Ne može na NATO, ali se pravi važan

Piše: Nenad Kulačin (Al Jazeera Balkans)

Nedavno je još jedna vojna predstava, ili prikaz, upriličena po želji i volji predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Sve ono što Vojska Srbije poseduje, od bagera do aviona i protivvazdušne odbrane prikazano je na Batajnici, na opšte oduševljenje brojnih zvanica. Najoduševljeniji su bili premijerka Srbije Ana Brnabić i predsednik Republike Srpske Milorad Dodik. Vučić, po navici, nikada nije zadovoljan, a specijalan gost Viktor Orban, premijer Mađarske, nije se izjašnjavao.

Premijerki je “srce bilo puno” kada je videla koliko napreduje i jača Vojska Srbije. Ona je, ujedno, i čestitala predsedniku Srbije na “viziji koju je imao, u koju je verovao i za koju se bori svaki dan”. Dodik je, s druge strane, ponosan što je “mogao da spozna koliko je Srbija napredovala” i tim povodom čestitao Vučiću na tome. On ne bi, međutim, bio to što jeste da, za razliku od ostalih zvanica nije video još nešto, a to su  “promene ka boljoj opremljenosti i osposobljenosti Vojske Srbije kako bi se njena teritorija, i naš narod gde god bio, uspešno branili i kako bi se odvratio bilo kakav napad onih koji bi to potencijalno željeli”. Po njemu, dakle, gde god Srbi živeli, Vojska Srbije je sposobna da ih odbrani. Možda je čak pomislio i na one Srbe koji živi u Surinamu ili Papui Novoj Gvineji. Verovatno je, pre svega, mislio na svoje “parče carstva”, ali mu i dalje niko iz Beograda ne odgovori. Ima on, doduše, sada malo više problema i to zbog porodice Đoković i Javnih servisa u Beogradu i Banjaluci, ali sam je kriv bez obzira na nečiju nameru da mu podmetne.

Vučić se ovim prikazom još jedno pravio važan i ništa drugo. Daleko od toga da je bilo kome mogao da zapreti, jer to čime Vojska Srbije raspolaže, bez obzira na činjenicu da je daleko više nego što je ranije bilo, nije ni nepoznato, niti zabrinjavajuće za one koji o tome treba da vode računa. Ponovo je to bila predstava za široke narodne mase koje ne smeju ni na trenutak da se opuste i ne aplaudiraju voljenom predsedniku.

Zna da ne može

I ondašnja vojska je oborila čudo američke vojne industrije – Nevidljivi soko, pa je morala da podvije rep i potpiše kapitulaciju juna 1999. godine. To nije suština, već nemogućnost da Srbija danas sa bilo kime uđe u sukob. Vučić bi voleo da može, ali zna da ne može i konačno je to, dva dana posle vojnog prikaza “Granit 2023” i priznao.

– Nama nije potreban nikakav sukob sa NATO, za to nismo sposobni – rekao je Vučić na konferenciji za štampu na kojoj je analizirao situaciju na severu Kosova posle lokalnih izbora za četiri opštine sa većinskim srpskim stanovništvom koje su Srbi bojkotovali.

Po prvi put je jasno i glasno rekao da Srbija nije sposobna za sukob sa NATO, a ne računajući granicu sa Bosnom i Hercegovinom, ne postoji pedalj granice, a da se Srbija ne graniči sa članicama NATO. Čak u slučaju, ne daj Bože, sukoba sa BiH, više je nego jasno kako bi NATO snage reagovale.

Ako imamo u vidu da je na tom prikazu nastradao jedan “golf” koji su napale “kobre”, moglo bi da se zaključi da bi taj “neprijatelj” pre mogao da bude unutrašnji, nego spoljni. Veća je verovatnoća da bi se Vučić pre sukobio sa sopstvenim narodom, nego sa nekim stranim. Sa tim domaćim je u problemu od početka aktivnog bavljenja politikom. Evo, sada sprema i “pretorijansku gardu” sa platom od 2.000 evra. Ta silna snaga koju okuplja, formira i trenira, negde mora da se dokaže, a za NATO nije sposobna.

Granit koji je Srbiju zavio u crno

Iako ovo deluje kao šala, daleko je od toga. Očigledno da je, u međuvremenu, dobio packe od koga je trebalo i to posle one izjave da kod njega neće biti – kreni stani, povuci se, i da on nije ni Slobodan Milošević, ni Vojislav Koštunica, ni Boris Tadić. Morao je da proguta knedlu i konačno svom narodu razbije snove o sukobu sa NATO snagama, naročito na Kosovu, ali je zato pokušao da utera strah u kosti domaćim neprijateljima.

Ti steroidi kojima pumpa svoj i vojno-nacionalni patriotizam i dalje su svuda oko njega. Gde god je to potrebno, on posegne sa njima i stvara neku famu oko sebe. Obećava i dalja ulaganja u odbrambeno naoružanje. Uvek navede da Srbija to radi kako bi bila u stanju da se odbrani u slučaju da je neko napadne. I to je priča za malu decu, jer apsolutno ne postoji nikakva pretpostavka da bi bilo ko danas napao Srbiju, a to niko ne bi ni pomislio da uradi  čak i kada bi Vučić krenuo u otvoreni rat sa svojim političkim protivnicima.

Vojska, ona prava i profesionalna, treba da postoji, ali toliko je deplasirano i smešno u današnja vremena hvaliti se i praviti važan, da je to posebna priča. Naročito ako neko uporno insistira na vojnoj neutralnosti.

I na kraju još jedna zanimljivost. Korisnici društvenih mreža nisu propustili da primete da je vojni prikaz organizovan pod imenom “Granit” i zbog toga kritikovali medijske kreatore ove akcije. Granit nije samo najtvrđi materijal, što je jasna aluzija na poruku koja je trebalo da bude poslata u svet o snazi Vojske Srbije, već i ime jednog od najomraženijih fudbalera među Srbima – Granit Džake, kapitena Arsenala i reprezentacije Švajcarske, Albanca poreklom sa Kosova, koji je Srbiju zavio u crno na prethodna dva Svetska prvenstva u fudbalu.