Popis stanovništva kao instrument dokazivanja „srpskosti“ crnogorskog društva

Za aktuelno.me

Piše: Vlatko Sekulović

Biljana Plavšić, vedeta srpskog nacionalizma, koja je priznala svoju krivicu za počinjene zločine protiv čovečnosti tokom rata u BIH, pre svog pokajanja govorila je: „Neka šest miliona Srba izgine u ratu, ostalih šest će živeti u Velikoj Srbiji“.  Pre ratova za teritorije 90tih godina prošlog veka, koje je predvodila i Plavšićka kao član predsedništva RS, Srba je na prostoru bivše Jugoslavije bilo oko 8,5 miliona. Danas, trideset godina kasnije, a prema poslednjim popisima, ima ih oko 7,5 miliona. Stvaranje nacionalističkog sna „Istinske Srbije“, „Velike Srbije“, „čistog kooridnatnog sistema“ ili „srpskog sveta“, tražilo je žrtvu u krvi i ona je položena, ali Velike Srbije nema, a Srba je sve manje.

U raljama sopstvene ideologije koja naciju doživljava ne kao formu, kao društvenu platformu nosioca suvereniteta, organizovanja institucija i upravljanja društva na osnovu apsolutnog poštovanja čoveka i njegovih neotuđivih ljudskih prava i sloboda, već kao suštinu i smisao, dajući ovoj značaj na nivou božanstva, nacionalisti sanjaju o što većim nacijama i teritorijama. Drugim rečima moj Bog, moja nacija, moja teritorija je veća, te sam i sam kao njen pripadnik i nacionalista, veći, bolji i jači. A ako je nacija besmrtna, onda je i nacionalista besmrtan, goneći na taj način sopstveni strah od beznačajne smrti. Nacionalistima pojedinac potpuno gubi na značaju pred besmrtnom grupom, narodom, i postaje samo brojka u zbiru, a što veći zbir to je veća i moguća žrtva. Nacionalistima je nebitno što će neki konkretni Petar, Nenad, ili Milan, njih šest miliona, izgubiti život za ostvarenje nacionalističih snova, važno je samo da se gine, da se polaže žrtva na oltaru Velike Srbije, a što više mrtvih to veća Srbija.

Kako bi došli do što veće žrtve nacionalistima je onda bitno da po svaku cenu povećaju broj Srba, kako bi imali što veći rezervoar mogućih ljudskih žrtava, po logici – što više smrti, to bliži Bogu, jer se kroz smrt bira „Carstvo nebesko umesto carstva zemaljskog“, kako to već propovedaju apostoli smrti. U tome je cilj i svrha politizacije popisa stanovništva od strane nacionalista, poput izvesnog Rakovića. Njihova logika je jednostavna: što više Srba u Crnoj Gori, to ćemo pre pripojiti Crnu Goru Velikoj Srbiji, a onda ćemo krenuti u osvajanje onog što nam je oteto – Kosova, pa tzv. Republike Srpske Krajine, prethodno rasparčavši Bosnu i Hercegovinu i aneksiravši Republiku Srpsku, a potom ko zna, „jer gde su srpski grobovi, tu su i srpske zemlje“.

Podmuklost nacionalista je u tome što sopstvene strahove, i osećanje beznačajnosti pretaču u politiku, praveći se značajnim, a igrajući na sveprisutan strah od nestanka Srba, osmišljavajući kao utehu i nadu ideologiju nacionalizma, kako kaže Rank „ideologiju besmrtnosti“. U nacionalizmu i teme koje naizgled nemaju veze sa nacijom poput dečijeg dodatka, socijalnog staranja, vakcina, autoputeva ili popisa postaju sredstva u funkciji ostvarivanja nacionalističkih ciljeva. Jednostavno oni nameću jedan drugačiji svet, totalitaran svet u kome je sve samo i isključivo u funkciji nacije. Drugim rečima, deca nisu deca svojih roditelja, već su deca šire porodice – nacije.  Majka i otac, ne označavaju više osobe od našeg poverenja, podrške i zaštite, osnovu razvoja našeg osećanja ljubavi, već simbole robovanja snovima nacionalista, stvarajući mržnju prema majkama i očevima druge nacionalnosti, ako ovi navodno žele našu teritoriju, odnosno „kuću“. Nacionaliste ne zanima da li će Miloš ili Milica da se razvijaju kao ljudska bića, da pišu, stvaraju, dobiju decu, razvijaju posao.., već da pišu na srpskom, da rađaju Srbe, da grade srpske fabrike, da oslobađaju i naseljavaju srpske zemlje.

Da se razumemo ako je nekome bitno to što je pravoslavac, katolik ili musliman, ako je u  njenom/njegovom ličnom identitetu značajno to što je Crnogorac/ka, Srbin/Srpkinja ili Hrvat/ica, to je pravo na identitet te osobe i ono mora biti zaštićeno. Zato su nakon dve najveće svetske tragedije izazvanih nacionalizmom, I i II svetskog rata, a u cilju zaštite ovog prava i kulturnih zajednica, poput naroda i njihovih pripadnika, stvoreni univerzalni pravni instrumenti kriminalizacijom genocida, govora mržnje i nacionalne superiornosti.

Međutim, svako pravo ima i svoju drugu stranu, a to je zloupotreba prava jer i zloupotreba prava može odvesti u zločin, te je kao takvo neprihvatljivo i sankcionisano. Nemački nacionalisti, organizovani u Nacionalsocijalističkoj radničkoj partiji Nemačke, su, pod izgovorom zaštite Nemaca, povećanje broja Nemaca gde god ovi živeli, definisali kao jedan od svojih osnovnih ciljeva i time ogolili opsesiju nacionalista veličinom sopstvene nacije, te frojdovske „proširene porodice“, kako u brojnosti tako i u teritoriji. Krivična dela genocida, zločina protiv čovečnosti, govora mržnje i nacionalne superiornosti imaju za cilj i da spreče upravo takvu nacionalističku zloupotrebu prava na vlastiti etnički ili verski identitet. Ta zloupotreba prava se između ostalog ogleda i u propagiranju nacionalne superiornosti, pa samim tim i brojčane nadmoćnosti sopstvenog naroda, odnosno nacije. U tom smislu povećanje broja pripadnika sopstvene nacije, a zarad ostvarivanja određenih političkih interesa, pre svega teritorijalnih, a potom i materijalnih, jeste suprotno međunarodnom pravu koje ima za cilj da spreči da jedan narod upadne u zamku nacionalizma koji će ga potom neminovno uvesti u sukobe sa drugim narodima.

U tom kontekstu nacionalisti, ne shvataju popis kao racionalnu meru koja ima za cilj da utvrdi što je približnije objektivno stanje u određenom društvu u određenom trenutku prema karakteristikama od značaja za upravljanje tim društvom i planiranja njegovog razvoja, već kao izvan razumsko takmičenje u veličini naroda, a zarad ostvarivanja nacionalističkih ciljeva, iznad svega osvajanja teritorija. Popis stanovništva u Crnoj Gori, kako to shvataju Raković i njemu slični nacionalisti, treba da bude instrument dokazivanja „srpskosti“ crnogorskog društva, te će u tom smislu intenzivno raditi na konverziji identiteta stanovnika Crne Gore iz Crnogoraca u Srbe. Cilj ovog socijalnog inženjeringa je opet politički, kompenzacija za gubitak, kako oni to zovu, „narodne supstance“ tokom proteklih decenija, te priprema za nove pohode ka osvajanju teritorija koje pripadaju „istinskoj“ ili „velikoj“ Srbiji. Ovakav inženjering je prepoznat kao opasan i po društvenu stabilnost jer se radi o namernom pokušaju organizovanog uticaja na identitet pojedinaca sa određenim političkim ciljem. Neke zemlje, poput Slovenije, su zato ukinule izjašnjavanje prema nacionalnosti, a druge, SAD, pružile tako široku lepezu mogućeg izjašnjenja po osnovu identiteta da su time ublažili mogućnost fokusiranja nacionalista na određene etničke grupe kao svoje izborne baze.

Očuvanje postignutih pozitivnih tekovina crnogorskog društva u proteklim decenijama, zahteva i da pitanje etničke pripadnosti ne bude od značaja na predstojećem popisu, a svako suprotno ponašanje  ili izjava koji insistiraju na nacionalnosti su u cilju stvaranja pretpostavki za nove sukobe u kojima će srpski nacionalisti pokušati da ostvare snove koje nisu uspeli da ostvare krajem XX veka.  Ako u ovoj novoj nacionalističkoj mobilizaciji uspeju, među najvećim žrtvama će opet biti Srbi, kojih će zasigurno biti manje, ne zbog asimilacije, već usled žrtava koje će morati da podnesu na ratištima i spasavanjem odlaskom u one zemlje u kojima ih niko neće terati ili podsticati da se izjasne kojoj naciji ili veri pripadaju, gde će moći slobodno da biraju i da se izjašnjavaju kojem narodu pripadaju i koju veru žele da ispovedaju.

*Zabranjeno je kopiranje i korišćenje objavljenog sadržaja bez saglasnosti redakcije portala Aktuelno.me i autora teksta