Profiterski patriotizam i njegove žrtve

Piše: Tomislav Marković

Ekipa Televizije N1 uspela je da uhvati naprednjake na delu. Usnimili su grupu meštana iz Male Krsne, sela u opštini Smederevo, koju su naprednjački aktivisti prevezli u Beograd, kako bi im fiktivno promenili mesto boravka i prijavili ih na nekoj adresi u beogradskoj opštini Voždovac. Neke njihove komšije koje nisu htele da učestvuju u operaciji seljenja birača, objasnili su reporterima o čemu se radi.

Jedan od njih, blurovanog lica, rekao je reporterki sa N1: “Hteli da ih prijave u Beogradu, kao da su oni navodno građani Beograda, a ne Smedereva. I šta sad, treba mene da odjave iz Smedereva, pa da me prijave u Beograd? Posle ponovo da me prijave… Ne pada mi na pamet da se za 2.000 dinara maltretiram ja nešto”.

Prava slika lažnog patriotizma

Bilo je mučno gledati siromašne, ojađene ljude kako beže od novinara, kako lažu da su došli kod lekara ili da prošetaju. Zazorno je gledati tuđu nesreću i sramotu na ekranu, to je nemoguće bez dubokog osećanja nelagode. Ljudi koje su transportovali naprednjački jurišnici su izbeglice sa Kosova koje žive od socijalne pomoći. Do 2015. godine živeli su u kolektivnom centru u Smederevu. Tada se 45 porodice preselilo u nove kuće u Maloj Krsni, čiju izgradnju je finansirala Evropska unija kroz projekat organizacije Arbeiter-Samariter-Bund.

Ponovljeni izbori u Beogradu održaće se 2. juna, najavio je predsednik Aleksandar Vučić. Uprkos silnim marifetlucima, naprednjaci u decembru nisu uspeli da osvoje vlast u glavnom gradu. U međuvremenu su Evropski parlament i druge međunarodne institucije konstatovale da izbori nisu bili regularni, dali su i preporuke koje treba sprovesti kako bi se izborni uslovi popravili, ali očigledno naprednjački režim želi po svaku cenu da osvoji vlast, pa ne prezaju ni od čega. Ako izgube Beograd, to će biti početak kraja, za njih su ovi izbori pitanje života ili smrti.

Priča o Maloj Krsni je paradigma srpskog društva, gorka istina o odnosu samozvanih rodoljuba prema narodu u koji se neprekidno kunu, prava slika lažnog, zlikovačkog, profiterskog patriotizma. Taj njihov voljeni narod o kojem vole da krasnoslove, da mu pevaju ode i panegirike, da mu se prividno klanjaju o velikim nacionalnim praznicima – za patriotske samozvance je tek sredstvo za postizanje ličnih, koristoljubivih ciljeva.

Kako iskoristiti narod

Na osnovu samo ovog jednog primera moglo bi se rekonstruisati uputstvo za upotrebu naroda kog se naši naprednjaci, radikali, socijalisti i ostali nacional-skakavci pridržavaju kao Svetog pisma. Prvo sludiš narod besomučnom nacionalističkom propagandom, ubediš ga da je ugrožen od svih suseda, da mu svi rade o glavi.

Potom vodiš ratnohuškačku politiku, pokreneš ratove i agresiju, izvršiš nebrojene zločine i masovnu pljačku, zavedeš režim aparthejda prema Albancima na Kosovu i dovedeš zemlju do neminovnih posledica. Destruktivna politika na kraju rezultira logičnim sledom događaja: NATO intervencijom, otcepljenjem Kosova i masovnim izbeglištvom iz bivše pokrajine.

Dakle, političari, vojska, policija, intelektualci, crkveni funkcioneri, medijski propagandisti i ostali članovi udruženog zločinačkog poduhvata učine sve što je u njihovoj moći da svoj voljeni narod ostave bez igde ičega, da ih uklone sa njihovih – kako oni vole da kažu – “vekovnih ognjišta”, da pretvore hiljade ljudi u izbeglice prinuđene da žive po kolektivnim prihvatilištima od socijalne pomoći.

A onda te iste nevoljnike koji nikakvog izbora u životu nemaju, fiktivno raseljavaš po drugim opštinama, kupuješ njihove glasove za 2.000 dinara (17 evra) i koristiš ih kao oruđe za opstanak na vlasti. A boravak na vlasti ti služi samo da bi se ti i tvoji pajtaši obogatili, otimajući od tog istog naroda u koji se zaklinješ, te da bi državu i dalje držao što dalje od Evrope, uređenosti, demokratskog sistema i vladavine prava i zakona.

Na tuđoj nesreći

Dok su ti nesrećnici ostajali bez kuća, dok su pakovali ono malo svoje muke u traktorske prikolice, dok su u izbegličkim kolonama zauvek napuštali svoj zavičaj, vinovnici katastrofe mirno su sedeli u svojim kabinetima, baškarili se po luksuznim stanovima koje su dobili za svoj rušilački rad i nastavljali da grade svoje karijere na tuđoj nesreći. Politika koju su vodili radikali na čelu sa Vojislavom Šešeljem, Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem dovela je do tragedije i smrti desetina hiljada nesrba, do sveopšteg razaranja, do apokalipse čije posledice živimo i dan-danas.

Oni su se uspinjali na društvenoj lestvici, sticali moć, novac, uticaj, nekretnine, a za to vreme su se žitelji njihove voljene Srbije sunovratili u bezdan, totalno osiromašili, bili gladni, kopali po kontejnerima, radili za pet nemačkih maraka mesečno, završili u izbeglištvu, raselili se po svetu, izgubili svaku nadu. I sve vreme ta dična politička gospoda tvrde da rade za dobrobit sopstvenog naroda koji su gurnuli u propast.

Nikome od idejnih tvoraca, kreatora i operativaca apokalipse ne fali ni dlaka s glave, naprotiv. Intelektualci koji su huškali na rat, smišljali planove za humana preseljenja, crtali mape Velike Srbije, procenjivali koliko desetina hiljada Srba treba da pogine zarad ujedinjenja srpstva, širili otrovnu mržnju prema drugim nacijama, kljukali građanstvo šovinizmom kroz svoje knjižurde i masovne medije – bili su adekvatno nagrađeni za svoj rad na “nacionalnom buđenju”. Dobili su masne apanaže, titule akademika, urednička mesta, upravne odbore, počasne lože u književnom kanonu, uživaju sve blagodeti u društvu koje su upropastili.

Parazitska elita

Da nije možda onaj pesnik-burevesnik što je pojao kako je Kosovo najskuplja srpska reč koja se bez krvi ne može prodati – završio u izbegličkom kampu? Da nije otac nacije koji je bio glavni ideolog srpskog nacionalizma ostao bez igde ičega? Da nije možda ona silna bulumenta književnika i fariseja što je osamdesetih u Udruženju književnika Srbije organizovala rituale naricanja o Kosovu – ostala bez svojih domova? Da nije kojim slučajem neko od akademika što su pisali zlokobni Memorandum SANU – prinuđen da prodaje svoj glas za 17 evra?

Intelektualci su zatrovali stanovništvo svojim suludim, militarističkim, nacionalističkim, anticivilizacijskim idejama, ali nisu trpeli posledice sopstvenih zlodela. Kašu koju su zakuvali pojeo je njihov voljeni narod, u čije ime su se navodno odali veštičjem kulinarstvu. Političari koji su nacionalistički program sproveli u delo uglavnom su zadržali sve privilegije stečene zločinom i nastavili da usrećuju građane Srbije. Cenu njihovog projekta platili su obični ljudi, najskuplje oni najsiromašniji, najnemoćniji i najnezaštićeniji.

Samo je šačica političara i oficira dopala robije zbog počinjenih zlodela, a i to zahvaljujući međunarodnoj zajednici; da smo se samo mi pitali svi bi bili na slobodi. Svi ostali, hiljade i hiljade štetočina, izvukli su se bez ikakvih posledica, zadržavši sve ono što su oteli, imovinu, novac, uticaj, poslovne veze, položaje. Svi su nagrađeni za zločin uništenja zemlje i nacije. Najveći deo srpske elite, političke, intelektualne, crkvene, medijske, poslovne i svake druge – sačinjen je od parazita koji isisavaju život iz nacije-domaćina.

Jedna od osnovnih uloga države je da zaštiti svoje najranjivije građane, a ne da ih zloupotrebljava, ponižava i prisiljava da prodaju dušu naprednjačkom đavolu. Samo što Srbija odavno nije država, već teritorija koju je iznutra okupirala razbojnička banda domaćeg porekla.

(zurnal.info)