”RASKRINKAVANJE” NACIONALISTA Da li je ”ić” preduslov za dobrog Srbina?

Za aktuelno.me

Piše: Vlatko Sekulović

Gostujući na regionalnoj televiziji „Happy“ trenutni ministar spoljnih poslova Srbije, Selaković,  povodom otkrivanja spomenika Stefanu Nemanji, izneo je, parafrazirano, tvrdnju da su Srbi oni koji se prezivaju na – ić, za šta je zaslužan upravo Stefan Nemanja, te je i to razlog za veličanje ovog srednjovekovnog feudalca. Tako bi se moglo zaključiti da je visoki državni funkcioner, samodeklarisani nacionalista, svojom izjavom raskrinkao lica koja za sebe drže da su srpski nacionalisti poput Šešelja V., koji je bio i nazočan u datoj emisiji, Vulina A. ili Bokana D., isključivši ih iz srpskog naroda, jer se ne prezivaju na –ić. Istovremeno bi to značilo da bi se u Srbe mogle svrstati i ustaške glavešine poput Pavelića ili Artukovića, jer je i njima valjda Nemanjić omogućio da se prezivaju na –ić, a što bi bilo u skladu sa šešeljevskom teorijom o pokatoličenim Srbima i nepostojanju Hrvata kao naroda.

Nevolja u kojoj se obreo dotični ministar je posledica toga što, dajući na značaju postajanju nacije/narodu, je pokušao da dokaže pripadnost jednom narodu nekom objektivnom činjenicom poput završetka prezimena, nošenjem krsta, korišćenjem određenog pisma ili jezika, itd. Pošto je svaki kulturni identitet u suštini plod  mašte kako navodi Harari, što ne znači da u realnom svetu njegov izraz ne postoji, onda je i pripadnost nekom društvenom kulturnom identitetu, tj. narodu, stvar naše mašte i samim tim nedokaziva. Pripadnost jednom narodu je stvar našeg izbora, te lični identitet u smislu nacionalne (narodne) pripadnosti nije stvar dokazivanja, već ga je moguće samo iskazati, tj. svako ima pravo da iskaže svoju nacionalnu pripadnost, bez ikakvog navodnog dokaza o tome poput potvrde o „srpstvu“, „hrvatstvu“, „crnogorstvu“ i tome slično, a na drugima je da to jednostavno prihvate i poštuju.

Sledstveno tome etički je neprihvatljivo dokazivanje nečije nacionalne pripadnosti, jer ako neko uzima za pravo da drugome utvrđuje nacionalnu pripadnost, npr. time što se preziva na –ić, onda uzima sebi za pravo da sudi o nečijem ličnom svojstvu, tj. da li ta osoba ispunjava uslove „srpstva“, „hrvatstva“ ili „crnogorstva“, te da mu na osnovu toga daje ili uskraćuje prava, što je put nacizma, odnosno nemačkog, italijanskog ili japanskog nacionalizma u XX veku. Japanski nacionalisti su tako veličali čistu krv „yanketsu“, italijanski fašisti tvrdili da su razlike među narodima biološke, a nemački nacisti su sve pseudonaučne tvrdnje uobličili, te usvojili u nemačkom  parlamentu Zakon o nemačkoj krvi i časti 1935. godine, na osnovu kog su izdavane potvrde o čistoti nemačke krvi, Deutschblütigkeitserklärung. Posedovanje takve potvrde je bio preduslov da ljudsko biće može u takvom nacionalističkom društvu imati bilo kakva prava, a nemanje takve potvrde je bio razlog za uskraćivanje prava, u slučaju Jevreja i za njihovo uništenje.

Neprikosnoveno ljudsko pravo da se čovek može slobodno izjasniti kojoj god naciji ili narodu želi da pripada po sopstvenom nahođenju i bez ikakve potvrde ne treba mešati sa pravom na državljanstvo. Države su takođe plod naše mašte, fikcije, u konkretnom slučaju pravne fikcije, jer nisu opipljive tvorevine poput stola ili slike, odnosno ne radi se o materijalnim tvorevinama, već se radi o duhovnim tvorevinama, ili kako ih još nazivaju socijolozi društvenim konstruktima, što potom povlači i zaključak da ne postoje „prirodne“ i „veštačke“ države, jer su sve plod našeg uma. Mi možemo imati odnos prema simbolima određene države, npr. zastavi i držati je u rukama, kao i dotaći zgradu nekog ministarstva, ili slušati himnu, ali ideja o državi postoji i bez ovih materijalnih opredmećenja. Kao što je privredno društvo pravna fikcija, proizvod naše mašte koji je kodifikovan kroz pravo opštim i pojedinačnim pravnim aktima, od Zakona o preduzećima do potvrde iz registra o osnivanju privrednog društva, čime drugi priznaju našu zamišljenu tvorevinu, te ovo postaje pravno lice, isto tako je i država određena ustavom/zakonima i međunarodnim sporazumima, te članstvom u međunarodnim organizacijama kao pravno llice. Drugim rečima, svako pravno lice, za razliku od fizičkog, je fikcija.

Kao zamišljene zajednice, fikcije, nacija i narod ne moraju biti isto, u zavisnosti od toga šta se pod tim podrazumeva. Ako se pod nacijom podrazumeva oblik organizovanja društva, odnosno država, onda ona jeste pravno lice, te je onda naciju moguće urediti pravno, npr. ustavom i zakonom o državljanstvu, koje se u nekim državama zove „nacionalnost“ (SAD, Francuska, Velika Britanija), u drugim „građanstvo“ (Rusija i Italija), te u trećim „državljanstvo“ (Nemačka, Srbija, Crna Gora), te se potvrdom može dokazati „nacionalnost“ shvaćena kao „državljanstvo“. Međutim, ako se pod nacijom podrazumeva narod kao kulturna zajednica onda nema svojstvo pravno organizovanog društva, a samim tim niti pravnog lica, te ni ne može postojati potvrda o pripadnosti nekom narodu osim u slučaju nacionalističkih tvorevina poput nacističke Nemačke.

Pravna činjenica, iako zasnovana na fikciji, pripadnosti određenom pravnom licu, državi/naciji, povlači za sobom stvarne posledice poput određenih prava, npr. glasačkog prava, ili obaveze, npr. u slučaju obaveznog služenja vojnog roka, koja se ostvaraju samo između određenog državljanina i određene države.  Međutim, nakon II Svetskog rata uvedena je u međunarodni pravni poredak kategorija univerzalnih ljudskih prava koja prevazilazi odnos država-državljanin, već su svakom ljudskom biću države, bez obzira da li su njihovi državljani ili ne, obavezne da garantuju  određena osnovna prava i slobode u skladu sa Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija. Ovim aktom  čovek i njegova ljudska prava i slobode su izdignuta iznad država/nacija, odnosno afirmiše se kao univerzalni nosilac suvereniteta ljudsko biće, a ne država. Tako u slučaju kršenja ljudskih prava, druge države jednoj državi nasilno mogu ograničiti vlast saglasno glavi VII Povelje Ujedinjenih nacija, a koja je primenjena i u slučaju Srbije za vreme Miloševićeve vladavine i Južne Afrike tokom aparthejda. Dakle u XXI veku, ili bi makar tako trebalo da bude, stvarno ljudsko biće ima prvenstvo nad pravnim fikcijama poput države/nacije, što je dostignuće koje je čovečanstvo skupo platilo usled robovanja suverenitetu pravnih fikcija.

Nacistički zločini čija je pretpostavka bila i nazovi pravno kodifikovanje pripadnosti nemačkom narodu, kako su ga identitetski uobličavali nemački nacionalisti, bili su mogući i zato što su nacisti bili zaštićeni teorijom i praksom ekskluzivnog suvereniteta država/nacija. Istovremeno, pokušaji pravne ili bilo kakve kodifikacije i određivanja nečijeg narodnog ili nacionalnog identiteta su i  način ostvarenja vremenski neograničene vlasti samo na osnovu toga što se neko izjašnjava kao pripadnik određenog naroda i uklanjanja političke konkurencije pod parolom zaštite navodnih „nacionalnih interesa“. Tako u konkretnoj političkoj praksi Dodik  pripadnike svog naroda, koji ne glasaju u izbornim komisijama kako je njemu volja, proglašava za „loše“ i „nikakve“ Srbe, a Selaković čak i Šešelja, tog glasnogovornika srpskog nacionalizma, izopštava jer ovaj ipak nema prezime na -ić.

*Zabranjeno je kopiranje i korišćenje objavljenog sadržaja bez saglasnosti redakcije portala Aktuelno.me i autora teksta