Zbog Trampa Njemci hoće atomsku bombu

Piše: Nenad Radičević (Al Jazeera Balkans)

Ako je iko umeo da razbudi Evropljane iz atlantističke opuštenosti osigurane američkim nuklearnim kišobranom, onda je to Donald Trump. Pa čak i kada nije predsednik SAD već tek pretendent za kandidata američkih republikanca na predsedničkim izborima. Premda je i za vreme svog predsedničkog mandata američki milijarder nepredvidljivog ponašanja i neobične frizure umeo da uplaši i do srži zabrine evropske lidere, ovog puta je zaprepastio čak i one koji već neko vreme upozoravaju da Evropa mora da se pripremi za to da bi Trump mogao da se vrati u Belu kuću.

Proteklog vikenda na predizbornom skupu u Južnoj Karolini, Trump se pristalicama hvalio kako su „zemlje članice NATO potrošile milijarde i milijarde dolara na naoružanja i odbranu nakon što je zapretio da neće da štiti Evropu u slučaju napada“. Premda je slično rekao i 20 dana ranije na predizbornom skupu u New Hampshire, Trump se ovog puta potrudio da što više ponizi evropske članice NATO, prepričavši šta je on navodno rekao jednom od lidera „velike zemlje“ članice alijanse koji ga je upitao da li će Amerika braniti od napad Rusije ukoliko „ne plate“ svoje obaveze.

„Ne, ne bi vas štitio. Zapravo, ohrabrio bih ih da čine šta god dođavola žele! Morate da platite!“, rekao je oduševljenim pristalicama Trump.

Iako nije sasvim jasno da li je zaista Trump zaista imao ovakav razgovor na nekom od samita lidera alijanse ili u bilateralnom susretu sa liderom neke od zemalja, ono što je jasno da je ovakav javni istup mogućeg budućeg predsednika SAD usred ruske invazije na Ukrajinu šokirao Evropljane ali i neke Amerikance. Trump je i ranije izazivao zaprepašćenje političkih i bezbednosnih elita u Evropi i Americi izjavama da je NATO „zastareo“ te će povući SAD iz alijanse, ali ovog puta je prevazišao i predviđanja svojih najžešćih kritičara.

Naprosto, nikad u američkoj istoriji jedan aktuelni ili bivši predsednik nije pozvao ostale zemlje da napadnu američke saveznike.

I dok zbog toga predsednik Nemačkog društva za Istočnu Evropu Ruprect Polenz smatra da je „najbolja priprema za verovatno Trumpovo predsednikovanje (evropska) podrška Ukrajini oružjem i municijom, u većim količinama i brže“, bivši zamenik vrhovnog komandanta NATO-a Richard Shirreff smatra da bi Evropa trebalo da „razbije staklo na alarmu za požar“ i da se pripremi za „borbu bez američke podrške“.

Iako priznaje da Evropa „nikad neće moći u potpunosti da zameni američke kapacitete u NATO“, ovaj britanski general ističe da Evropa mora da se pripremi jer je on „100 odsto siguran“ da će Trump u drugom mandatu pokušati i da ostvari pretnju o povlačenju SAD iz NATO-a.

Šok-terapija za zavisnost EU

Usledile su kritike bezmalo iz svakog ćoška EU ali i iz Bele kuće je rečeno da je Trumpovo „podsticanje invazije na američke najbliže saveznike od strane ubojitih režima – užasno i bezobzirno“. Joseph Biden je tu izjavu proglasio „neameričkom“, dok je generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg istaao da evropski saveznici povećavaju vojne doprinose i „kreću se u pravom smeru“. Štaviše, na sastanku ministara odbrane NATO-a objavio je grafiku i statistiku o tome kako izdvajanja na odbranu rastu i nominalno i u procentima bruto društvenog proizvoda.

I Olaf Scholz je objavio da je izdavajanje za odbranu u iznosu od najmanje 2 odsto BDP-a postigla i Nemačka, što je zapravo ogromna promena u odnosu na protekle tri decenije kada je najjača evropska ekonomija izdvajala tek oko 1,5 procenat.

I da paradoks bude veći, svi istupi evropskih i NATO zvaničnika zapravo pokazuju da je rast izdvajanja počeo tek posle Trumpovih nediplomatskih istupa u njegovom prvom mandatu, koji je trajao od januaru 2017. do početka 2021. Stoga nije neistina to kada, posle burnih reakcija javnosti, Trump ustvrdi da je u toku svog predsedničkog mandata on „NATO učinio jakim“ te da kada je on rekao „da 20 zemalja koje nisu plaćale svoj pošteni udro moraju da plate i da, ako ne plate, neće imati vojnu zaštitu SAD, novac je počeo da stiže“.

To dokazuju i grafike i statistika koju je Stoltenberg predstavio u sedištu NATO-a. Jasno se vidi ga krivulja, koja pokazuje izdvajanja za odbranu evropskih članica i Kanade, kreće da raste 2017. pa opet pada kada je Biden došao na vlast da bi ponovo krenula da raste tek sa ulaskom ruskih trupa u Ukrajinu.

Ali, činjenica koliko su se sada Evropljani uplašili od Trumpove izjave pokazuje da zapravo su svesni koliko su zavisni od atlantizma, a pre svega od američkog nuklearnog kišobrana. Trumpove izjave se čine kao svojevrsna šok-terapija za tu zavisnost u kojoj je Evropa, a pre svega Nemačka, zazire od stvaranje evropske „strateške autonomije“, koju je u više navrata sugerisao francuski predsednik Emmanuel Macron. Naprosto, Evropa ne može da zamisli da ima odvojenu bezbednosnu strategiju i vojnu silu od NATO-a, to jest američke vojne sile.

Stoga Scholzova reakcija da „nikome nije dozvoljeno da se igra ili trguje bezbednošću Evrope“ bi sasvim opravdano mogla da ima odgovor da se, ne samo Trump, već i on kao nemački kancelar igra time budući da već dve godine obećava ulaganja u vojsku a to i dalje ne isporučava.

Debata o atomskoj bombi

Međutim, ono što se čini kao poprilično neočekivani rezultat Trumpove pretnje jeste to da je među nemačkim političarima krenula debata da li je Nemačkoj i Evropskoj uniji neophodno nuklearno naoružanja jer ne može da se osloni na podršku alijanse i američki nuklearni kišobran.

Pitanje nuklearnog naoružanja proizišlo je iz intervjua koji je berlinskom dnevnom listu Tagesspiegel dala Katarina Barley, koja na evropskim izborima predvodi listu nemačkih socijaldemokrata (SPD) kancelara Scholza. Ona je istakla da sa nedavnim Trumpovim izjavama „ne može se više osloniti“ na to da Evropu šiti američki nuklearni štit.

Na pitanje da li je EU potrebna atomska bomba, Barley je rekla da bi „i to moglo da bude tema na putu ka evropskoj vojsci“.

U raspravu se neočekivano uključio nemački ministar finansija i lider liberala (FPD) Christian Lindner koji se u autorskom tekstu za Frankfurter Allgemeine Zeitung založio da strateško nuklearno naoružanje Francuske i Velike Britanije postane „element evropske bezbednosti pod okriljem NATO-a“. Lindner smatra da se postavlja pitanje pod kojim političkim i finansijskim uslovima bi Pariz i London bili spremni da svoje strateške sposobnosti za kolektivnu bezbednost održe ili prošire.

On ističe da i Nemačka mora da se zapita kakav je doprinos tome spremna da pruži te da će Evropa, sve dok u svetu postoji nuklearno oružje, morati da se drži sistema nuklearnog odvraćanja kako ne bi ostala bez odbrane na ucene autoritarnih država.

Iz opozicionih demohrišćana je stiglo insistiranje da se kancelar izjasni da li je ono što je rekla Barley zapravo stav savezne vlade i SPD-a, da li je to dogovoreno sa Francuskom i da li kancelar misli da nuklearno odvraćanje koje pruža američko oružje može da bude zamenjeno uporedivim arsenalom EU. Kritike su stigle čak i iz SPD-a i to of Ralfa Stegnera, poslanika SPD-a u Bundestagu, koji je član Spoljnopolitičkog odbora i pododbora za razoružanje i kontrolu oružja. On je istakao da je ovakvo polemisanje „izuzetno opasna eskalacija“ te da „nema potrebe za evropskom nuklearnom silom“.

Ipak, najveće kritike su stigle sa krajnje levice, koja je optužila SPD za „zveckanje oružjem“. Nosilac liste Levice na evropskim izborima Martin Schirdewan je istakao da „ispravan odgovor na Trumpove gluposti nije nuklearno naoružavanje, već politika deeskalacije i rešavanja građanskih sukoba“. On ističe da „više atomskih bombi neće učiniti svet bezbednijim“ te da sa „svim postojećim atomskim bombama, možete da uništite svet više od 150 puta“.

Stari san o njemačkim nuklearnim glavama

Kancelar se zasad o ovome nije izjašnjavao, ali je ranije uvek odbijao debatu o promeni kursa u NATO nuklearnom odvraćanju, koje je sada skoro isključivo zasnovano na američkom atomskom oružju, između ostalog, stacionioniranom i na nemačkom tlu.

Pre četiri godine Macron je već nudio Nemačkoj i ostalim partnerima u EU da razgovaraju o evropskoj saradnji u nuklearnom odvraćanju, ali dosad nije dobio nikakav jasan odgovor.

Doduše, u Nemačkoj je naoružavanje, a naročito nuklearno oružje, svojevrsna tabu tema već decenijama, pre svega zbog nacističke prošlosti i zločina u Drugom svetskom ratu. Ali, daleko od toga da Nemci nisu sanjali o nuklearnom oružju iako se SR Nemačka 1954. obavezala da neće proizvoditi hemijsko, biloško i nuklearno oružje. Godinu dana nakon ovog, saveznici su Pariskim sporazumima okončali okupaciju tadašnje Zapadne Nemačke i dozvolili joj formiranje sopstvenih vojnih snaga i ulazak u NATO, premda je sve do danas nemačko naoružavanje ostalo kontroverzna tema u nemačkoj javnosti.

Baš zbog tih okolnosti, još krajem pedesetih se razbuktao nemački san o sopstvenim nuklearnim glavama pri čemu je „glava“ tog sanjarenja bio Franz Josef Strauss, koji je u vladama Konrada Adenauera bio najpre ministar za specijalne poslove, potom za atomsku energiju i na kraju odbrane. Strauss je smatrao da bi SSSR bio sprečen da od Nemačke napravi bojno polje u okviru Hladnog rata, samo ako Nemačka i sama bude sposobna za preventivni nuklearni udar. Osim toga, gomilanje vojnika i konvencionalnog oružja ide prilično sporo, a nuklearno oružje može brzo i jeftino povećati odbrambenu spremnost.

U kontekstu aktuelne Trumpove pretnje, u Nemačkoj će se sasvim sigurno povećati broj pristalica Straussovog načina razmišljanja da nuklearno oružje garantuje nezavisniju spoljnu i bezbednosnu politiku. Ali, ono što je danas sasvim drugačije jeste da sada eventualno ponovni predsednik SAD preti Nemačkoj i ostalim članicama NATO američkim vojnim povlačenjem iz Evrope jer se nedovoljno naoružavaju, dok je pre više od šest decenija tadašnji američki vrh pretio povlačenjem ukoliko se Evropa, a pre svega Nemačka, naoruža nuklearnim glavama.

Kako je nedavno otkriveno u američkim diplomatskim depešama, Vašington se tada brinuo da Strauss, ne samo želi da razvije nuklearno oružje zajedno sa Francuskom, već da bi čak mogao da „jednostavno uzme“ američko nuklearno oružje koje se nalazi u bazama na tlu Nemačke.

Kako je pre deset godina otkrio Spiegel, na vrhuncu Hladnog rata u vreme Kubanske raketne krize 1962. godine, Vašington je čak naredio svom osoblju u Nemačkoj da mnogo bolje čuvaju američko skladište sa taktičkim nuklearnim oružjem, ali ne iz straha od Rusa ili drugih špijuna, nego od Nemaca. Tadašnji američki predsednik John Kennedy je britanskom ministru odbrane rekao da bi, da su Nemci napravili bombu, verovatno povukao američke trupe iz Evrope. Kako je tvrdio, preveliko nemačko naoružavanje bi moglo da „uzdrma NATO do temelja“.

Amerikancima je išlo na ruku što je jedna afera izbacila Straussa iz savezne vlade i uopšte iz sektora odbrane, dok je istovremeno u Nemačkoj narastao pacifistički pokret koji se protivio, ne samo nuklearnom naoružavanju, već i tome što su američke nuklearne glave nalaze na nemačkoj teritoriji.

Iz današnje perspektive u kojoj je aktuelan „drugi hladni rat“ između Amerike i kinesko-ruskog dvojca, čini se da je Strauss bio poprilično u pravu. Zavisnost od američkog nuklearnog štita, Nemcima je dugo omogućavala da štede na vojsci ali u aktuelnim okolnostima ono ih stavlja u nezavidan položaj da im bezbednost zavisi od toga ko je stanar Bele kuće. Štaviše, čak i bez Trumpa je očigledno da je američki fokus odavno iz Evrope se preselio na jugoistočnu Aziju te da će Evropljani i bez Trumpa postepeno biti prepušteni sami sebi ili će pak ekonomski morati debelo da plate američki nuklearni štit.

Drugim rečima, očigledno je da im je potrebno nuklearno oružje kao vid sticanja „strateške autonomije“ i način odvraćanja od napada. Ali za tako nešto je potrebno saglasje. A to se čini najteže za postići u susretu 27 različitih nacionalnih interesa.