Gulaš – paprikaš

Piše: Dubravka Jovanović

U mome se kraju zbori: Liberaj te Bože falsoga naroda.
Ima li lažnijeg, neprirodnijeg i nekarakternijeg političkog gulaša na bijelome svijetu, od ovog sadašnjeg u Crnoj Gori, koji se od avgusta 2020 vari i šufigava u “oslobodilačkoj” teći na relaks pregrade?
Sada se definitivno ne zna ko je đe, ko je s kim, ko koga i kome, kako i zašto, iz koga, za koga, na koga….Svako sa svakim, sve i svašta, niko i ništa.
Ono što se jedino konkretno i naravno polovično dogodilo je konstituisanje novog parlamenta.
Bez kapa, ali sa stolicom koju ponovo mErka srpsko – demokratski Ljaljo. Ako mu je uzadnje ipak vrate, s njom će i na banj.
Deboto na miločersku plažu, ada đe drugo?
Sudeći po remućanju velike stolice u prošlom prešednikovanju njegovom, nosiće je doma poslije šednika, da mu je ko ne ukrade.

A Vlada i njene prazne stolice ?
Tu će već na meniju biti šopske salate.
Glavar iz Pokreta Evropa sad, Andrej reče da će je sastavit od PES-a bivšEGA Fronta i Demokrata. Učestvovaće, zbori i manjinske stranke. Čuš, učestvovaće. Kao na karnevalu, festivalu, paradi ponosa, ili kobasicijadi u Srbobranu.
DPS-a i brata Dritana Abaza niđe. Ne bar do danas.
Za brata Abaza nije rečeno da, tu i tamo, (kad se najmanje nadamo i ako prifali broj), možda i dojezdi gliserom sa Ade Bojane u novu Vladu.
Ali sa DPS-om ni slučajno.
Ni u jednoj kužini, ni u jednoj teći gulaša – paprikaša, ni kao začin.
Volja građana, glasovi, prvi pojedinačno na svim dosadašnjim izborima, to ništa. Ne važi. DPS ne postoji za oslobodioce, kao da su od gube.

Istina, slabo se i čuju. Ima li ih uopšte?
– Alo, alo opozicija. Čujemo li se?
Ništa. Prekinuta veza.
Jedino i zasigurno se zna da niko neće s njima i kao značka nosi na svakom reveru njihovih novih vešti i veštita. I onih na čuvenom balu prešednika i prešednikovice, posred 13. Jula, najčasnijeg datuma crnogorske istorije kome se i Evropa klanjala.
Dakle, sa DPS-om ni u ludilu.
A o ludilu na graničnim prijelazima i aerodromima ni riječi.
Ni da pisnu što nam i ovo malo furešta (jer je sezona definitivno pljusnula kao gnjila kruška i pored hvale i samohvale Dritanove et company da ih nikad neće i nije bilo više) stiže do odredišta sa zakašnjenjem, ni manji ni više nego od 4 do 5 ura.
Niko od evropejaca mladih, moralnih, čistih kao suza, ni riječi o štrajkačima koji blokiraju granicu na Debelom brijegu posred špic sezone. O cijenama do neba i nazad, koje nebeski srpski svet ne može platiti, pa sve više ljube Grčku i Tursku a zaobilaze svoje “srpsko more”.
Niko o groznici ljetnjih budvanskih, bigovskih noći i novskih šetališta sa zvucima rodnoga kraja iz najnovijih zvučnika posred sitnog pEska na Jazu, da se brale i sele zna odakle smo.
Na političkom ognju krčka gulaš – paprikaš.
Manjine, da ne zaboravim. Taj važni faktor oslobodiocima, i kec iz rukava njihovih pred Evropom i Amerikom, kojima treba pokazati demokratski kapacitet, bogatstvo različitosti, slogu i bratsku ljubav od Kosova do Srebrenice.
Đe će oni? S kim u Vladi? Ko će njih i za koliko mjesta?
Oće li Bošnjaci, Hrvati i ostali preko svega lako pasat i sa “braćom” još iz Konavala pa do Belvedera graditi novu, ljepšu i stariju Crnu Goru? Samo onako, usput pitam.
I na kraju – Ko će koga satrijet od velike ljubavi, pa uz gulaš-paprikaš zapapriti i sataraš sparićat?

Ako ne zagori prije objeda. Zajedničkog.