”SNS trči počasni krug za još jedan mandat terora”

Piše: Nikola Krstić

Sve je otišlo dođavola, nema tu više šta mnogo ni da se uvija. Srpska napredna stranka zajedno sa svojim kerberima i dželatima trči počasni krug za još jedan mandat terora.

Svi oni koji su se ukrcali u taj predizborni avion sada žele da što pre stignu do tog 17. decembra, i da već jednom pokušaju da okrnje te ogromne zidine naprednjačke. Hidra predsednika Aleksandra Vučića je življa nego ikada, tu nećemo da se zavaravamo.

Sve karakondžule i ostale beštije isterane su iz svojih jazbina i pećina, da udele svoj danak, budući da uživaju dugogodišnju udobnost u SNSrbiji.

Niko više ne može da zaustavi ovu lavinu krvožednih vucibatina, kojima više nije bitno da li ova zemlja tone u živom blatu, već im smeta što neko drugačije razmišlja od jednonacionalnog razmišljanja.

Učvršćen je totem, usađen je duboko u zemlju, oko njega igraju volšebno kolo svi oni kojima je dovoljno da ima ’leba i igara. Gladijatorske igre i drugi ceremonijalni sadizmi su za hipnotisane mase koja želi da vidi kako se kamenuju i čereče nepodobni građani ove zemlje.

Ljudi će ponovo glasati za Krv, Znoj & Suze, u to budimo sigurno, koliko-toliko, ali oni će zaista želeti da ovaj sajberpankovski sistem vrednosti nastavi da živi.

Niko ne kaže da će sa tobože proevropskom opozicijom stići nešto drugačije – taj je verovatno rođen juče koji tako misli – ali ta korozivnost koja je usled decenijskog pokvarenluka vlasti nabila skramu na oči mnogim ljudima, pa im se sada svi čine da su isti, neka samo pomisle na gomile ojađenih, osiromašenih, prebijanih, dehumanizovanih i ubijanih za sve ove godine.

To su oni pravi, underground, snuff rezultati ove vladavine.

DŽaba nama auto-putevi, škole i bolnice, kada su one napravljene nad tuđom patnjom i bolom. DŽaba mir i stabilnost, kada nas u regionu i šire posmatraju kao razjarenog drekava, koji ništa drugo ne pravi osim što pokušava da usled nemoći da se suoči sa svojim čemerom i jadom, ruši mostove između nas i ostatka sveta.

Zlokobnost ovog razdoblja obavijena je u svilu i kadifu, ali ono je u svom jezgru grozno, odvratno i ljigavo.

Ljudi koji tapšu u Lučanima pokojnom funkcioneru svake vlasti, podsetimo se, pred ljudima koji su izgubili dete u fabrici u kojoj je on bio glavnokomandujući – u najmanju ruku je košmar.

Mnogi će reći da oni to rade zato što su ucenjeni, zato što nemaju drugog načina, zato što drugačije ne znaju, ali to ih i dalje ne opravdava.

Milioni ljudi su i dalje glasali za Miloševića i nakon srušenog Vukovara, i Srebrenice, i Oluje, i bombardovanja, pobogu, pa to ne može da ih abolira odgovornosti. Glasanje nije samo građanska dužnost, ono je i odgovornost.

Ono će – koliko god namešteno i štajaznamštasve – uticati na naše živote. Na naše svakodnevne aktivnosti. Na međuljudske odnose. Biti apolitičan jeste sastavni deo politike. Ne izaći na glasanje je takođe deo političkog dejstvovanja.

Samo zbog toga što su Vučićevi satrapi nam ogadili javni prostor i samu politiku kao takvu, to ne znači da biti društveno angažovan nije obaveza.

To što mislimo da nemamo za koga da glasamo – slažem se, autor ovog teksta već godinama kuburi sa time, ali začepi baburu pa to učini – to i dalje nas ne abolira odgovornosti da ćemo tim naizgled bezazlenim potezom odlučiti sudbinu naših životnih pravaca.

Cela ta apolitičnost dok se požar rasplamsava podseća na one reči, parafraziram, „kada su došli po komuniste, ćutao sam, kada su došli po Jevreje, ćutao sam, a onda su došli po mene“. Izađite na glasanje, što bi rekao američki novinar Hanter S. Tompson, dok je još legalno.

Danas.rs