Piše: Nikola Krstić
Često se može čuti po virtuelnim i drugim čaršijama kako smo stigli dovde. Nije to nikakva misterija, samo je potrebno posmatrati sve kao jednu celinu.
Naime, danas uopšte više ništa ne znači to što je Slobodan Milošević, jedan od krvoločnijih dželata u ovom balkanskom okruženju, pao sa vlasti.
To što je on samo sišao sa gvozdenog trona znači da mu je zvonce otkucalo svoje, te da je on svoju misiju, makar na nekom simboličnom nivou, obavio.
Mnogi će sada poleteti da pitaju kakve sada veze više ima dotični tiranin sa sadašnjim trenutkom, zar nemamo većih problema od toga nego da se vraćamo u prošlost – i biće delimično u pravu.
No, zašto sam spomenuo Miloševića?
Upravo zbog toga što mi danas živimo njegov amanet. Zbog njegove nacističke aparature, koja nije nužno sebe videla takvom, ali je imala sve obrise te zlokobne ideologije.
Možda se mnogi neće složiti sa time, ali mi suštinski živimo njegovu ispunjenu misiju.
Tezu da je S.M. bio samo operativac tzv. slavskog pojasa, koju zastupa književnik Svetislav Basara, danas vidimo kao njene plodove, dok se taj isti slavski astal grohotom smeje i uživa u blagodetima tog ništavila.
Iako trenutnog predsednika Srbije Aleksandra Vučića smatraju uzrokom svih nedaća, jada & čemera, on je – već je to stara floskula – samo posledica dugodišnjeg žarenja i paljenja tokom devedesetih, a onda potiskivanja i bežanja od suočavanja sa tim zlodelima tokom dvehiljaditih.
Naprednjačka oligarhija je skupljena, naime, s koca i konopca, ispred dragstora, sa fudbalskih tribina, iz bircuza, sa dokova i iz haustora, svi oni su utrpani u jedan voz, koji je pošao da pocepa preostale atome ovog uveliko uništenog društva.
Stoga je Vučić samo jedna paradigma, koja se otela kontroli, mutirala, ojačala i napravila sopstveni sistem vladanja, koji ne može da se uporedi ni sa jednim do sada.
I upravo danas je pod njegovom kapom kreirana takva atmosfera u kojoj je sasvim normalno da asasini Slavka Ćuruvije slobodno šetaju ulicom.
Da se vratim na temu, dakle, zbog čega ima obrise onog okorelog nacizma?
Upravo zbog toga što je ideja Krvi i Tla tada bila podignuta na najviši mogući stepen i nikada više nije spuštena.
Zbog toga što osim pravoslavne vere i srpske nacije, nijedna druga se nije priznavala, a usput je bila pogodna i za uništenje, pa tako danas imamo svakojake manijake u mantijama i raznorazne velimiroviće koji nam propovedaju kako da živimo.
Zbog toga što su se otvarali koncentracioni logori za nesrpsko stanovništvo, a danas mi pričamo o tome šta su oni nama radili. Zbog toga što su neistomišljenici i nepodobni građani prebijani, otimani i ubijeni, a danas slično to dešava, samo u malo drugačijem obliku.
Sve je to vodilo i ka tome da se u Srebrenici počini genocid.
Da se po Vojvodini proteruju Hrvati. Da se na Kosovu sprovodi takav aparthejd prema albanskom stanovništvu od kojeg ni danas ne možemo da se operemo.
Naprosto je nemoguće da ne možeš da razumeš zašto se sve ovo danas naopako dešava, jedino ako ne želiš.
Autor ovog teksta ne kaže da je ovo nekakva biblijska kazna, niti je metafizička pojava, ali to jedno sveopšte potiskivanje nataloženog zla može samo da dovede do novih destrukcija i razaranja.
Upravo zbog toga cela ova Vučićeva stvarnost liči na jedan besomučni košmar u kojem je sve dozvoljeno, ukoliko imaš dovoljno da platiš.
Svako danas može da bude meta.
Jer više ne postoji jasna definicija šta je zlo, a šta dobro, već je sve relativno i promenljivo.
Danas u SNSrbiji imamo na funkcijama osuđene ratne zločince i osumnjičene za takva zlodela, te je na taj način Miloševićev model države napravio pun krug.
Zato je suočavanje sa ratnozločinačkom prošlošću Srbije – prepunom jama, hladnjača, logora i mučenja – koliko god to pomodarski zvučalo, jedina psihoterapija ovog društva.
Put ka ozdravljenju, vraćanju u ljudsko obličje.
To ozloglašeno suočavanje nas vraća na uzroke kako nam se dogodila vučićevska nepogoda i kako smo na sve postali apatični.
Svaka cast Gospodime. Respekt.