Piše: Tamara Đorđević
Nedavno mi je u psihoterapijsku ordinaciju došao klijent vidno uznemiren, gotovo u panici. Uznemirio se povodom mejla koji je dobio od nepoznatog pošiljaoca.
U mejlu je obavešten da ga je kamera sa njegovog uređaja snimila dok je masturbirao gledajući porno sadržaje na internetu.
Ukoliko ne želi da snimci završe na internetu, mora da pripremi poveću svotu novca i uplati ucenjivaču.
Klijent je pri samoj zamisli takvog scenarija sebe dovodio do paničnog napada, dovodeći u pitanje svoj ugled, brak, porodicu i sebe kao osobu.
Ovaj slučaj me je podsetio na drugu vrstu masturbacije koja je prisutna u javnom diskursu.
U engleskom jeziku glagol must se prevodi kao morati, a čita se mast.
Masturbacija u ovom psihoterapijskom kontekstu označava rigidan i dogmatski način razmišljanja, te tendenciju postavljanja apsolutističkih zahteva prema sebi, drugima ili svetu.
Masturbatori su osobe koje razmišljaju na prethodno opisan način, a u bukvalnom prevodu na srpski jezik nazvali bismo ih moratorima, jer njihovi verbalni iskazi se često svode na: „Mora i ne sme“.
Pošto nemam ništa protiv korišćenja anglicizama, a uz to uživam u nevinom poigravanju rečima, iskoristiću ovu jedinstvenu priliku da govorim o SNS masturbatorima, samo zato što je tako zabavnije i uklopljivije u realnost.
Slogan Srpske napredne stranke na poslednjim izborima je glasio: „Srbija ne sme da stane!“
Tumačeno iz ugla psihoterapije, ovaj slogan predstavlja čisto iracionalno uverenje pod nazivom apsolutistički zahtev.
Kada klijenti u psihoterapiji insistiraju na tome da se nešto mora i da se nešto ne sme, to dovodi do raznovrsnih emocionalnih problema i psiholoških blokada.
Zato se psihoterapija oštro protivi masturbaciji u ovom psihoterapijskom smislu, dok istovremeno odobrava masturbaciju u bukvalnom smislu.
Iako nisam verovala da ću ikada ovo reći javno, ja ću se sada pozabaviti masturbacijom u simboličkom smislu.
Politički slogan: „Srbija ne sme da stane!“ odražava intenzivnu i uzvišenu želju Srpske napredne stranke da Srbija ne stane, tj. da stremi napretku i boljitku.
Pošto je ova želja pretvorena u apsolutistički zahtev koji je po svojoj prirodi disfunkcionalan i iracionalan, nije ni čudo što dolazi do blokade i neispunjavanja ovako plemenite želje.
Ako bismo ovaj slogan razmotrili iz racionalnije perspektive, prvo bismo se zapitali da li je logično da to što SNS masturbatori žele da Srbija ne stane, nužno sledi da Srbija zaista neće stati.
Činjenica je da je Srbija stala, zaledila se i nije disala, nakon prošlogodišnjih majskih tragedija.
Zatim, zapitali bismo se da li ovakav zahtev odgovara realnosti.
Realnost nam kazuje ne samo da je Srbija stala, nego je debelo zaostala i ogrezla u borbi sa egzistencijalnim pitanjima, gde je pitanja višeg smisla čak neumesno i postavljati.
Nakon toga, kada smo utvrdili da je potpuno nelogičan i nerealan politički slogan u vidu apsolutističkog zahteva, postavićemo pitanje kome je on upućen.
Ciljna publika SNS masturbatora reaguje na jednostavne, ekstremne i rigidne političke slogane i potreban im je omniopotentni autoritet, koji će ih svojim nedvosmislenim stavom uveriti u bilo koji apsurd koji je u stanju da izgovori.
Apsurda je previše i kontradiktornosti su prevelike, ali SNS masturbacija ima hipnotišući efekat.
Na kraju, postaviću pitanje šta bi se moglo dogoditi kada bi Srbija stala? Kada čovek ili masa ljudi prestanu da žive na autopilotu, a po pravilu prestaju onog trenutka kada pomisle da je situacija u kojoj su se našli nepodnošljiva, onda nastupa razmišljanje o tome kako su se doveli u tu situaciju.
Ljudi baš ne vole da dođu do zaključka da su sami odgovorni za to, pa će okriviti onog ko ih je doveo u tu situaciju.
Naravno, logično je očekivati da će okriviti SNS masturbatore, ali to je greška.
Čovek, takođe, ne voli da dođe do zaključka da je pogrešio i onda će se svim sredstvima boriti da očuva svoj integritet ne priznajući grešku.
Kada se postave sva ova pitanja i kada se daju odgovori na njih, ostaje samo osvrt na još jednu nejasnoću.
Koliko sendviča prosečan SNS masturbator mora da pojede u svojoj karijeri, u koliko autobusa još mora da uđe, u kojim gradovima sve mora da bude prijavljen na kućnom broju nula, koliko poniženja mora da trpi po stambenim ulazima?
Kada SNS masturbator shvati da sve ovo što radi, zapravo ne mora da radi i kada sebi da tu dozvolu, prestaće da bude SNS masturbator i povratiće svoje dostojanstvo i kontrolu nad sopstvenim životnim izborima.
Njegov stav prema politici biće fleksibilan, racionalniji i usklađeniji sa realnošću, baš kao i stav mog klijenta sa početka teksta, koji je nakon psihoterapijske intervencije došao do zaključka: „I kad me ucene, ne moram da pristajem na njihovu igru! Nisam ja lud!“.
„Nisi lud, nego ludens“, po ko zna koji put, izgovorila sam svoju omiljenu rečenicu u psihoterapijskoj seansi, imajući na umu da svakoj masturbaciji dođe kraj, odnosno svršetak.