Rat bez rata

Piše: Nikola Samardžić

Memorandum SANU iz 1986. zacrtao je najmanje dve trase kretanja srpske politike, kojih se ona nepogrešivo držala u toku proteklih 35 godina. Prva putanja, u suštini srpskog projekta, kosovizacija politike, društva i kulture bila je okosnica koja se vremenom počela primenjivati fleksibilno, nekad i selektivno. Suština kosovizacije odnosi se na celinu odnosa prema bivšoj jugoslovenskoj federaciji, tako da se u svakoj njenoj konstitutivnoj jedinici izabere najmanje jedna politička ili kulturna zajednica koja će proizvoditi nered, nestabilnost, jedno dugoročno stanje nedovršenosti. Kosovizacija je delimično uspela i u Sloveniji, mada je iza pokušaja, umesto srpske, stajala ruska agentura, s prljavim kapitalom, kao i u Hrvatskoj koja se uporno zavarava kako se izmakla iz „regiona“ i više mu ne pripada. Uporedo s kosovizacijom, Memorandum je ozvaničio pripadnost sovjetskom svetu koji se u poslednjih 15 godina naziva ruskim. Sovjetsko opredeljenje naziralo se u rigidnom odnosu prema unutrašnjem jugoslovenskom uređenju, i u nemom distanciranju od projekta evropskog ujedinjenja, koji je iste 1986. dobio na novom zamahu prijemom Španije i Portugala u ekonomsku zajednicu, prethodno je 1981. pristupila i Grčka. Integracija post-autokratske južne Evrope ukazivala je na slične potencijale Jugoslavije, bez obzira na karakter političkog sistema, siromaštvo i pretežnu zaostalost.

Memorandum je bio odgovor na krizu jugoslovenskog jedinstva i na međunarodne izazove koji su mobilisali beogradsku udbašku čaršiju i službe dok su se otimale kontroli slabe federalne vlade. U harmoniji sa osnovnim opredeljenjem, ekonomska analiza Memoranduma bila je jasno pristajanje uz model državnog upravljanja koji je počeo da se osporava u samom Sovjetskom Savezu, prethodne 1985. kad je krenula Perestrojka. Drugim rečima, Srbija je trebalo da bude suštinska suprotnost težnjama za političkim i ekonomskim slobodama tadašnje Čehoslovačke, Poljske, ili okupiranih baltičkih republika. Mapa odnosa i vrednosne strukture ponovo je postala jasna, u istom smislu, kad je nastupila agresija Rusije na Ukrajinu.

Umesto JNA, koja je poražena, diskreditovana i diskvalifikovana 1999, memorandumska politika pronašla je nova sredstva uticaja, SPC, tajne službe, mafijaške strukture. Vučići u smislu vladajuće kaste nikad nisu bili ratnici, nema tamo spomenica, ni partizanskih ni četničkih, samo krijumčari, crnoberzijanci, navijači i cinkaroši. Dok bude uspevao da obmanjuje javnost čija se blesavost otkriva i u karakteru opozicije, i njenoj mizernoj privrženosti memoranduskom projektu, koji je dobio i ekološki aditiv, Vučić svoj kosovski rat bez rata da primenjuje na svakoj teritoriji i u svakom domenu politike i ekonomije po istovetnom modelu balvana, barikada, pretnji, ucena, reketiranja, kupovine i prodaje, popovskih uvreda i kletvi, tržišnih monopola i trgovinskih kontigenata.

Vučić nije razorio institucije, samo ih je prilagodio sebi. U svakom sistemu i poretku, i u kraljevinama, pod Titom i za njegovih naslednika, institucije antievropske i prosovjetske srpske politike oslanjale su na sveto trojstvo tajne policije, tajne vojske i tajne crkve. U Crnoj Gori su se institucije raspale, ili, tačnije, prestrojile uz pomenuto trojstvo, upravo pod vladom koja je trebalo da bude privremena, koju je podržao DPS onom snagom kojom se drži na margini protesta u kojima bi trebalo da bude okosnica zahteva za poštovanjem ustavnosti, zakonitosti, vrednosnih opredeljenja i nezavisnosti. Slično je postupio deo manjina, kad je postalo jasno da se dogovori Vučića i Rame mogu odnositi i na promenu granica, otkrivajući da je nedoslednost njihove integracije u multietničko društvo, i takvu državu, ishodište upravo slabosti institucija i politike koja je temelj nezavinosti postavila na interesima nekoliko porodica. Isti policajci danas brane Srbiju i Rusiju usred Crne Gore, pošto su branili Crnu Goru od istih agresora i domaćih izdajnika. Otkriva se jedna dubinska politička antropologija, krize identiteta i jeftinih kalkulacija, koja je nedostupna površnim uvidima zvaničnika EU na koje se Crna Gora jedino može osloniti, a već su donekle konsolidovali Bosnu i Hercegovinu i Kosovo, najmanje njihovim evropskim opredeljenjem. Nezavisna i evropska Crna Gora potrebna je i kako bi Srbija napustila svoju memorandumsku politiku. Crna Gora je već poražena u prvom poluvremenu takvih odnosa. Litije, koje su krenule pre tri godine, bile su jasne u namerama, ubedljive u svojoj parolaškoj patetici, uporne u zahtevima čija je suština ne u identitetu, kulturi, opredeljenju, nego u podeli tranzicionog plena i kontroli narko kartela koji najubedljivije zahtevaju Otvoreni Balkan koji će sistemski objediniti heroinsku i kokainsku rutu.