Oslobađajući princip

piše: Željko Vukmirović

Litijaško nasljeđe ponovo maršira. Pa, koliko god potvrda o počinjenim štetama nam je već od te akcije isporučeno na ruke. A i po životu. Nakon 12 apostola i dibidus fijaska “oslobodilačke” diletantske Vlade, stiglo nam je i Spajićevih deset zapovjesti. Ovoga puta u formi principa koji bi trebali da odrede sadržaj novih isporuka stare, prvobitne priče. I tako, evo nas ponovo u poznatom društvu. Sada već onom koje je prilično ruinirano interesnim svađama i podvalama.

Ako je neko samo pretpostavio kako će u ponudi Spajketovih deset “zapovjesti” prepoznati neki smisleni princip autora da objavi dokument koji bi bio adekvatan nastojanjima jednog građanskog i proevropskog društva riješenog da pozitivno definiše sopstvenu sudbinu – greška. Ili da sve to onako grešno i ljudski pripišemo nekom eventualnom stanju intelektualnog magnovenja ili tek posljedicama dugotrajnog konzumiranja tableta “za glavu”.

A sve je mogla biti prosta priča. Znate već, telefon, krevet, malo pića i lagana muzika…To bar Spajketu kao samoproklamovanom plejboju ne bi trebalo da bude strano. Zato, mogao je svojim potencijalnim koalicionim partnerima da uputi tek nekoliko jednostavnih pitanja. Proevropskih, dakako. Taman da sazna s kim ima posla. A i mi i Evropska unija i NATO, zajedno s njim.

Dakle…

Da li ste za uvođenje sankcija Rusiji? Da li smatrate da je u Srebrenici izvršen genocid? Da li priznajete nezavisnost Kosova? Da li Crnu Goru smatrate za suverenu državu?

Prosto, zar ne?

Nakon ovih pitanja i iskrenih odgovora sve glavobolje prošle bi kao rukom odnešene. A crnogorski partneri sa Zapada bi savršeno dobro znali ko zaista trenutno raspolaže sudbinom države Crne Gore. I šta mogu da očekuju od te i takve države sa takvim predvodnicima u budućoj Vladi.

Bilo bi to zaista oslobađajuće.

A onda bi stvarno mogli samo da se pomolimo Bogu.