Šćepundek na domaći način

Piše: Slavko Mandić

Suza pade na trobojku  rasprostrtu po mnogim crnogorskim gradovima. I tihi jecaj srama koji se iznutra čuo. Guka u ministarskom grlu. Pa zar je ovo moguće? Ko ovima nepostojećima dozvoli da obeščaste strašne orlove naše i poćeraju ih doma prije vakta? Zar šef  Vučko nije mogao to da spriječi? Da dogovori sa donosiocima krucijalnih odluka i da danas ne crvenimo ovoliko. Ako treba, malo i od Kosova da im da. Jer, ovo je istorijski trenutak. Ne smije se dozvolit da našu silu unište nekakvi izmišljeni crnogorski lavovi. Ne! To ne može biti, zajauka Šćepundek i nastavi klečeći ispred bradonja koji su obavljali dnevnu obavezu smanjivanja njegove duševne boli.

Pa zar da nas boli ovako strašno, kroz jecaj zbori Šćepundek? Mora da nije imao ko šefu da reče. Uplašile su kukavne babetine pa su rađe ćutale. A sad će on morat da se pravda pred velikim Vučkom? Reć mu mora, ali prije toga treba pronaći koga će okriviti. Bio je nekad u tome dobar, ali došli su novi, jači i razorniji od njega. Konsultovaće  najboljega. Onoga što mu naklapaju stihove kad se god napuči: Mrki jokširu podigni brkove, da ti viđu biljeg na ušima. Kako će mu reć i koga će okriviti za poraz vijeka, sad mora da smisli. On će predložiti  pa će viđet što će mu poljoprivredni reći. Dobro je ako mu poferma. To će mu biti znak da se spasio. Bar za sad.

Dakle, krivi su crnogorski lavovi. Protiv njih i njihove ”sramotne” pobjede nad našim srpskim orlovima  treba hitno podnijeti krivičnu prijavu. Ne može on to da uradi, jer će Evropa da skoči jer su čoče ugrožena crnogorska prava. A oni mogu da samelju vlastito etničko porijeklo koje uporno negiraju. E neće moć.

Ono što će on učinjet javno, će saopštit narodnim masama. I sve će ovce biti na broju. I ovan predvodnik. Loš je ministarski ovan, zna mu to organizovani šef, ali boljega nema u njihovim raznobojnim redovima. Veseo što se śetio kako će i što će i da  će to sigurno ublažiti nesojski bijes glavnokomandujećeg, obrnu poljoprivrednog da završi još jednom sa vlastitim strahovima. Važno je da sad preživi, a poslije će sve biti lakše. Jer, zna organizovani Vučko da će Šćepundek za svoju Srbiju dati bar tri Crne Gore. I kad treba i kad ne treba. Zajedno sa svim Crnogorcima u njoj, ako ih još ima dok smo ih popisivali.
– Ima, ima, zvoni mu u ušima odnekud, što ga naježi. I nećeš se izvuć jado jadni. Džabe ćeš se sakriti  iza poljoprivrednog kapaciteta.

Preznoji se Šćepundek. Nema što no da zove telefonom. Zavrće brojeve i s druge strane ga prepade odlučno grlo snažnog poljomeštra.

– Koji si ti? Što ćeš?

– Reči više! Valjda vlastitog miljenika ne pozna u prvi čas ogromni kapacitet. To zbuni Šćepundeka, koji poče da zamuckuje. Isprva da ćuti kao da je iz Crnogorske Akademije, a potom da svaku desetu razumljivu reče.

Veličannnnnstvennnnni poljoooooprivredni vožžžžžde,  pomozi mi ako boga znadeš. Sad ili nikad.

Konačno reformator sveukupne poljoprivrede shvati  ko je s druge strane.

– Je si li ti to Šćepundeku, zapita.

– Ada jesam, no ko je.

Pa što zoveš u ovu URU? Koja ti je nevolja. Ajde reči pa da to riješimo, jer moram poitat na nečesovi prijem kod braće u Tuzi.

– Je si li gleda rukomet, zapita ga ministar.

– Jesam, odgovori poljoprivredna velesila. No nijesam svatio ko je pobijedio. Mislim mi, sleže ramenima zemljorukovodilac.

– Znam mi, zbori Šćepundek. Samo ne znam oće li organizovani šef  biti zadovoljan kad čuje koji smo to mi. A ako se ne samozadovolji, čapru će mi ostrugat.

– Auuuuuuuu, jado crni. Nije ti ga lako. Pa što ćeš jadan bio? Moraš nešto činjet.
Zato te i zovem, veli mu ministar. Naša sam koga da optužim. A to je najvažnije.

– Jeste vala. Dobro si se śetio. Znaš ti kad treba, đavo te pozoba. A mora bi da čestitaš ovim lavovima, kakvi su gođ, zaključi poljoprivrednik. Ipak ne trči. Bolje promisli pa onda nešto učini.

Ne završi gromada od vanjskih usjeva kad mu Šćepundek reče: A što misliš da im poručim da njihov učinak nije za čestitku. Bili me masovna masa pozdravila?

– A no što bi jadan. Niko tako pametno ne umije ka ti. Zato sam te onda i turio za ministra zdravlja. Da se i zdravi porazbolijevaju. A poslije ćemo da ih liječimo i da dobijemo političke poene. Bio si maestro da to sprovedeš u (ne)djelo. Ka i ovo sad.

– Hvala ti pomoćni oče nacije. Srpske, a no koje drugo. Dodaću još i da će bit trobojke. Valjda je to dosta da zadovolji organizovanog?

– Ako nije, i neće budi siguran. Reči mi što je bilo kad sve to oposliš, reče poljoprivredni i ode na se veseli na srpsko novo ljeto.

Šćepundem ciči od sreće. Pomisli kako malo treba od muke velje do velje sreće. Napisa srmotu, ka što je on cijeli, i posla svima da predaju glavnome.
A onda krenuše umni da ga slikaju. Bože našto je spao . Likom i (ne)djelom. Sramotnik i jado jadni. Prodana duša, izdajnik i svašto još.

Jednu poruku sigurno još pokušava da rastumači.

Poslala  je Draginja Vuksanović Stanković na nekoj od društvenih mreža. Nije meni, reče, no Spajiću, pa me baš briga neka on odgovara. Ja neću odgovarat.

Niko nikoga ne mrzi kao izdajnik izdanu domovinu, napisa Draginja Spajiću i dodade: Kaligula je imao bolji izbor za senatora nego ti za ministra sporta.

– Ne znam što joj ovo znači, pomisli Šćepundek. Kaligula je valjda bio neki Andrija (vojvoda) u svoje doba, ali ko će ti ga znati ko mu je bio ministar sporta?

Čast mi je što me Draginja uporedila sa njegovim senatorom, jer je najbolji znak koliko vrijedim.

Fala joj vazda za to, reče i ode da duma sjajni Šćepundek.