Nedavači Kosova – Kult smrti i prezir prema životu

Piše: Tomislav Marković (Al Jazeera Balkans)

Ako sam dobro shvatio burnu skupštinsku raspravu, poslanici vladajuće koalicije i poslanici skoro cele opozicije složili su se da neće dati Kosovo. Ponovo je postignut visok stepen nacionalnog jedinstva između ljutih protivnika, kao i svaki put kad na dnevni red dođu takozvane patriotske teme. Kosovo je Srbija – tako glasi zajednički zaključak ujedinjenih srpskih političara. Tu divnu sliku sveopšteg jedinstva malo je pokvarilo međusobno trvenje oko toga ko bolje, jače, brže brani Kosovo, ko je izdao i prodao srce Srbije, ko je danas Vuk Branković, a ko knez Lazar.

Srpski poslanici su do te mere pali u rodoljubni zanos da nije čudo što im je promakla jedna majušna sitnica: na Kosovu živi 1,8 miliona ljudi koji uopšte nisu raspoloženi da budu deo Srbije. Njihovo raspoloženje nije nikakav prolazni hir, već je posledica određenih istorijskih događaja, pogotovo u poslednjih 35 godina. Naime, režim Slobodana Miloševića je nesrpsko stanovništvo na Kosovu izložio represiji i šikaniranju svih mogućih vrsta.

Ukinuo im je autonomiju pod pretnjom tenkovima, ubijao demonstrante, zabranjivao štampu na albanskom, ukinuo objavljivanje knjiga, masovno otpuštao Albance iz javnih službi, ukinuo pravo na školovanje na albanskom jeziku, da bi na kraju proterao skoro 900.000 Albanaca iz njihovih domova i izvršio najstrašnije ratne zločine, uključujući i prevoz leševa pobijenih civila u hladnjačama i njihovo zakopavanje u masovne grobnice u Batajnici. Posle tih pomalo neprijatnih iskustava sa srpskom državom, nijednom razumnom ljudskom biću ne bi palo na pamet bude građanin Srbije.

Ubilački i samoubilački program

Iz svega navedenog nije teško zaključiti da Kosovo ne može ponovo postati deo Srbije mirnim putem. Dakle, rat je jedina opcija. Naravno, pošto naše nedavače Kosova zanima isključivo teritorija, a ljudi koji tamo žive predstavljaju smetnju, jasno je da bi sprovođenje njihovih ideja u delo značilo masovno proterivanje stanovništva i genocid. Desničarima bar treba priznati da su prilično iskreni, svako malo se neko od njih zauzme za novi rat na Kosovu. U medijima svaki čas čujemo neku umnu srpsku glavu kako mladima preporučuje da poginu za svetu srpsku zemlju, kako propoveda da bi trebalo sačekati pogodan trenutak i upasti s vojskom na Kosovo, kako mudruje da dijalog o Kosovu treba voditi u Generalštabu i slično.

Pošto je prizivanje rata logična posledica nedavačke doktrine, ne čudi što su se na sednici desničarski poslanici naguravali i koškali s naprednjacima, umalo da dođe do Kosovskog boja u Narodnoj skupštini. Budući da niko od njih ne planira da lično ode na budući front i rizikuje život, već bi da tamo ponovo guraju sirotinju, to im je bila jedina prilika da se oprobaju u ratnim veštinama. Okršaj je prošao bez gubitaka u ljudstvu i materijalu, kao što to redovno biva u zađevicama pripadnika vladajuće kaste.

Istu priču o Kosovu slušamo već decenijama, dosadila je i Bogu i narodu. Naša politička kasta, rodoljubna nacionalistička elita i dobar deo javnosti za sve to vreme nisu se mrdnuli sa mrtve tačke. I dalje propovedaju istu militarističku ideologiju koju je Matija Bećković u knjizi “Kosovo, najskuplja srpska reč” sažeo u jednu rečenicu: “Bez krvi se nije mogla kupiti, bez krvi se ne može ni prodati”. Uprkos svim ratovima, zločinima, žrtvama, patnjama, nesrećema koje su propovednici nacionalističke ideologije proizveli, oni i dalje ne odustaju od ubilačkog i samoubilačkog programa.

Prezir prema ljudskom životu

Svakom razumnom je kristalno jasno da je naše društvo odavno na stranputici, da smo se duboko zaglibili u nakaradno i lažno poimanje stvarnosti, da je kod nas skoro sve naopako, ali ipak ponekad začudi ta lakoća s kojom se govori o ratu kao o legitimnoj opciji, ta ležernost s kojom se propagiraju političke ideje čija bi jedina logična posledica mogla da bude vojni sukob, razaranje, smrt nevinih ljudi, progoni, patnja i masovne grobnice.

Svejedno da li je takav sukob u stvarnosti moguć, zapanjujuća je ta višedecenijska ideološka matrica koja stanovništvo neprestano drži u stanju borbene gotovosti. Kao da uvek živimo između dva rata, kao da je to jedini modus postojanja, kao da ništa drugo na svetu nema smisla osim ratovanja i pogibije.

Iza te raspomamljene ratnohuškačke retorike koja neprekidno izaziva tenzije sa susednim državama, a svest ogromnog broja građana drži u trajnom sukobu sa svetom stoji gotovo neshvatljiv prezir prema ljudskom životu. Iza tih militarističkih nazovi ideja zapravo stoji nihilističko uverenje da život nije vredan življenja. Po žrecima ovog začudnog kulta, pojedinac postaje dostojan da se nazove čovekom tek ako je spreman da položi život na oltar otadžbine ili neke druge apstrakcije koja se hrani ljudskim glavama.

Na strani agresora

Naravno, ima ekstremnih situacija u kojima je borba jedini izbor, tada čovek prihvata rizik da će izgubiti ono najvrednije što ima, svoj sopstveni život. Samo što takve okolnosti ne priželjkuje niko ko zaista ceni život, niko ih ne priziva, niko im se ne raduje. Pa čak i kad ljudi odlaze da se bore protiv okupatora, niko od njih ne želi da u toj borbi pogine. Ukrajinci su danas u takvoj situaciji, radije će poginuti nego pristati da budu ruski robovi. Ali, oni nemaju izbora. Da su se predali, bili bi prepušteni na milost i nemilost agresoru koji za milost ne zna.

Mučenja, silovanja, zlostavljanja, ubistva civila, rušenje i satiranje, strategija spržene zemlje, zatiranje Ukrajinaca i otvorene genocidne pretnje – to su sredstva kojima se služi ruska okupatorska vojska. Predati se takvom neprijatelju nije moguće, borba je jedini mogući izlaz. Niko u Ukrajini nije to želeo, niko nije planirao da ratuje protiv masovnih ubica, ali su napadnuti i prinuđeni da se brane. U ime slobode, u ime života, u ime radosti.

Zanimljivo je da ovdašnji propovednici borbe za slobodu, rata za otadžbinu i sličnih ideala listom stoje na strani ruskog agresora, protiv Ukrajinaca koji se zaista bore za svoju slobodu. Evo, recimo, potpisnici “Svetosavskog proglasa za spas Kosova i Metohije”, sve go putinofil. I tu se najbolje vidi za šta se ti ljudi zapravo zalažu. Da su zaista privrženi bilo kom istinskom ljudskom idealu, da su zaljubljenici u život i radost postojanja, bili bi na strani žrtve, a ne bi se radovali nebrojenim zločinima ruskih ukoljica. Nema tu ni reči o slobodi, pravdi, vrednosti ljudskog života; priča o nedavanju Kosova, kao i cela velikosrpska ideologija, zapravo je kult smrti.

Život nije na ceni

Onda nije ni čudo što tako vatreno podržavaju Putinov zločinački režim, ni Rusija nije imuna na glorofikaciju smrti. Dovoljno je podsetiti na reči jednog od glavnih Putinovih propagandista Vladimira Solovjova, izrečene u novogodišnjoj poruci ruskom narodu: „Život je krajnje precenjen. Zašto se plašiti onoga što je neizbežno? Pogotovo kada idemo u raj. Smrt je kraj zemaljskog puta i početak drugog. Ne dozvolite da strah od smrti utiče na vaše odluke. Vredi živeti samo za nešto za šta možeš umreti, tako treba da bude”.

“Život je krajnje precenjen” – to je ideja koja spaja domaće putinofile i njihove ruske originale. Kad čovek malo pažljivije gleda i sluša svu tu rodoljubačku bulumentu, sve te ugledne intelektualce, profesore, doktore, sve nacionalističke političare, analitičare, novinare, duhovnike – postane mu jasno zašto činodejstvuju u bizarnom kultu smrti. Svi su smrtno ozbiljni, namrgođeni, tobože zabrinuti nad sudbom nacije, uprepodobljeni, sivi, neduhoviti, mrzovoljni, operisani od smisla za humor, takoreći polumrtvi.

Iz pet stotina tih branitelja srpstva ne bi mogla da se iscedi ni jedna jedina kap životne radosti. Oči im zasijaju samo na pomen rata, borbe za teritorije, kosovske osvete. Pogledajte fotografije Vojislava Koštunice koji je takođe jedan od potpisnika pomenutog proglasa. Na svakoj je ozbiljan i zabrinut, samo na fotografiji gde u rukama drži “kalašnjikov” razvukao je osmeh od uva do uva.

Za život, život sam dao

Cela ta nacionalistička priča je lažna i bušna kao sito. Oni koji su se zaista borili za slobodu umeli su da cene život i njegove radosti. Dovoljno je pogledati pisma partizana i partizanki pisana pred smrt, pa videti kako iz njih izbija jedan sasvim drugačiji duh. Citirao sam već pismo Vidosave Obradović Radojković majci, poslato iz logora na Banjici, nekoliko dana pre nego što će je fašisti streljati, ali vredi ponoviti njene besmrtne reči. Vidosava je završila Filozofski fakultet u Skoplju, školovanje je nastavila na Sorboni, ali se vratila u Jugoslaviju da se bori protiv okupatora.

Ovako je pisala majci: “Draga moja majčice, pišem ti poslednji put, jer očekujem svake večeri da nas izvedu. Milo moje majče, oprosti mi, ali je svaka borba takva. Videla sam mesto gde je streljan tata. Streljan je ovde u dvorištu, a nas vode na ‘Marinkovu baru’. Šta ćeš, milo moje majče, svako ima svoj put. Moj je eto bio kratak, ali šta mari, bila sam ipak srećna. Teško mi je majčice jer znam koliko ćeš da patiš. Ostaćeš ipak sa nekim svojim. Pomisli na one majke koje su dale svu svoju decu i ostale same. Pobeda je naša pa nam je zato teže što sad umiremo, ali nas smrt ne plaši. Spremne smo za to, kao za kakvu šetnju. Pozdravlja vas toplo i ljubi vaša Vida”.

Taj duh je jedan drugi partizan, veliki srpski pesnik Oskar Davičo, uspeo da prelije u stihove u pesmi “Ćelija”, pišući iz perspektive borca palog za slobodu: “Ne, nisam krao, ja nisam klao, / Za slobodu ja sam bio, / Za slobodu veću, za ljudsku sreću / Za život o kom sam snio. // Za život mio o kom sam snio / U borbi ja sam pao, / Za bolji život crni se ćivot, / Za život, život sam dao”. Davičovi stihovi ostaće zauvek nerazumljivi nacionalističkim ideolozima, što je sasvim prirodno. Oni su protivnici i veće slobode i ljudske sreće, život im nije previše mio, a njihovi snovi su da nam pretvore javu u najcrnju noćnu moru. Na tome istrajno rade decenijama, sa velikim uspehom, i nemaju nameru da prestanu.