioni predizborni skup, godinama unazad, nije dozvolen da bude održan u prostorijama Kulturnih centara, Doma omladine, sindikata, u unutrašnjosti Srbije. Da ne govorimo o tome da nijedna književna promocija, onih pisaca koji su se izjasnili protiv takve vlasti, ili politička tribina, nije zabeležena godinama u ustanovama kulture.
U Srbiji se redovno otkazuju zakazani koncerti onih estradnih umetnika koji su se, takođe izjasnili protiv aktuelne vlasti.
Ta ista vlast svoje glavne političke poruke svom narodu šalje kroz priču o Kosovu i neprijateljstvu Zapada prema Srbiji. U takvoj konstelaciji, naravno da se Kina i Rusija apostrofiraju kao iskreni prijatelji Srbije u koje se mnogi kunu. Sve to zajedno stvara utisak da su Kina i Rusija te koje pomažu Srbiji na svakom koraku.
Ekonomija zavisi od EU
Ono što građani Srbije nikako da shvate jeste da ekonomska stabilnost u zemlji u mnogome zavisi upravo od Brisela. Kada bi Srbija ostala bez mogućnosti da dobija sredstva od EU, onda bi se mnoge Neverne Tome suočila se visinom donacija iz Moskve i Pekinga. Srpski budžet, takođe je u direktnoj zavisnosti od EU, ali i o tome se ćuti. Za to vreme, Srbija je bukvalno poklonila železaru u Smederevu i rudnik bakra i zlata u Boru Kinezima, a sebe učinila energetski zavisnom od Rusije. Rudnu rentu koju Kinezi plaćaju Srbiji za eksploataciju bakra i zlata je smešna.
Možda je upravo to razlog zašto Beograd ne odustaje od evropskog puta. Kada bi se to desilo, Srbija bi ostala bez priliva iz EU, kao i investicija, a besplatnog novca danas izgleda jedino ima u EU. Mnogi putevi, pruge, mostovi ne bi bili završeni bez tog novca.
Bez obzira na sve navedeno, za veći deo medijskog prostora u Srbiji, EU je pre neprijatelj nego što je partner. Jedan od najviđenijih predstavnika vlasti u Srbiji advokat Vladimir Đukanović tako govori da bi voleo da Srbija zvanično prekine put ka EU. On je napisao da mu je “odvratno što su u Srbiji toliko želeli da uđu u EU”, kao i da mu je “odvratan i sistem vrednosti koje afirmiše EU”.
U Srbiji je sve politizovano, pa i donacije. Bez toga se, izgleda, ne može, ali činjenice su nepobitne. Bez pomoći iz EU fondova nemoguće je obezbediti toliko besplatnog, ali i kreditno povoljnog novca. To onaj ko treba da zna, dobro zna i zato i dalje insistira na evropskom putu.
Da li će na tom putu uspeti, ovako kako ide ka njemu, drugo je pitanje.
Svaka cast Gospodine. Respekt.