Piše: Nikola Samaradžić
EU i NATO proširenje izvelo je uređenje evropske civilizacije do granica prosvetiteljstva. Sa one strane, ukazale su se razorene društvene strukture, lažne institucije, sumanuti lideri, politička religija, sistemsko odbacivanje razuma, pismenosti, nauke, individualizma, slobodnog tržišta i demokratskog kapitalizma. Uključivanje postsovjetske Rusije u evropsku trgovinu zarazilo je evropske institucije korupcijom i malignim političkim uticajem, ali se Rusija nije demokratizovala. Istočna Evropa potvrdila je svoje evropske kapacitete tek nakon druge invazije Rusije na Ukrajinu. Prelomila se osovina postavljena u odnosima Putin-Merkel koji su dospeli do tačke apsurda u svakom smislu, budući da stabilokratska formula krv za gas više nije u osnovi energetske stvarnosti Nemačke i EU. Za Istočnu Evropu je izgled povratka na poredak pre 1989. bio odlučujući podsticaj da preuzme liderstvo koje je spoljnu i bezbednosnu politiku EU usmerilo na podršku Ukrajini. Počelo se odbacivati neposredno populističko nasleđe koje je proizvelo krizu demokratskih institucija i upravljanja, dok se u tom smislu samo Mađarska izolovala i od novih trendova i od zvaničnih briselskih usmerenja. EU se probudila na onoj strani s koje zaista dopire opasnost. Odnos prema ruskoj agresiji je u proteklih godinu dana postao obrazac odnosa prema uređenoj budućnosti, tako da su ponovo na dnevnom redu dileme koje prevazilaze domene diplomatije i bezbednosti. Drugim rečima, Rusija nije napala Ukrajinu jer se Ukrajina nije dovoljno naoružala nakon prve agresije 2014, a NATO propustio da Ukrajinu uključi u svoju stratešku strukturu. Rusija je napala Ukrajinu kad je mogla sama sebi da potvrdi da je EU odustala od aktivizma koji vodi reformama, demokratizaciji i proširenju u neposrednom susedstvu. I najnovije dileme o nastavku naoružavanja Ukrajine morale bi da podsete, da je Ukrajina evropski, pa tek zatim američki prioritet.
Baltičke države koje je EU integrisala 2004. precizno su odgovorile na ruski strateški i vrednosni izazov. Na drugoj području ruskog i kineskog malignog uticaja, koje EU nije na vreme integrisala, kako nije dovoljno radila na integraciji i svim izazovima koje integracija podrazumeva, u neintegrisanom ostatku Jugoslavije nastupila je stihija poremećaja koja više podseća na rusko preuzimanje Krima i Donbasa 2014, nego na nasilnu dezintegraciju Jugoslavije. Suprotno uobičajenoj vizuri, prva je, i sama od sebe, uz podršku ruske i kineske agentura, stradala Srbija. Podrška ulasku u EU, NATO i pomirenju sa susedstvom svedena na statističku marginu. Iz javnosti, kulture, institucija, školovanja, javnog zdravlja proterano racionalno i prosvetiteljsko nasleđe, ionako nametano jednoj plitkoj površini sodijalne strukture. Manipulacije društvenim odnosima, koje su ih poderale po svim šavovima, učinile su Putina popularnijim od Vučića, ali samo kako bi Vučić svima ostalima, milom ili silom, nametnuo ili da ćute ili da žalosno ponavljaju mantre koje im je naizgled podmetnuo, a samo su opšti model mišljenja.
Crna Gora ne sme da propusti priliku kako bi svakodnevnim javnim manifestacijama iskazala neslaganje da bude mirno, sopstvenom voljom, lišena evropske perspektive. Sintagme ruskog ili srpskog sveta, Otvorenog Balkana ili Malog Šengena, samo su krilatice Miloševićeve smanjene Jugoslavije u kojoj tobož ostaju oni koji žele, a zapravo je priželjkivao povratak sovjetske imperije, koji je Vučić priredio Putinu. Osuda ruske agresije koju je Vučić izrekao u Davosu pripada istom sistemu obmana koje su koristili svi ruski i nemački vazali do druge ruske agresije na Ukrajinu. Vučić je lično ponikao u sovjetofilskom sektoru titoističkog establišmenta koji je u Beogradu, najvećoj kasarni i policijskoj stanici u Evropi, imao podršku ne samo iz ideoloških, nego i iz oportunih pobuda, u smislu tapije za budućnost sistemskih porodica i interesnih društvenih grupa. Kako je kosovizacija paradigma te politike i pogleda na svet, Beograd ne ometa Prištinu od ulaska u UN, kako se na svim stranama tvrdi, UN nisu relevantan činilac evropske politike, Srbija ometa Kosovo i sve svoje neintegrisane susede od ulaska u EU. Na Kosovo primenjuje opstrukciju u pregovorima, na BiH bezbednosne pretnje i paradokse njenih podela, na Crnu Goru promenu identiteta koja je ujedno promena političkog stava.
Koosnivačica ukrajinsko-balkanske mreže za saradnju o ruskim trikovima i soft-power tehnikama na Balkanu Uliana Bakh upozorila je na mehanizme destabilizacije koje pokreću novi međunacionalni incidenti koji vode raspaljivanju osećanja mržnje, a nisu njihova stvarna neposredna posledica. EU svojim nerazumevanjem takvih manipulacija sama otvara prostor ruskom malignom uticaju. Evropski parlament je usvojio Rezoluciju kojom je od EU zatražio da sankcioniše predsednika Republike Srpske i ponovo zahtevao da se evrointegracije Srbije uslove uvođenjem sankcija Rusiji, na predlog upravo Dejvida Mekalistera, među najzaslužnijim za podršku Vučićevoj samovolji i sasluživanju ruskom strateškom interesu koju je diplomatija Angele Merkel smatrala stabilokratijom. Svaka ovakva najava povlačenja spoljne i bezbednosne politike EU iz prostora koji postaje njen unutrašnji Šengen, podsticaj je proizvodnji nereda, potencijalno i nasilja, a ne štap umesto šargarepe.
Dva fronta otvorena su u do nedavno i nazgled mirnoj Evropi, ukrajinski i balkanski. Ako predstojeći izbori u Crnoj Gori potvrde odnose uspostavljene na izborima 2020, a takav ishod je moguć i usled pasivnosti svih evropskih činilaca, mirno propadanje je jedno od ishodišta koja Putinovim hibridnim ratovima daju pun smisao.