Piše: Tomislav Marković
Priprema se Rezolucija Ujedinjenih nacija o genocidu u Srebrenici o kojoj bi trebalo da se glasa početkom maja. Povodom najavljene Rezolucije okupili su se vodeći negatori genocida, besni i ogorčeni zbog nepravde koja se nanosi vascelom srpskom narodu. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić organizovao je u Vili Mir sastanak sa delegacijom Republike Srpske u sastavu: Milorad Dodik, Željka Cvijanović i Nenad Stevandić.
Mesto sastanka je dobro izabrano, u Vili Mir je živeo Slobodan Milošević u poslednjoj fazi svoje vladavine, tu je i uhapšen da bi bio poslat u Hag. Poruke koje su Vučić, Dodik i kompanija poslali iz Vile Mir u savršenom su skladu sa Miloševićevom politikom, naslednici najvećeg zločinca u srpskoj istoriji dosledno su nastavili sa nacionalističkim mahnitanjem.
Napad na NATO
Obrušio se Vučić u pravedničkom besu na velike kolonijalne sile koje bi da proglase srpski narod genocidnim. U takvom viđenju sveta ispada da se Srbija agresijom na Bosnu i Hercegovinu zapravo borila protiv kolonijalizma, a toj borbi su neizmerni doprinos dali Miloševićevi poslušnici Radovan Karadžić, Ratko Mladić i ostali ratni zločinci. Galame Vučić, Dodik i njihovi mediji kako nas zli zapadni kolonijalni svet proglašava za genocidaše, kako će ovom Rezolucijom biti ukinuta Republika Srpska, to je nasilje moćnih, još jedan napad na nedužnu Srbiju i još nedužniji srpski narod.
Nećemo se dati, poručuju negatori genocida, pokazaćemo koliko smo ponosni, niko ne može da podjarmi srpski narod, nikada neće srušiti Srbiju i Srpsku, srpske trobojke će se vijoriti na sve strane, sami ćemo se boriti protiv svih zemalja NATO pakta, samo ovog puta nećemo ulaziti u vojni, već samo u diplomatski sukob. Poručio je Vučić Nemcima: „Neka vi niste počinili genocid, a neka Srbi jesu. Sve može da bude inverzno u savremenom svetu, baš sve”. Dodik je poručio kako Rezolucija “satanizuje ceo srpski narod”, te kako njome Bošnjaci i Nemci “žele da operu svoju zločinačku prošlost”.
Vučić je već započeo diplomatsku ofanzivu, napisao je 14 pisama evropskim liderima. Posebnu poslanicu je namenio predsedniku Generalne skupštine UN, koju šalje po kuriru Vuku Jeremiću. U ulozi skoroteče našao se opozicioni političar, doskorašnji predsednik Narodne stranke, koji je koliko onomad obećavao revanšizam i obračun sa svim kadrovima Srpske napredne stranke, čim dođe na vlast. U međuvremenu je shvatio da su nacionalni ciljevi preči od stranačke politike, pogotovo kad je u pitanju negiranje genocida i uzaludni pokušaj da se celom svetu zamažu oči, pa se sam ponudio da pomogne Vučiću.
Fantazije negatora genocida
Poricatelji genocida, ratnih zločina, Holokausta, strahota koje su počinjene u prošlosti – ne žive u realnosti, već u sopstvenim fantazmagorijama. Zato ne čudi što ništa od onog što Vučić i njegova svita doživljavaju kao opasnost od koje treba zaštititi srpski narod, zapravo ne postoji u Rezoluciji. U nacrtu Rezolucije predlaže se da se 11. jul proglasi Međunarodnim danom sećanja na genocid počinjen u Srebrenici 1995. koji će se obeležavati svake godine.
Dalje se zahteva bezrezervna osuda svakog poricanja genocida u Srebrenici, podstiču se članice UN da sačuvaju utvrđene činjenice, i da kroz svoje obrazovne sisteme razviju odgovarajuće programe u znak sećanja, kako bi se srečili revizionizam i genocid u budućnosti. Takođe se bezrezervno osuđuju akcije koje veličaju osuđene za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i genocid, uključujući i zločince odgovorne za genocid u Srebrenici.
Nigde se u Rezoluciji ne pominju ni Srbi, ni Srbija, ni Republika Srpska, ni ceo srpski narod, ni deo srpskog naroda, a pogotovo nigde ne stoji formulacija u kojoj piše da su Srbi “genocidan narod”. To nije nikakvo iznenađenje, budući da pomenuta sintagma zapravo ne postoji. Nema je u međunarodnom pravu, nema je u akademskim istraživanjima, nema je u literaturi koja se bavi kulturom sećanja i suočavanjem s prošlošću, nema je ni u muzejima, ni u istorijskim studijama, ni u udžbenicima. Nigde je nema, kao da je u zemlju propala.
Proglašavanje sopstvenog naroda genocidnim
Frazu “genocidni narod” koriste samo Vučić, Dodik i mnogobrojni slični članovi nacionalističke tevabije. Taj termin zapravo i potiče iz njihovog ideološkog polja, pojavio se osamdesetih, u vreme priprema za ratove. Koristio ga je, na primer, akademik Vasilije Krestić, jedan od autora Memoranduma SANU, koji je govorio o Hrvatima kao o “genocidnom narodu”. Jedino srpski nacionalisti, samozvani branitelji nacije, pokušavaju da sopstveni narod proglase genocidnim.
Toliko su uporni u tome da se ne daju omesti čak ni očiglednim apsurdima. Kad je pre nekoliko godina crnogorska Skupština donela Rezoluciju o genocidu u Srebrenici, svi su uglas zagrajali kako se tim dokumentom srpski narod proglašava genocidnim. A u toj Rezoluciji je, između ostalog, pisalo: “Odgovornost može biti isključivo individualna, a nijedan narod ne može biti označen kao genocidan ili zločinački”.
Vučića i kompaniju posebno muči onaj deo Rezolucije koji članice Ujedinjenih nacija podstiče da genocid u Srebrenici uključe u svoje obrazovne programe, kao i osuda poricanja genocida, kao i veličanja onih koji su osuđeni za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i genocid. Glorifikacija ratnih zločinaca je kamen temeljac politike koju vode Vučić i Dodik, nema grada ili varoši u Srbiji i Republici Srpskoj čiji zidovi nisu “ukrašeni” muralima Ratka Mladića. Ratni zločinci su ugledni građani Srbije, redovni gosti na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, učesnici u obeležavanju državnih jubileja, te gosti po kulturnim institucijama širom zemlje, u kojima promovišu svoje knjige.
Prebacivanje krivice
Poricanje je poslednja faza genocida, tako kažu učeni ljudi koji se bave kulturom sećanja. Tu fazu su srpske vlasti, deo opozicije, intelektualna, medijska i crkvena čaršija odavno prevazišli, pa su udarili u dodatnu fazu – veličanja počinitelja najstrašnijih ratnih zločina i genocida. Srpski nacionalistički korpus uporno čuva ideologiju koja je dovela do ratova, zločina i genocida, i nema nameru da napravi rez, da se iskreno pokaje, da se izvini žrtvama, da učini bilo šta što bi nas izvuklo iz anticivilizacijskog stanja u kojem tavorimo već decenijama.
Prebacujući krivicu za genocid na celokupan srpski narod, nacionalistička banda pokušava da od svih nas stvori naciju saučesnika. Tim manevrom se skida odgovornost sa konkretne velikosrpske nacionalističke ideologije i politike koje su uzrokovale ratne užase. Vučić je devedesetih bio funkcioner stranke koja je zagovarala Veliku Srbiju i slala paravojne formacije u susedne zemlje, u julu 1995. godine je sa skupštinske govornice grmeo kako ćemo za svakog ubijenog Srbina ubiti sto muslimana, pa bi sad da krivicu za sopstvena nepočinstva prebaci na ceo narod.
Otuda i strahoviti bes Aleksandra Vučića i njegovih čauša na pripadnike srpskog naroda koji priznaju da je u julu 1995. počinjen genocid u Srebrenici, preziru ratne zločince i njihove intelektualne pokrovitelje i inspiratore, i bore se protiv zločinačke ideologije. Za njih su masovne ubice heroji, a oni koji ne pristaju na nacionalističku logiku koja vodi u zločin – izdajnici.
Dužnost da se odgovori
Ogromna energija je uložena u negiranje genocida, na tom poslu već desetlećima radi najveći deo političke, intelektualne, verske, medijske i svake druge elite. Pritom je reč o uzaludnom poslu, jer je genocid u Srebrenici najtemeljnije dokumentovani zločin u istoriji. Ceo svet zna šta se dogodilo u Srebrenici, mnogobrojni organizatori i počinioci genocida su osuđeni, svedočili su i mnogi učesnici u zločinu, dokaza ima na hiljade. Nažalost, nije osuđena ideologija koja je bila osnova za genocid, pa nisu zabranjene Socijalistička partija Srbije i Srpska radikalna stranka, čiji kadrovi i politika i dan-danas vladaju Srbijom.
Ne postoji kolektivna krivica, ali nas to ne oslobađa osećanja odgovornosti, jer su zločini i genocid počinjeni u naše ime. Ne možemo se pretvarati da agresija na BiH nema nikakve veze s nama. Karadžićeva Srpska demokratska stranka nastala je pod komandom Miloševićevog režima. Počinitelji genocida u Srebrenici, oficiri Vojske Republike Srpske, primali su plate iz Beograda. U streljanju je učestvovala i paravojna formacija Škorpioni koja je bila pod kontrolom MUP-a Srbije. Žrtve su odvožene na stratište autobusima iz Srbije koji su pripadali prevozničkim preduzećima “Sedmi jul” iz Šapca, “Strela”“ iz Valjeva i “Raketa” iz Užica.
Presuda Jovici Stanišiću i Frenkiju Simatoviću pokazala je da je srpski režim itekako bio povezan sa zločinima u Bosni. Na kraju, mape sa proširenim teritorijama crtale su se po akademskim i spisateljskim krugovima u Beogradu, a tu su i nastali snovi o Velikoj Srbiji i svim Srbima u jednoj državi. Postoji „dužnost da se odgovori“, kako reče profesor Nenad Dimitrijević: „Svi mi u čije je ime počinjen zločin nosimo izuzetno teško moralno breme. Naše moralno stanje zahteva neki odgovor“.
Dužni smo da osudimo zločine i genocid počinjene u naše ime, da se distanciramo od zločinaca i nacionalističke ideologije, da prestanemo sa veličanjem zlikovaca, da prestanemo da lažemo i sebe i druge. Dužni smo da uvrstimo lekcije o genocidu u udžbenike, da napravimo bar jedan muzej posvećen ratnim zločinima i genocidu koji su počinile srpske snage, po ugledu na Topografiju terora i druge muzeje koje su Nemci sagradili, suočavajući se sa nacističkom prošlošću. Umesto takvog odgovora, umesto minimuma etičnosti i saosećanja, imamo poricatelje genocida na vlasti, obožavatelje ubica u svim bitnim strukturama i Ratka Mladića na svakom koraku. Čega se normalan čovek stidi, time se zlikovačka duša ponosi.
Svaka cast Gospodine. Respekt.