Poslije 117 godina, potop

Piše: Vukašin Perović

Gledajući proslavu 117 godina parlamentarizma u Crnoj Gori, prepliću nam se emocije. Prožimaju nas pomiješani osjećaji tuge, gađenja, prezira, sramote…  Skup je u duhu izreke koju svi znamo, “Bolji odoše boljima, a tebe jedva i ovi zapadoše”.

Zato nema Ambasadora iz EU jer oni ovakve nesretnike preziru i po potrebi koriste. Nema prijatelja iz Evrope jer tamo više nemamo prijatelja. Nema normalnih iz kulture, nauke, sporta… jer takvi ne dolaze na skupove koje izdajnici organizuju. Došao je samo ko je morao.

I naravno, u prvom redu spodobe u mantijama. Da nesretnom Mandiću pokažu ko je gazda, koga treba da sluša i pred kim da kleči. Mantijaši su tu da ih Mandić prve pomene i da se sa nesretnim “slavljenikom” proslavi. Ko vino, a ko rakiju.

A njemu se i bez vina sve brka kroz glavu. Predsjednik je Skupštine Crne Gore a radije bi bio portir u Skupštini Srbije. Dok sluša Majsku zoru, u sebi sriče Bože pravde. Priča o Evropi, a misli na Rusiju. Obećava Evropsku uniju, a planira Veliku Srbiju. Pominje vjersku toleranciju a zagovara svetosavlje. Bi da je odgovoran, a pokušava da preuzme ingerencije Predsjednika države i Premijera. Oće da bude antifašista, ali da je četnik. Komanduje Crnoj Gori, a milije mu da služi Srbiji.

Bi da je političar, državnik, vođa, inicijator, reformator… a ustvari je sluga, potrčko i potrošna roba. Tu je da za interese Srbije uništi Crnu Goru. Može li i oće li uspjeti, na sreću ne zavisi od njega. Zavisi od nas. Basta li nam da se odbranimo. Preci su nam ostavili poruku “Kad ti voda dođe do grla, najvažnije je da ne poklekneš”. A Crnogorci ne padaju na koljena.

Tekst je preuzet sa Facebooka