Subota, 25 Maja, 2024
Rubrika:

Zašto Vučić nameće Srbima kolektivnu krivicu?

Vučić je najveći problem Srbije, naročito u odnosu prema susedima. Jedno misli, drugo govori, treće radi. Sebe predstavlja kao mirotvorca u moru neprijatelja. Čovek koji nije imao kapacitet da shvati da se svet menja rušenjem Berlinskog zida, ne može biti neko ko će da shvati na pravi način kako se i zašto raspala zajednička država, i koliko je, i na koji način zbog toga, prolivena tolika krvi.

Piše: Nenad Kulačin

U Srbiji je predlog rezolucije Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, očekivano, dočekan negativno, ali da će da postane maltene pitanje života i smrti, niko nije očekivao.

Svima je jasno da je Srbija danas reinkarnacija one iste Srbije kojom je bespogovorno i čvrstom nedemokratskom rukom vladao Slobodan Milošević. Očekivati od takve Srbije razumevanje onoga što se desilo u Srebrenici, pa makar to bilo i na nivou poziva na obeležavanje i sećanjem besmisleno je.

Pored upornog negiranja genocida, kao druga reakcija se nameće tvrdnja da je nedopustivo da cela Srbija i kompletan srpski narod budu proglašeni za genocidne. Zanimljivo je da tako nešto ni slovom nije pomenuto u predlogu rezolucije i da se njen tekst, u provladinim medijima nigde niti pominje, niti citira, niti objavljuje. Pravo je pitanje – zašto? Zbog čega građani Srbije nisu imali prilike da vide taj predlog i zašto su prepušteni tumačenju te rezolucije koje serviraju Aleksandar Vučić i njegovi mediji.

Zaklinjanje u ugroženost srpskog naroda

Nema javnog nastupa Vučića, ili bilo koga od njegovih bliskih ili daljih saradnika, da ne pomenu kako zli stranci hoće jedino Srbima da nametnu taj teret genocida na leđa. Ako to već ne piše u pomenutom predlogu rezolucije, zašto se iz petnih žila i uporno trude da ubede sopstvene građane u nešto što ne odgovara istini? Biće da je u pitanju odgovornost.

Danas na vlasti u Srbiji obitavaju isti oni koji su, ovako ili onako bili deo miloševićevske politike tokom devedeseti godina prošlog veka. Od Vučića do Ivice Dačića. Svi su se oni zaklinjali u ugroženost srpskog naroda, u ratove koje su Srbija i Srbi vodili, i svi su oni bili besni što Srbija te ratove nije dobila. Niko od njih nikada nije kritikovao politiku koja je tada vođena, a znali su da se čeliče na pričama da je trebalo da pobede.

I kako sada oni, koji su do juče pričali da se u Srebrenici nije ni desio zločin, da su u Potočarima sahranjeni ljudski ostaci iz cele Bosne i Hercegovine, da su Srbi najveće žrtve ratova na teritoriji bivše SFRJ, mogu da barem pokušaju da shvate šta se desilo početkom jula 1995. godine. Toliku transformaciju još nisu doživeli, niti će. Najviše dokle Vučić i njegova ekipa mogu da dobace jeste da je u Srebrenici počinjen strašan zločin.

I odmah posle toga sledi veliko – ali. To “ali” odnosi se na to da su i Srbi doživeli mnogobrojne strašne zločine. Srbija je godina ćutala i okretala glavu od Srebrenice. Deo te priče su u velikoj meri bili i pojedinci i stranke koji danas vode Srbiju. Sve te stranke i dan danas negiraju bilo kakvu odgovornost Srbije za ratna dešavanja i raspad SFRJ. Isti oni koji su nekada prozivali Zapad da želi da uništi Srbiju i srpski narod, pozivaju na istu priču i danas. Iste partije, uz apdejtovane radikale u naprednjake, i danas prozivaju svakoga ko drugačije misli da je strani plaćenik i domaći izdajnik.

Vučićeva nadogradnja Miloševićeve politike

To oni brane, pravo da se u svojoj zemlji ponašaju kao što su se ponašali i pomenutih devedesetih. Drugačije ne znaju. To je njihova politika i ideologija, ali i ona je doživela nadogradnju. Vučić zna gde je grešio Milošević i zna dokle može da ide svađajući se sa ostatkom sveta. Milošević to nije znao i nije imao granicu, a Vučiću i nešto uspešnije polazi za rukom da svu tu priču više koristi da domaću upotrebu.

Skupština Srbije je 2010. godine donela Deklaraciju o zločinu u Srebrenici koja se poziva na presudu Međunarodnog suda pravde, kojom je utvrđeno da je u Srebrenici jula 1995. godine izvršen genocid. U tekstu se osuđuje zločin na način utvrđen presudom pomenutog suda, bez pominjanja termina genocid. Ova Deklaracija nije stavila tačku na sve ono što se dešavalo u svim tim ratovima, ali je najviši državni organ Srbije priznao da zločine kvalifikuje na način na koji je to presuđeno u Haškom tribunalu. Ako je taj sud doneo presude da se radi o genocidu, a Srbija je priznala taj sud, isto kao i Rusija i Kina, onda o čemu dalje pričamo.

Vučić ubeđuje narod da će BIH da podnese zahtev za ratnu štetu protiv Srbije posle usvajanja predloga rezolucije u Generalnoj skupštini UN. To je tek besmisleno. Jedna rezolucija u kojoj se svet poziva da obeleži 11. jul kao dan sećanja na žrtve genocida u Srebrenici i da tako nešto ne negira, sigurno nije osnova za tužbu za ratnu odštetu. BiH je i do sada, bez te rezolucije, mogla da pokrene takav proces.

Ne može biti kriv cijeli narod

Vučić je najveći problem Srbije, naročito u odnosu prema susedima. Jedno misli, drugo govori, treće radi. Sebe predstavlja kao mirotvorca u moru neprijatelja. Čovek koji nije imao kapacitet da shvati da se svet menja rušenjem Berlinskog zida, ne može biti neko ko će da shvati na pravi način kako se i zašto raspala zajednička država, i koliko je, i na koji način zbog toga, prolivena tolika krvi.

Nametanjem krivice celom narodu, koji ne može da bude kriv, Vučić brani sebe i svoju pogrešnu politiku i nema obzira ni prema kome sem prema svojoj budućnosti. Uz to, koncentriše nacionalizam koji može sve nas daleko odvede u zlo. Da barem uspe u sebi da nađe toliko hrabrosti i da kaže istinu svom narodu i da konačno prizna sve svoje greške, koje su najviše koštale sve one kojih više nema, možda bismo imali šanse da krenemo putem istinskog oporavka od svega onoga što nam se desilo, i što sto preživeli.

Al Jazeera Balkans

Najnovije

Najčitanije

Povezano

Komentari

Subscribe
Notify of

0 Komentara
Inline Feedbacks
Pregedaj sve