Montenegro Airlines ima širu društvenu svrhu, a ne samo da pravi profit

Za aktuelno.me

Piše: Vlatko Sekulović

Slučaj Montenegro Airlines-a, prema Abazoviću sadašnjem potpredsedniku Vlade Crne Gore nije identitetsko, već, kako je prije desetak dana kazao, ekonomsko pitanje. Ako prihvatimo ovu logiku da su investicije u javnu infrastrukturu isključivo ekonomsko pitanje zasnovano na profitabilnosti, onda nikakve logike ne bi bilo da opstaju sistemi poput Air France ili Alitalia. Sledeći abazovićevski pristup, Ryanair je podneo sijaset tužbi pred evropskim institucijama, kako izvršnim tako i sudskim, protiv skoro svake avio-kompanije koja je primila državnu pomoć, ne samo u uslovima svetske pandemije.

Osnovna teza Ryanair-a je da nijedan od tuženih avio-prevoznika ne bi opstao na liberalizovanom tržištu otvorenog neba bez pomoći pojedinih država. Profitabilnost je jedini princip kojeg treba da se drže vlade prilikom regulisanja ekonomskog i drugog života, uključujući i avio-saobraćaj prema O’Leary-ju, generalnom direktoru Ryanair-a, što je čisti neoliberalizam. Sledeći ovu logiku teško koja bi nacionalna avio-kompanija opstala, te se nemačka, francuska, poljska i druge vlade ne obaziru na tvrdnje irskog milijardera, i nastavljaju sa državnom pomoći svojim avio-kompanijama, gubitašima, svesni činjenice da bi abazovićevski pristup doveo do ozbiljnih poremećaja u privredama ovih zemalja, a ovi poremećaji nisu samo ekonomsko pitanje.

Slična je situacija i sa drugim infrastrukturnim projektima, tako npr. nijedan kilometar auto-puta Miloš Veliki u Srbiji nema svoje ekonomsko opravdanje jer jednostavno nema dovoljno saobraćaja na tom pravcu koji bi na osnovu prihoda od putarine opravdao takvu investiciju. Ipak države formulišu, ili bi to svakako moralo da bude slučaj, svoje ciljeve ne samo na osnovu profitabilnosti već rukovođene i drugim interesima društva. U konkretnom slučaju, autoputa od Beograda do Čačka, interes je i bezbedniji saobraćaj kako bi Ibarska magistrala, rekorder po broju automobilskih nesreća, prestala da bude crni flor na srpskoj putnoj mapi. Hegemonija profita kao ideologije je posebno poguban izvan ekonomije i to po one društvene delatnosti koje su po definiciji neprofitabilne, poput kulture ili obrazovanja, te primena neoliberalizma u društvenim naukama dovodi do potpunog duhovnog osiromašenja jednog društva sa nesagledivim posledicama po ekonomski razvoj usled nedostatka obrazovanih kadrova. A neoliberalizam u medijima dovodi do proliferacije sadržaja poput rijalitija, „Zadruge“ ili „Parova“, jer ovi svakako stvaraju profit, za razliku od naučnih i obrazovnih programa posvećenih astrofizici ili nacionalnom kulturnom nasleđu.

Dakle, princip profitabilnosti nije Sveto pismo, a posebno je doveden u pitanje nakon svetske finansijske, a potom i ekonomske krize 2008. godine, kao posledice deregulacije koja je dovela do eksplozije pohlepe usled hegemonije fridmanovskog principa profitabilnosti u kvartalnim izveštajima privrednih društava kotiranih na berzi. Naime, jedan od očeva neoliberalizma, Milton Fridman, je septembra 1970. godine objavio u New York Times-u svoj čuveni članak „Fridmanova doktrina –  društvena odgovornost biznisa je da poveća svoj profit“ zagovarajući osnovnu tezu da je društvena  odgovornost privrednih društava isključivo prema svojim akcionarima, a to je da stvaraju što veći profit. Ipak, ni Fridman nije dovodio u pitanje društvenu odgovornost kao obavezu pojedinaca ili vlada.

Pedeset godina kasnije situacija se drastično promenila čak i u svetu biznisa, te je neoliberalna svrha biznisa bez ili sa ograničenom društvenom odgovornošću dovedena u pitanje. Već su decenijama poznate kritike, ovako shvaćene svrhe privređivanja, koje upućuju intelektualni, politički i verski svetski lideri, ali je novina da i poslovne vođe menjaju svoj stav. Larry Fink, generalni direktor kompanije Black Rock, najveće svetske kompanije u oblasti upravljanja imovinom, vredne preko 7 biliona dolara,  nedavno je izjavio: „…preduzeće ne može da ostvari svoj dugoročni profit bez prihvatanja svrhe koja ima u vidu i potrebe širokog spektra zainteresovanih strana.“. Drugim rečima, svrha privatnih kompanija nije više samo da stvaraju profit, već kako bi bile održive, moraju voditi računa i o širim društvenim interesima, definišući svrhe poslovanja koje nadahnjuju filozofski i emotivno, kako to navode Sally Blount i Paul Leinwand u Harward Business Review Nov/Dec 2019.

Montenegro Airlines nije privatna kompanija, ona je u vlasništvu države Crne Gore, samim tim, čak i prema guruu neoliberalizma Fridmana, čiju logiku priziva Abazović, ima širu društvenu odgovornost i svrhu, a ne da pravi profit. Njen opstanak nije ekonomsko pitanje, u smislu njene profitabilnosti, već je šire društveno pitanje. Uključene zainteresovane strane u svrsi postojanja ovog privrednog društva nisu samo njegovi zaposleni, već i zaposleni na aerodromima Crne Gore, zaposleni i vlasnici objekata u turističkom sektoru, na kraju krajeva svi korisnici njenih usluga, potrošači. Ovo naravno ne znači da se preduzeća u vlasništvu države mogu ponašati bahato ili koristiti za klijentelističko zapošljavanje, tome i služi kontrola ovih preduzeća koje ne sprovodi samo vlada, već i nezavisne institucije poput državne revizije, a na kraju i sudovi. Međutim, racionalizacija, „domaćinsko“ poslovanje preduzeća u javnom vlasništvu ne može redefinisati svrhu postojanja ovog preduzeća, jer svrha njegovog postojanja nije profit, već opšti interes.

U konkretnom slučaju Montenegro Airlines-a sadašnja vlada Crne Gore, ili makar pojedini njeni ministri, licemerno i sebično, upravo drugačije „identitetski“, a ne ekonomski, definišu opšti interes: Crna Gora, kao druga srpska država, u situaciji kad već postoji jedna srpska kompanija, Air Serbia, gubitaš na teretu srpskih poreskih obveznika, nema nikakvog interesa da ima svoju avio-kompaniju. Na ovakav zaključak ukazuje i činjenica da su ministri u sadašnjoj crnogorskoj vladi preko noći obavestili zaposlene u Montenegro Airlines -u i korisnike usluga ove kompanije, uoči novogodišnjih i božićnih praznika, da su ostali bez posla i prevoza, pokazujući time odsustvo bilo kakvog razumevanja, sluha ili empatije. Optužba o tome da su za prizemljenje Montenegro Airlines-a, odgovorne prethodne vlade, je u tom kontekstu paradoksalna jer ne bi imalo šta da se prizemlji da ta kompanija nije osnovana i opstajala za vreme prethodnih vlada.

Sadašnja crnogorska vlada je imala šansu da na konkretnom primeru pokaže kako je moguće racionalnije i odgovornije upravljati ovom avio-kompanijom, ali izbor je pao na upokojenje, tri meseca od donošenja iskorišćenog, nesuvislog izgovora anti-evropske argumentacije rešenja Agencije za zaštitu konkurencije. Jedino verodostojno obrazloženje ovakve odluke je ono što je sadašnja crnogorska vlada i proglasila kao svoj cilj: „demontažu prethodnog sistema“. Ovo znači i iskorenjivanje postignuća Crne Gore u prethodnom periodu, pa ako već ne može od NATO-a, nek se krene od Montenegro Airlines-a, koji i tako „identitetski“ litijaše u Vladi Crne Gore iritira svojim nazivom. U tom smislu sudbina Montenegro Airlines-a nije samo ekonomsko pitanje, već i filozofsko i emotivno, odnosno identitetsko.

*Zabranjeno je kopiranje i korišćenje objavljenog sadržaja bez saglasnosti redakcije portala Aktuelno.me i autora teksta