Piše: Nenad Kulačin
Srbija u novogodišnje praznike ulazi sa protestima zbog izborne krađe na izborima koji su održani 17. decembra. Za razliku od svih dosadašnjih protesta, ovi su svakodnevni i “pojačani” štrajkom glađu Marinike Tepić i još nekoliko narodnih poslanika i političara.
Pitanje koje, međutim, visi u vazduhu jeste: hoće li opozicija ovoga puta konačno uspeti da se izbori za svoje zahteve?
Svi dosadašnji protesti su se na kraju neslavno završili, a da nije ispunjeno bilo šta od onoga šta je traženo. Sve je počelo 2017. godine protestima “Protiv diktature”. Nastali su kao rezultat atmosfere u kojoj su se organizovali predsednički izbori na kojima je Aleksandar Vučić pobedio u prvom krugu. Na ovim protestima je tražena ostavka rukovodstva Radio-televizije Srbije, članova Republičke izborne komisije, članova Regulatornog tela za elektronske medije (REM), razrešenje predsednice Skupštine Srbije Maje Gojković i ukidanje doktorata tadašnjem ministru policije Nebojši Stefanoviću i gradonačelniku Beograda Siniši Malom. Protesti su se ugasili bez ostvarenog ijednog zahteva posle inauguracije predsednika Srbije.
Narodni protesti su počeli krajem 2018. godine, a povod za njih bio je fizički napad na opozicionog političara Borka Stefanovića. Prvih nekoliko protesta je održano pod sloganom “Stop krvavim košuljama”, a zatim je Vučić, rečenicom da mogu pet miliona da skupe on neće da ispuni nijedan zahtev, postao kum protesta pod nazivom “Jedan od pet miliona”. Na protestima koji su se raširili širom Srbije, traženi su fer i demokratski uslovi za slobodne izbore. Vučić nijedan od uslova nije ispunio. Do kozmetičkih promena je došlo zahvaljujući angažovanju posredovanju međunarodne zajednice, ali to nije bilo dovoljno i veći deo opozicije je bojkotovao republičke, pokrajinske i lokalne izbore. Bez ikakvog poboljšanja izbornih uslova, ta ista opozicija je izašla na prve sledeće izbore.
Vučićevo ignorisanje aktuelnih protesta
Jedini protesti koji su doveli do pozitivnog ishoda, a videćemo do kada, jesu oni koji su organizovani zbog Rio Tinta. Posle velikog protesta na Gazeli, delu autoputa, vlast je prekinula priču sa ovom kompanijom, ali Rio Tinto je i dalje prisutan u Srbiji.
Na kraju su usledili višemesečni protesti “Srbija protiv nasilja”, kao reakcija društva na dva masovna zločina – u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” te Duboni i Orašju kod Mladenovca početkom maja. Na protestima je zahtevana ostavka ministra policije, šefa BIA, rukovodstva RTS-a i REM-a, ukidanje nacionalne frekvencije za TV Pink i TV Hepi, reality programa, kao i gašenje tabloida. Neposredno pre protesta, ministar prosvete je podneo ostavku, a nešto kasnije je prekinut reality program Zadruga koji se uporedo sa početkom nove školske godine vratio u etar u punom kapacitetu i pod nazivom – Elita. Protesti su na kraju ukinut, a da nije ispunjen bilo koji od navedenih zahteva. Opozicija je zatražila vanredne parlamentarne i beogradske izbore sa stavom da će da na njima pobedi i da će onda da ispuni sve zahteve sa protesta “Srbija protiv nasilja”. Vučić je to prihvatio, ali je raspisao i pokrajinske i polovinu lokalnih izbora.
I sada dolazimo do aktuelnih protesta. Vučić ih ignoriše. Kada je 2012. godine tadašnji predsednik Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić štrajkovao glađu zbog navodne izborne krađe, Boris Tadić, koji je obavljao funkciju predsednika Srbije, posetio je Nikolića i pokušao da ga ubedi da prekine štrajk. Ovoga puta, Vučić nije hteo ni da odgovori na pitanje da li će da poseti Tepić i ostale štrajkače i da razgovara sa njima. Umesto toga, opoziciji šalje odgovor u vidu snimka kako noću vozi automobil sa svojim ministrom finansija dok pevaju pesmu koja govori o četiri godine pred nama. Radi se o aluziji na to da je Vučić najavio da u naredne četiri godine neće biti izbora.
Tekući protesti su malobrojniji od ranijih, a i dolaze novogodišnji i božićni praznici. Vlast ignoriše, a domaća opoziciona javnost se upire ka međunarodnoj zajednici i očekuje reakciju. Te reakcije, za sada, nema u onoj meri u kojoj bi opozicija volela da je ima. Prvi put, od 2012. godine, ta međunarodna zajednica se malo aktivnije uključila u ovu priču, ali pre svega za nijansu konkretnijom osudom izbornog procesa. Vučić za sada, obesmišljava te komentare i otvoreno napada sve i svakoga ko iz Evrope, a pre svega Nemačke i Austrije, osporava izborne rezultate. Kada je reč o Sjedinjenim Američkim Državama, zvanični Vašington je veoma dvosmislen.
Nada opozicije
Najveći problem po Vučića, u ovom trenutku, sigurno je po ko zna koji put dokazana velika ljubav sa Moskvom i to sigurno mnogo više smeta i Briselu i Vašingtonu od izborne krađe. To se nikako ne uklapa u projekcije EU i SAD, a Beograd kao da namerno čini sve da pokaže kako ga ne tangiraju kritike sa Zapada. Rusija je Srbiji pomogla sa obaveštajnim podacima prema kojima upravo sa Zapada stižu pretnje po demokratiju u Srbiji, a Srbija se na tome zahvalila.
Opozicija u Srbiji bi morala da prestane da se nada da će iz međunarodne zajednice doći Deda Mraz i rešiti njihove probleme sa Vučićem. Neće. Međunarodnu zajednicu zanima samo da ne bude novog sukoba, kao i rešavanje problema sa Kosovom. (Kada je već reč o Kosovu, Vučić je tiho i neprimetno dozvolio kosovske RKS tablice što mnogi komentarišu kao manevar kako se Zapad ne bi bavio izbornom krađom kada imaju tako kooperativnog predsednika.)
Izborna krađa sigurno nije u vrhu njenih prioriteta. Da jeste, do sada bi reagovala mnogo odlučnije i konkretnije. Praznici nisu samo u Srbiji tako da birokratija na Zapadu sigurno neće imati želje i volje da se ozbiljnije pozabavi posleizbornom krizom.
I na kraju, sve se svodi na istrajnost građana koji su pola 2023. godine proveli u protestima i na ulici. Od njih sve zavisi i od toga da li će imati snage da izdrže. Sigurno da Vučić računa na njihov umor i zasićenost od protesta. Međunarodna zajednice može malo da pomogne, ali ključna stvar je u ljudima koji ne smeju da se pomire sa ovakvim razmerama krađe.
Vucko je ljubimac od Ursule von der Leyen…