Ponuda Srbije Crnoj Gori: Hajde da zajedno budemo ruski vazali

piše: Tomislav Marković

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić baš se zdravo najedio jer su brojne države članice Saveta Evrope glasale za ulazak Kosova u ovu međunarodnu instituciju. Najviše su ga pogodili glasovi suseda, pogotovo Crne Gore, to je doživeo kao nož u leđa. Besan je srpski državni vrh i na zemlje koje su bile neutralne, naročito na Ukrajinu i Bosnu i Hercegovinu. Ministar spoljnih poslova Ivica Dačić bio je vrlo eksplicitan, on se zapitao zašto bismo štitili teritorijalni integritet Ukrajine i BiH kad su ove države uzdržane o Kosovu.

Predsednik Vučić je takođe bio prilično otvoren: “Radićemo na tome sa elementima da u spoljnoj politici vodimo računa o bilateralnim odnosima, ne izlazimo iz granica recipročnosti – ako neko ne poštuje naš teritorijalni intergritet zašto bismo mi poštovali njihov. Zašto bismo štitili nečiji teritorijalni integritet po svaku cenu ako su oni protiv našeg. To nisu tektonske, ali su dubinske i suštinske promene u politici i odgovoran odnos prema našoj zemlji”.

U mrtvaji vremena

Nije lako ni starim radikalsko-socijalističkim kadrovima. U duši su ostali ono što su bili devedesetih, zadrti šovinisti, mrzitelji drugih nacija, ljubitelji Velike Srbije, ali usled promenjenih okolnosti zvanično moraju da glume nekakvo evropejstvo, dosta neubedljivo. Evo najzad da se malo opuste i da otvore napaćenu dušu, da oslobode sve suspregnute čežnje i žudnje. Dosta su mrmorili o poštovanju teritorijalnog integriteta susednih zemalja, sad konačno imaju izgovor da budu iskreni. Doduše, njihovo bezecovanje susednih zemalja nije nikakva novost, pretenzije na Crnu Goru i BiH su jedino dokle dobacuje njihova spoljna politika. Da osvojimo neke nove zemlje, da ih pridružimo našoj maloj Srbijici, da proširimo teritoriju, pa Bog da nas vidi – tako su mislili devedesetih, tako misle i danas.

Usput budi rečeno, malo je nepodnošljiva apsurdna situacija u kojoj se nalazimo. Prođoše decenije, prođe pola života, a mi i dalje gledamo Miloševićeve i Šešeljeve ordonanse kako odlučuju o našim sudbinama. Zar ovaj dvojac ne bi trebalo da bude lustriran, zajedno sa svim ostalim visokim funkcionerima partija koje su sejale smrt i zlo po okolini, a i po samoj Srbiji? Možda je tu bilo osnova i za neku krivičnu odgovornost, ko zna.

Kako stoje stvari, nikada nećemo ni saznati, jer i dalje živimo u Miloševićevoj Srbiji, samo blago apdejtovanoj po meri novog doba. Svet ode svojim putem, razvija se i kreće, ljudi žive nekim normalnim životom, a mi i dalje trpimo razbojničku bandu, i to po sopstvenom izboru, zaglavljeni u mrtvaji vremena. A ovi što su im kao neka alternativa, uglavnom nude isti bezizlaz, samo malo drugačiji.

Otcepljenje od civilizacije

Vučić, Dačić i ostala menažerija koriste svaku priliku da istaknu svoj vajkadašnji ideal izolovane Srbije, zatvorene u sopstveni brlog, sakrivene od ostatka sveta, zaglavljene u vremenu, na ostrvu koje se dobrovoljno otcepilo od ostatka civilizacije. Budžaklijski svetonazor – to je jedino što nam nude naše vrle političke vođe, a u isti tikvu duva i najveći deo takozvane intelektualne, medijske, crkvene i svake druge elite. Kad bi mogao da preživi i da se održi na vlasti bez evropskih fondova i investicija, bez ekonomske saradnje sa Evropom, Vučić bi sutra odustao od evropskih integracija i zaokrenuo srpski brod u smeru Kremlja, koji mu je intimno blizak.

Javno mnjenje je ionako većinski na strani izolacionizma i odvajanja od zapadnog sveta o kojem naš čovek misli sve najgore. Dobro, možda “misliti” nije baš najbolja reč, nema tu mišljenja, već samo ponavljanja ruske i srpske nacionalističke propagande koja već decenijama predstavlja Zapad kao dekadentan, truo, propao, oronuo, derutan, obezbožen, obezduhovljen i tako dalje, i tome slično.

Pobegoše na taj truli Zapad svi redom, visoko obrazovani, majstori, lekari, zanatlije, ko god može ode u beli zapadni svet, a njihovi prijatelji i rođaci i dalje ponavljaju mantre o zloj Evropi i majčici Rusiji. I to dok oduhovljena, pravoslavna, hrišćanska Rusija sravnjuje ukrajinske gradove sa zemljom, masovno ubija civile, vrši pokolje, pljačka kuće i stanove i ostavlja masovne grobnice za sobom. Što bi rekli na jugu Srbije, niste vi baš pod libelu. Sve bi dali, samo da se sačuvaju od zlog individualizma, liberalizma, od slobode, od odgovornosti za sopstveni život.

Udruženi srpski izolatori

Da bismo razumeli tu sumanutu izolacionističku psihologiju skrivanja pod kamenom treba se vratiti u nedavnu prošlost. Davno bilo, pa se zaboravilo, ali da se podsetimo – građani Srbije do decembra 2009. godine nisu mogli da putuju u evropske zemlje bez viza. Miloševićev režim nas je odvojio od sveta, doveo do sankcija i do uvođenja viznog režima. Usput nas je toliko soiromašio da je malo ko imao novca da uopšte putuje bilo gde.

Kad je polovinom 2009. godine najavljeno da će nam vize biti ukinute, stanovništvo je mahom bilo oduševljeno, jer najzad izlazimo iz zatvora, ali nisu svi delili taj entuzijazam. Ceo taj konglomerat, kartel sačinjen od nacionalističke inteligencije, huškačkih novinara, šovinističkih političara i ostalih mrzitelja svog naroda nije bila baš raspoložena da se Srbija otvori, da prestane da bude kazamatska ćelija usred Evrope.

Udruženi srpski izolatori bili su svesni da se neminovno bliži dan ukidanja viza, da ne mogu ništa da preduzmu protiv toga, ali ono što su mogli da učine jeste da upozore Srblje kakva ih sva zla očekuju u kletoj Evropi. Da, ukinuće vam vize, ali bolje je da ipak ne putujete u zapadnom smeru, jer to nije dobro za vas. Zvuči ludo, zar ne? E, pa, još luđe će sutra zvučati ovo što danas čitamo, gledamo i živimo.

Kratka vožnja vremeplovom

Elem, u to davno, zaboravljeno vreme, „Večernje novosti“ su stale na crtu nesrećnom belom šengenu i objavile tekst upozorenja pod blago paranoičnim naslovom „Trgovci ljudima vrebaju Srbe“ da bi na vreme upozorile građane Srbije, pogotovo pripadnike mlađe populacije, kakve sve rizike donosi otvaranje granica. Nema opuštanja, jer izlazak iz domaje može da se završi tragično! Evo šta nas je sve čekalo kad se nađemo u šarolikom ali opasnom svetu Evropske unije, prema Miloševićevom propagandnom glasilu: „Trgovina ljudima, prostitucija, mamci rada ‘na crno’, široka ponuda sumnjivih poslova u inostranstvu – samo su neki od rizika koji će Srbima željnim putovanja pripretiti već prvih dana na ‘beloj listi”. Toliko o tome šta vam preti već prvih dana, a šta li će vas tek snaći drugih dana – o tome je bolje i da ne razmišljate!

Preteča današnjih tabloida pokrila je sve starosne grupe. Sagovornik “Večernjih novosti” Mitar Đurašković, načelnik Odeljenja za suzbijanje prekograničnog kriminala, imao je logično a finansijsko objašnjenje za turističke horde koje u buljucima pohrliti na granične prelaze i napraviti gužvu apokaliptičnih razmera. “Putovanja u inostranstvo relativno su jeftina i možemo očekivati da veći broj mladih krene na ture po Evropi”, mudro je zborio Đurašković. Dobro, većina mladih u to doba baš i nije imala novca za putovanja, ali bolje sprečiti nego lečiti.

Srbi na rasprodaji

Imale su “Večernje novosti” dobronamerno upozorenje i za starije čitaoce sa dubljim džepom koji bi eventualno pomislili da mogu mirno, ne strahujući za sopstvenu bezbednost, da se šetkaju po belom svetu. Evo šta sve vreba u tom mračnom zapdnom svetu: “Od svih pošasti savremenog doba među najbrutalnijima je mračni svet trgovine ljudima, koja u današnje vreme ne poznaje granice, pravila, pa ni – godine. U Americi je registrovana žrtva trgovine ljudima stara 77 godina”. Dakle, godine nisu bitne, svi su u opasnosti, mladi malo više nego stari, ali trgovci ljudima deluju pod sloganom “Od 7 do 77”, žrtva je mila ma kog godišta bila, za dobrog nakupca nema loše životne dobi.

Taman kad je uplašeni čitalac odlučio da zauvek digne ruke od putovanja i krenuo da baci pasoš u kantu za đubre, proklinjući i beli šengen i Evropsku uniju i Ameriku i trgovce ljudima i život kao takav, “Večernje novosti” su spustile loptu objašnjavajući da preporuka svima “koji se spremaju za evropske ekspedicije, nije odustajanje, već – širom otvorene oči. To podrazumeva proveru saputnika, domaćina, ljudi koji dolaze u kontakt sa pasošima, upoznavanje sa jezikom, institucijama države, telefonima i adresama naših ambasada”. Opreznost je majka mudrosti, treba preduzeti sve mere predostrožnosti pre nego što se otisnete u evropsku neizvesnost, a najbolje je ići u pratnji pet-šest iskusnih telohranitelja ili, još bolje, omanjeg odreda policije. Triput meri, jednom putuj! Najbolje se putuje kad ne putuješ sam!

Strah od slobode

U doba Slobodana neprežaljenog Miloševića “Večernje novosti” su učinile sve što je bilo u njihovoj moći da građanima Srbije budu uvedene vize, pa je logično što su se pre 14 godina uspaničile na pomisao o konačnom izlasku iz bajboka. Strahovali su da će ukidanje viza otvaroti vrata i prozore na hermetički zatvorenoj kupoli, da će svež vazduh nezadrživo prodirati unutra. U plemenskim duhovima beli šengen je probudio crne slutnje: ako zidovi kazamata padnu, čuvari zatvora će ostati bez posla.

Kao što vidimo iz priloženog proteklog perioda, njihova bojazan bila je posve neosnovana. Strah od Evrope, demokratije, slobode, liberalizma, dostojanstva ličnosti, strah od svih vrednosti koje su utkane u temelje zapadnog sveta jači je od svega. U tome možda leži i razlog što u Srbiji nikako da se formira neka kredibilna proevropska alternativa. Setimo se samo bivšeg predsednika Borisa Tadića i njegove mantre „Hoćemo u Evropu, ali sa našim identitetom“.

Što će reći: hoćemo sve evropske povlastice, ali nećemo da se promenimo ni za milimetar. A pod identitetom se podrazumeva nepoštovanje zakona, odsustvo vladavine prava, korupcija kao način života, podjarmljenost društva državi, partije koje drže sve pod kontrolom, manjak meritokratije, stranačka podobnost, ropstvo, poniženje, nepoštovanje ljudske ličnosti i tako redom. Vučić je potom radikalizovao takve izolacionističke tendencije, ali u suštini se radi o istoj priči koja potiče iz književnih, kulturnih, umetničkih, akademskih krugova. Otpor tom sumanutom glavnom toku srpske političke bes(misli)ce uvek je bio manjinski, na margini. I to je zapravo ono što Srbija nudi susedima koje bi da podjarmi, poglavito Crnoj Gori: Hajde da se zajedno otcepimo od sveta i da budemo ruski vazali. Nadam se da slobodarski Crnogorci na takvu nečasnu ponudu neće pristati.