Drugi berlinski zid

Piše: Nikola Samardžić

Napad Rusije na Ukrajinu 24. februara bio je iznenađenje za evropsku diplomatiju i bezbednost, mada je bio očekivan nastavak osvajanja iz 2014. Tada su nemačka kancelarka Angelda Merkel i šefica EU diplomatije Federika Mogerini učinile sve da potisnu i relativizuju značenje, značaj i dugoročna ishodišta Putinove agresije. Nije EU bila nespremna, ona se pripremala da bude zatečena. Zatvorila je oči pred kućom strave, ne pomišljajući ni da se suoči sa sopstvenim demonima koji su oživeli probuđeni u onim decenijama nakon Drugog svetskog rata kad za denacifikaciju nije bilo dovoljno snage. Denacifikacija je u jednom segmentu bila opterećenje pred novim nemačkim ekonomskim i tehnološkim potencijalom koji je bio snaga opšteg evropskog razvoja. Fašizam se preobrazio u pojam opšteg karaktera sa sve manje jasnog sadržaja. Realni komunizam, ili naš domaći, postao je unosna platforma preudointelektualnih egzibicija nove, sve više razmažene i sve manje odgovorne zapadnjačke intelektualne kaste. Nije slučajno Nemačka ostala prelomna tačka evropskih odnosa, nakon dve decenije u kojima je gajila istu onu zver koju je pustila na sve druge i na samu sebe u najmračnijim danima čovečanstva. Putin nije samo Rusiju vratio u tridesete, cela Evropa je na rubu prošlosti iz koje se izbavila samim trajanjem vremena, koliko i naporom da se preobrazi.

Nemačka je uložila veliki napor u zbrinjavanje ukrajinskih izbeglica, ali njena socijalna kompezacija paktiranja s Putinom nije dovoljna. Jedino pobeda Ukrajine u odbrambenom ratu koji ona vodi od 2014, i totalni poraz kriminalnog, neonacističkog klerobošlješičkog Putinovog režima vodi trajnoj stabilizaciji evropskih odnosa i izgradnji novih vrednosnih polazišta za budućnost.

Od Nemačke se moglo očekivati, i zbog tridesetih i zbog proteklih dvadeset godina, da zauzme jasan politički i vrednosni stav i doprinese bržoj ukrajinskoj pobedi. Ali se to nije dogodilo. Nemačka nema snage za etičku transformaciju kojom će prevladati svoju zabludu iz prethodnog vremena da je moguće s Putinovom Rusijom održavati jednu ublaženu formu Hladnog rata. Nemačka nije imala ni suviše prava, na nove, slične greške. Slično se Nemačka odnosila prema Jugoslaviji na početku njene savremene tragedije. Podržala je deo snaga dezintegracije, ali je celovitu jugoslovensku integraciju u evropsku zajednicu odbijala s prezirom. Ili je, a to čini i dalje, podržavala ključne snage opstrukcije, i ulaska u EU, i demokratizacije u najširem smislu. Gotovo da bi se moglo pomisliti, kako demokratija nije nemački izvozni proizvod, nego se ta roba mora tražiti na nekoj drugoj strani. Demokratija, to je i liderstvo, to su vizije za budućnost, to je i odgovornost prema prošlosti, prema svakoj prošlosti koja je suštinska prepreka pred potrebom njenog odbacivanja. Prošlost koja je neprihvatljiva prisutna je i u dubinama nemačke, i u  dubinama postjugoslovenske krize evropskog identiteta.

Nemački aksiom “Wandel durch Handel”, promena trgovinom, nestao je u magli energetske politike koja je menjala, za gas, ugalj, korupciju, političku obmanu, krv istočnih Evropljana koji su postajali Putinove neposredne ili posredne žrtve. Među posredne žrtve spadaju Srbija i Crna Gora. Maligni uticaj Rusije i Kine na Zapadnom Balkanu nastupio je zahvaljujući korupcionim dogovorima, i kompromisima, u kojima je Nemačka imala odlučujuću ulogu, koja je tim pre zastrašujuća.

Nemačka gotovo da je primorana da izvozi oružje u Ukrajinu, navodno kršeći jedno od načela spoljne politike, da to ne čini za zone ratnih sukoba. U Nemačkoj su ipak ostali tenkovi, oni tenkovi koji imaju jedini smisao kako bi se Nemačka branila od iste Rusije, jer drugih potencijalnih napadača nema. Jedva je pristala da odvoji 2% BNP-a za NATO. Godišnji vojni budžet Nemačke neznatno je manji od budžeta Rusije, ako se uzme u obzir korupcija u ruskom sistemu, možda je i stvarno veći. Britanija ima veći. Šest država koje su osnovale Evropsku zajednicu, Nemačka, Francuska, Italija i Beneluks, imaju godišnji vojni budžet dva puta veći od budžeta Rusije. A Ukrajina krvari za sebe i za ceo slobodan svet. Bez SAD, ne bi postojala. Nova slobodna Evropa, to više nisu njene stare članice, koje su pokrenule proces, nova slobodna Evropa upravo je njena istočna periferija izložena mogućoj eskalaciji rata u Ukrajini. Istorijsko iskustvo prethodnih decenija nije bilo dovoljno da nemački kancelar preuzme novo evropsko liderstvo protiv Putina i njegovih kriminalnih planova, on je bleda senka svojih potencijala i obaveza. Ujedno postaje sve očiglednije kako su sve političke partije u sistemu, od ekstremne desnice do ekstremne levice, demohrišćani, liberali, zeleni, istorijski zaražene političkom i ekonomskom korupcijom, onom protiv koje je Nemačka okupila nesrećni, propali takozvani Zapadni Balkan u jednako neuspešnom Berlinskom procesu.

Ako ne uspevamo da objasnimo, zašto nam je Evropa potrebna, sudbina Ukrajine je dovoljna opomena, da je jedina Evropa koja ima smisla, ona sopstvena, intimna, lična, sloboda koju ćemo osvajati mi sami, i to nije prazna floskula. Evropa bez granica biće samo Balkan bez granica, ali ne onaj Balkan koji će se otvarati narko kartelima i zarđalom kašikom.