Piše: Milojko Pantić
Dok ste mladi i puni samopouzdanja, uvek možete da vidite svetlu stranu i najmračnijeg oblaka. Ali kad uđete u duboku starost, onda vidite da postoji zrno mraka i u svakom zrnu sunca.
Videlo se i tog oktobra 2000. godine kada su građani masovnim izlaskom oborili nacionalsocijalistički režim Slobodana Miloševića. Svi smo mislili da će i u Srbiji najzad zasijati sunce demokratije.
Samo su iskusni, kad su čuli izjavu Vojislava Koštunice, tadašnjeg predsednika Savezne Republike Jugoslavije, da neće biti revanšizma prema Miloševićevom režimu, znali da u tom bljesku slobode postoji zrno nacionalističkog mraka.
Tom izjavom Koštunica je oslobodio odgovornosti sve srpske zločince za ono što se u ime srpstva događalo u četvorogodišnjem bombardovanju Sarajeva, u temeljnom rušenju Vukovara, u genocidnom ubijanju civila u Srebrenici i proterivanju stotine hiljada Albanaca, žena i dece sa Kosova.
Koštuničino „nema revanšizma“ značilo je takođe da u stilu – bilo pa prošlo, treba zaboraviti stotine hiljada ubijenih civila, stotine hiljada izbeglica, tolike srušene gradove i sela.
A staro pravilo glasi: Nekažnjeno zlo se vraća i pravi još veče zločine.
To se dogodilo Srbiji. Tvorci ratne i nasilničke politike kojom je razbijena nekadašnja velika država, posle kraće pauze ponovo su uzeli vlast i uz pomoć svojih saboraca iz Srpske pravoslavne crkve, krenuli u totalno devastiranje Srbije.
Država je pretvorena u logor u kome su građani zatvorenici a vlastodršci čuvari logora. Te 2000. godine kada je srušen režim Miloševića, ni najbujnija mašta nije mogla da nasluti da će Srbijom zavladati toliko naduvena imbecilnost presvučenih radikala ratnog zločinca Hulje Šešelja, koji su sebe nazvali Srpska napredna stranka.
Sve pod parolama „Živela Srbija“ ili „Za našu decu“, gotovo svake godine simuliraju demokratiju, organizujući unapred pokradene izbore.
A iza paravana koji se zove politika, kriju se otimači državnog, javnog i privatnog vlasništva, kriminalci i lopovi svih vrsta, korumpirani intelektualci i kupci diploma i doktorata.
Stanje u srpskom društvu je toliko apsurdno da se ne može objasniti zdravim razumom. Jer neostvareni fudbalski huligan na mestu predsednika Srbije i njegovi sledbenici manjak na kakvoći, zamenjuju količinom, pljačkajući sve što im padne na pamet, misleći da time postaju bogovi.
Zdrav razum se pita: Majko mila, da li je moguće da nam je ta ista ekipa, dve države uništila. Ne sme se međutim klonuti duhom. Jer to što se događa u Srbiji, događalo se i događa na celoj Zemljinoj kugli.
U takvom haosu u kome su danas Srbija, Nemačka, Holandija, Francuska, planeta je bila i 100 godina pre Hrista u Rimu i 1917. godine u Rusiji kada je izbila sovjetska Oktobarska revolucija.
Ta komunistička utopija ostavila je najdublje korene u vidu nepromenljivih vlasti ne samo u Rusiji već i u Srbiji.
Iz te iste ondašnje Rusije međutim, stiže nam poruka genijalnog pesnika i dramskog pisca Vladimira Majakovskog, parafraziram: Revolucija počinje kad moralni zakon ne postoji, a pisani zakoni se primenjuju samo na sirotinji.
Svaka cast Gospodine. Respekt.