Smisao pobune

Piše: Nikola Samardžić

Demonstracije u Podgorici prvi su veliki i značajan antiputinistički pokret u Jugoistočnoj Evropi koja je jedna od tri strateške tačke ruskog pritiska i malignog uticaja, sa Ukrajinom i Crnim morem, i Baltikom. Važnost protesta i u tome opštem smislu, ne samo u lokalnim okvirima, potvrđuje stav Vučićevih i Đilasovih medija koji ih glasno ignorišu, dok su litijaški pokret podržavali s klozetskim patosom.

Javnost u Srbiji nepodeljeno je opredeljena u podršci državnom udaru u Crnoj Gori koji je dvostruko kvislinški, u odnosu prema Beogradu, i u odnosu prema Moskvi. Vlast i opozicija u Srbiji otkrivaju neslaganje samo na marginama političkog procesa, njihova opredeljenja podudarna su na svakom od preseka izazova koji su suštinski, odnos prema Kosovu, prema Crnoj Gori i prema opštem jugoslovenskom nasleđu, podrazumevajući potrebu za novim tumačenjem susedske budućnosti saradnji i integracijama.

Putinov neuspeh u Ukrajini štaviše ne podrazumeva ustupanje pred zacrtanim ciljevima malog Šengena, Otvorenog Balkana ili Srpskog sveta, svejedno. Putin je, između ostalog, arhetip, personifikacija zla koje je u proteklih 35 godina postalo amalgam otpora i odbacivanja Jugoslavije, Evrope, američke kulture, svakog britanskog talasa, kapitalizma, individualizma, sloboda, inovacija, duha vedrine i optimizma. Milošević je u devedesetim samo čekao Putina, i tek ga dočekao, ali je tih 15 ukletih godina mogao i bez njega. On zapravo ne bi uspeo bez Koštunice, i uspeo je. Vučić dobro zna da neće uspeti bez Đilasa, ali to jasnije uviđaju svi u Crnoj Gori koji su mete Đilasovog medijskog terora. Odgovorniji deo Srbije podlegao je upravo kampanjama Đilasovih medijskih relativizacija, političkog džeparenja i šanerske etike.

Demonstracije u Podgorici imaju precizno postavljene političke ciljeve, izbori koji se zahtevaju su i legalni i legitimni, dok su u smislu političkog pritiska apel EU-NATO partnerima da je dalja podrška akterima državnog udara i izdaje narušavanje svih načela svake slobodne političke zajednice.

Svi Putinovi saučesnici moraju biti tretirani kao Putinovi saučesnici. Razaranje Ukrajine odvija se u potonjoj perspektivi razaranja Jugoslavije. Razaranje Srbije je epilog koji gotovo da je logičan. Srbija je u proteklih 10 godina ostala bez najmanje pola miliona stanovnika. Više od 50.000 preminulo je u pandemiji za koju je isključivo odgovorna Kina, Vučićev partner u korupciji i političkom nasilju. Za toliko umiranje antivakserske kampanje i razoren sistem javnog zdravlja upravo poveren ministarki koja je pozivala na lečenje korone belim lukom i slaninom, i krstila pred kineskom vakcinom. Pretpostavlja se da je za istih deset godina pobeglo takođe najmanje 50.000. Demografska kataklizma delimično je prikrivena uvozom upisanih državljana iz Bosne i Crne Gore kojima Vučić ne samo da pokušava da zakrpi ponosne potomke Obilića koje je preveo u Staljinove mužike, on na njih računa kao na svoju pretorijansku gardu. Uništio je sve čega se dotakao. Nakon razvaljene elektroprivrede, postavio je novog pečenjara, da spali penzioni fond, pa će nam Putin slati rublje AliEkspresom.

Srbija je crna rupa na evropskom prostoru solidarnosti sa Ukrajinom, i takav njen status podudaran je odnosu celine politike i društva prema kosovskom izazovu, većinskom narodu i premijeru lično. Politička Srbija je jedna bruka, kakva nikad nije bila. Crna Gora ne sme očekivati bilo kakvu podršku u smislu razumevanja, i u svetlosti vizije za zajedničku budućnost koja podrazumeva obostrano uvažavanje na načelima jednakosti.

Od trenutka kad je Vučić napustio evropsku agendu, tokom 2016, ponesen Putinovim rastom koji se pre svega zasnivao na podršci zvanične Nemačke, i jednome i drugom, bez uspeha sam pokušavao da pridobijem javnost u Crnoj Gori i tada vladajući DPS za regionalnu koaliciju koja bi nas vratila na uspomene saradnje Đukanovića i Đinđića koja je doprinela obostranoj demokratizaciji i početku odbacivanja zločinačke prošlosti, i njenog nasleđa. Vučić, Đilas i ekološki prilepci izbrisali su ostatke ostataka razuma, ne samo evropske ideje, u javnosti i javnoj politici. Srbija je prepuštena izumiranju koje će se zaustaviti tek kad bude jasno da je njeno razaranje opšte evropsko pitanje, poput Ukrajine, kako su margine i dalje plen malignih sila koje uništavajući periferije postavljaju paradigme napada na evropske metropole. Novo otvaranje afere Agrokor i prodora prljavog ruskog kapitala, koruptivnog i političkog, ukazuje ne samo na nedavno prokletstvo spojenih sudova nego i na teoriju domina. Kakva da je, Srbija ne sme pasti. Kolika da je, Crna Gora ne pada, dok su u stanju mirne pobune svi koji zastupaju evropsku ideju čiji je smisao u slobodi koja se brani solidarnom uzajamnošću.