Piše: Nenad Kulačin (balkans.aljazeera.net)
Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, ostvario je, kako tvrde mediji, političari i analitičari društvene stvarnosti pod njegovom kontrolom, još jednu veličanstvenu pobedu nad Kosovom. A, kako bi drugačije Vučić završio još jednu godinu nego pobedom. Gol razliku smo prestali da brojimo još kada je onomad Marko Đurić, aktuelni ministar Srbije u Vašingtonu, proglasio pobedu od 5:0 za Srbiju. Ono što je važno znati, posle svake Vučićeve pobede nad Prištinom, Kosovo je sve bliže potpunom zaokruženju svoje nezavisnosti. I to se ne menja.
Ako se držimo zdrave logike, jedina pobeda koja je izvojevana krajem godina jeste ta da do novog oružanog sukoba na Kosovu nije došlo. Da budemo brutalno iskreni, do tog sukoba nije ni moglo da dođe, jer bi to značilo direktnu konfrontaciju Srbije sa NATO. Još jedna kriza je iskorišćena za velike ratne parole, širenje mržnje i prizivanje mrtvačkih kovčega, ali je mudrom politikom predsednika Srbije i ostale uobičajene “tralala” medijske kampanje, izbegnut ratni sukob koji je direktno prenošen na Vučićevom glavnom kanalu – Pinku. Ako se vratimo unazad samo nekoliko dana, u poslednju nedelju uveče 2022. godine, redovni program pomenute televizije je prekinut zbog oružanog napada na “srpske odbrambene jedinice” kako je tokom cele noći nazivana pucnjava u Zubinom Potoku.
Ujutru je Vojska Srbije rasporedila svoje snage tamo gde je trebalo, da ne odajemo mesto i broj, jer bismo time rizikovali da nas predsednik označi kao “lokatore”, i sve je mirisalo na to da će se Srbija osvetiti NATO-u za 1999. godinu. U tako napetoj situaciji, izazvanoj nejasnim odlukama Prištine o hapšenju pojedinih Srba koje su uzrokovale postavljanjem barikada na severu Kosova, do nekog smirivanja situacije je moralo doći. Rat i oružani sukob, jednostavno, nisu bili opcija.
Umjesto ZSO – garancije kojima niko ne vjeruje
Zamajavanje naroda je potrajalo sve do trenutka kada je američki ambasador u Beogradu Kristofer Hil mirnim glasom poručio da je “vreme da se barikade povuku”. Nije prošlo puno vremena od kada je to rekao, do objave da je Vučić još jednom pobedio i da će se barikade ukloniti. Za manje od 24 sata, barikada više nije bilo. Ako je neko pobedio u ovoj igri živaca i spinovanja, onda je to svakako ambasador Hil.
Sada, malo, i o toj pobedi. Barikade su, kao što je rečeno, postavljene zbog hapšenja nekoliko Srba, ali i zbog činjenice da Priština uporno odbija da omogući osnivanje Zajednice srpskih opština, što joj je bila obaveza po Briselskom sporazumu. Predsednik Vučić je iz Azerbejdžana, gle koincidencije, za Pink 21. decembra, rekao da će se barikade ukloniti tek kada se osnuje ZSO. Srbi sa severa Kosova ujediniše se u tom zahtevu, i ko voli i ko ne voli Vučića. Barikade su, međutim, povukli, a da ZSO nisu dobili ni ovoga puta.
Neki od uhapšenih Srba su pušteni, ali o ZSO niko ni reč da izusti. Vučić u poslednjem nastupu u 2022. i prvom u 2023. godini nije pomenuo ZSO. U Azerbejdžanu, međutim, jeste.
Srbi su dobili i čvrste garancije da niko ko je bio na barikada, ili ih organizovao, neće odgovarati pred kosovskim pravosudnim organima, odnosno da neće biti hapšeni i maltretirani. Najveća pobeda je da što je sada, kako je saopšteno, i zvanični Beograd stavljen na papir kao deo garancija da kosovske snage ne smeju bez dozvole KFOR i saglasnosti predstavnika lokalnih vlasti ulaziti na sever Kosova. Kada već nema ZSO, eto barem garancija, kojima i dalje, niko ne veruje.
Stalno pretvaranje poraza u pobjede
U dobrom delu srpske javnosti na Kosovu ova “pobeda” nije dočekana aplauzom. Mnogi sa barikada su zbunjeni. Sa razlogom propituju i sebe i druge zašto su napustili kosovske institucije u koje ih je taj isti Vučić uvukao još 2014. godine. Zašto su radno vreme provodili na barikadama i slave slavili pored kamiona i pod vedrim nebom?
Veći deo srpskog naroda na Kosovu i dalje veruje da je Vučiću stalo do njih, da misli o njima. Stvarnost je mnogo drugačija i lošija po njih. I oni su, kao i cela Srbija, u zamci koja za cilj ima samo jedno, a to je njegov opstanak na vlasti. Jedino u šta mogu da budu sigurni je to da Vučić neće u ime Srbije da potpiše nezavisnost Kosova. To bi automatski značili gubitak vlasti, ali u Srbiji nema političara koji bi tako nešto uradio. Sve ostalo, pa i članstvo Kosova u Ujedinjenim nacija, kad tad, postaće upitno.
Pobednik u ovoj igri je odavno poznat. Srbija nije. Onog trenutka kada se Srbija povukla sa Kosova, 1999. godine i kada je, slično, ali neuporedivo sa današnjim dešavanjima, kapitulaciju u Kumanovu proglasila za pobedu, postalo je jasno da će je sve manje biti na Kosovu. Vučić je i kosovske Srbe, ali i celu Srbiju zamajavao i mrcvario sve ove godine, a ne možemo ni da pretpostavimo šta nas sve čeka u budućnosti. On mora da shvati da se u politici ponekad i gubi, ali kada neko stalno poraze pretvara u pobede. Ako to ne uradi, može da se desi da ga, jednog dana, sve te “pobede” koštaju mnogo više nego ti porazi.