Srbija i njena vremena smrti

Piše: Milojko Pantić (Danas)

Pred sam kraj života, „otac nacije“ iz vremena komunizma, Dobrica Ćosić priznao je da je njegov kultni roman „Vreme smrti“, zamišljen kao pedagoška poema o srpskom narodu, bio ustvari agitpropovska izmišljotina.
„Današnja Srbija je mrtvo more“ – napisao je Ćosić. Bez ikakvog vidljivog plana da se preporodi.

Biće potrebno nekoliko decenija da se ovaj lenji, primitivni, iskvareni narod, pretopi u radnu, prosvećenu i građanski odgovornu naciju. Osećam se kao Srbin i pisac poraženim.

Svet mojih romana ne postoji, nije ni postojao. Ja sam ga izmislio u nadi da će u Srbima pobuditi osećanje dostojanstva i samopoštovanja.

Nisam uspeo“.

Verujem da su Ćosića na ovo priznanje navele reči Radmile ćerke vojvode Radomira Putnika jednog od glavnih junaka knjige „Vreme smrti“ načelnika generalštaba srpske vojske u Prvom svetskom ratu.

Radmila je poručila piscu da su to što je on napisao o njenom ocu i Srbima u toj knjizi budalaštine, da njen otac nije bio komandant takvim Srbima. Izmaštano delo Dobrice Ćosića međutim, nastavlja da živi i pored priznanja autora da je izmišljeno.

U toku je snimanje TV serije po motivima romana „Vreme smrti“. Verujem da autori te serije žele isto što i pisac, da u Srbima probude osećanje dostojanstva i samopoštovanja.

I knjiga Dobrice Ćosića i namere autora TV serije, pa i ova moja priča o tome, spadaju u sferu stare istine da nada poslednja umire. Ali nada se mora zasnivati na nečemu, mora imati neku realnu podlogu.

Čemu međutim može da se nada pripadnik naroda čiji predsednik Vlade za vreme tog Velikog rata Nikola Pašić, prema svedočenju velikog naučnika Milutina Milankovića, na pitanje da li će biti rata, odgovara tako da ništa ne kaže.

Citiram: „Ovaj znaš… ili će da bidne rata, ili neće da ga bidne… Treće mogućnosti nema… No može da se desi… Ali neka ostane među nas…“.

Da li vas još uvek čudi što je i danas premijerka Vlade nepismena Ana Brnabić. U vremenu kada su dva osnovna principa na kojima počiva savremena civilizacija, znanje i odgovornost.

Ona kao nekada Pašić svakomalo pravi gramatičke greške u govoru i javno napada list Danas zato što iznosi istine o vlasti njenog „šefa“.

Popularni „Gedža“ je tek na kraju života razumeo da se istorija ne može praviti propagandom i uverenjima i da se nacionalno dostojanstvo i samopoštovanje ne gradi lažima, već isključivo istinom. U Srbiji se međutim sve zasniva na laži.

Režimski novinari lažu, istoričari lažu, televizije lažu, a narod je prepariran da takve lažne vesti prihvata, kao žeženo zlato.

Takva medijska lobotomija je učinila da do svesti tako prepariranog naroda ne dopire ni takva prevara kao što su je učinile Večernje novosti objavljujući i potpisujući sliku Uroša Predića „Dečak na majčinom grobu“ kao fotografiju sa bosanskog ratišta.

Nije dovoljno ni to što su otkrivene masovne grobnice oko Beograda i kamioni hladnjače u Dunavu sa telima ubijenih albanskih civila, žena i dece sa Kosova.

Ni to što je bračni par Milošević naređivao likvidacije političkih protivnika. Zato ne treba da nas čudi što Srbijom i danas vladaju oni koji su, zbog inscenirane ugroženosti srpstva od strane tzv.

Službi bezbednosti i zbog navodne odbrane srpskih nacionalnih interesa, ratnom politikom razbili bivšu veliku državu. Bez rata nisu mogli zakonski da privatizuju dotadašnju društvenu i državnu imovinu.

Zbog toga su ovim nekada pitomim prostorima zavladali kriminal, razbojništva i pljačka svake vrste.

Vlastodršci su pod plaštom politike došli do bogatstava, a i dalje glume nekakve političke predstavnike naroda, služeći kao primer onima koji su skloni zločinima i javno pokazujući da se zločin isplati.

Dok su takvi na vlasti i na svim funkcijama život gubi smisao.

U takvom beznađu i besmislu, mnogi ljudi iz čistog komformizma postaju sledbenici nepismenog nekadašnjeg huligana na mestu predsednika države.

Taj „vulkan samodovljnosti“ već više od deset godina drži ničim ograničenu vlast uz pomoć najveće laži iz devedesetih godina prošlog veka, a to je da su Srbi ugroženi na Kosovu, u Crnoj Gori, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Jer jedini Srbi koji su ugroženi jesu Srbi u Srbiji. Ugroženi smo jer nama je ukinuta Republika i ukradena država. Jedini atribut državnosti u današnjoj Srbiji jeste njena vlast i to oličena u jednom jedinom čoveku.

Njegov svet je svet laži, licemerstva i ulizištva. To je svet koji ga prati po Srbiji i urla: „Kosovo je sveta srpska zemlja“, ne znajući da su, ne samo srpske nego sve ljudske tzv. svetinje lažne i stvorene u čovekovoj žudnji za slavom i počasnim zvanjima.

Svi mi građani Srbije smo njegovi taoci i on je spreman da nas povede u još jedno novo „Vreme smrti“, ako mu se ne suprotstavimo.