Šešelj je sramota stvoritelja

Piše: Slavko Mandić

Bože, ima li te, zapitam se kad zasmrdi vasiona od truleži pojedinih tvorova koji se šepure po zemlji, sad već četvoronoške, jer su odavno izgubili svaki ljudski obris. Pod uslovom da su ga imali. Ili je to ipak neoprostiva greška stvoritelja, koji je morao znati kakvo je zlo stvorio. On, koji sve zna i svakoga načini u skladu sa potrebama društva, pa tako i ovog današnjeg naših suśeda koje se zore nadrealnim likom iz doba jure. Samo grđeg, zlokobnijeg, avetnijeg i ništavnijeg.

A opet, možda ga je stvorio kao primjer? Bog je to, a kod njega, za vjerovati je, nema greške? Jer, ova bačvasta protuva, siledžija i osuđeni ratni zločinac je ipak samo ogled koji će poslužiti pokoljenjima da razumiju poruku stvoritelja?

A što ako je omanuo, kao sa popovima? Zašto je na ovom malom balkanskom prostoru posijao takvo śeme iz kojega su nikli Šešelj, Vučić, Milošević, te pedofili Kačavenda i Pahomije? I još ih je čitav niz. Sve grđi od grđega.

Ne, ne, nije greška. Ne može se to glavnom arhitekti našeg postojanja dogoditi. Nikako! Iz nekog razloga, koji dovoljno ne razumijemo bog je poslao Šešelja da bude variola, kolera, sida, bjesnilo, španska groznica, kuga, korona, šuga i ostale slične boleštine spakovane sve u njemu jednom. Skrivili smo nešto, očigledno je. Da bi se ispravili, što je problem gotovo koliko i sama greška, eto vam ovo Jadovno, koje će izrast u gromadnu četničku ništariju.
Sramotna ljudska buđ opet je udarila na ženu. Na Draginju, Crnogorku. Heroinu koja ne preza da skotove nazove imenom i prezimenom. Tako je on sebe pronašao u njenom popisnom imeniku znanstvenika zločina. Jer u tome je prvo diplomirao a potom i doktorirao.

Uvaljan u vlastiti glib, đe je prirodno najsigurniji, ovo čudovište neprirodno sramne Vučićeve kamarile, koja mu je udarna pesnica pred popis koji lažno treba da uveća broj Srba u Crnoj Gori, krenuo je u boj na Draginju. Da je uvrijedi, mislio je, i da na taj način zadovolji soj raspolućenih profesionalnih Srba koji u Crnoj Gori sve čine da je osakate i potru je do zadnjeg Crnogorca. Ta šaka jada nikako da razumije uzaludnost nauma kojim se dodvorava klerofašistima i Vučićevim šovinistima kojima je Draginja odavno kost u grlu. Zato što je i sojska i čojska. Zato što je slobodarska iskra koja očita očenaš popougodnim hermetički zatvorenim malim mozgovima i verbalno ih išamara, pośećajući ih od kakvog su vještačkog đubriva načinjeni.

Draginja se nasmijala ovoj bijedi. Pa valjda je svima jasno da za nju njegove riječi ne znače ništa. On je odležao 10 godina za zločin koji je učinio nedužnom narodu. I opet bi kad bi mu moglo biti. Pogotovo u Crnoj Gori. To ga boli, jer neće moći za života, a ni poslije da se realizuje zlikovština kojom je sa svojim bitangama nasrtao na našu zemlju. Njega ne treba ni krivit za ovo što je učinio. Time se bavi psihijatrija.

Ali ono što objašnjava namjeru Srbije kao države, ogleda se u davanju zelenog svijetla Narodne biblioteke, kojoj nije smetao naslov sramote kojim je Šešelj zatražio i dobio katalogizaciju u ovoj ustanovi. Oni su gori bar stotinu puta od jadnoga slučaja pod kodnim imenom Vojislav Šešelj.

Crnogorska vlast ćuti. I njima Draginja smeta. Zna ih i rekla je javno što o njima misli. I oni znaju da je ona u pravu i da je istina sve što je izgovorila. Zato muk. A da Šešelj o njima reče još nešto grđe, opet bi ćutali i opet bi bio mrkli mrak. Jer znaju ko su i zašto i to takvo zlikovačko klevetalo o njima tako zbori.

Draginji da nastavi korakom stotinu milja. Jer će nam njen korak itekako trebati u borbi da povratimo slobodu koju su nam oteli 30. avgusta 2020. godine.

A tebi bože, ako ovo čuješ, a moraš, jer si stvoritelj svega, složismo se oko toga, zamolnica da nam što manje ovog i ovakvog šljama isporučuješ. Imaj milosti, koliko god da smo grešni. Pamtićemo ti dobro i dobrim ćemo ti vrćat.

Samo da iz ovog potonjeg kruga pakla nekako izađemo.