Zemlje Evrope se suočavaju sa višestrukim prijetnjama po svoju bezbjednost. Rusija nastavlja da vodi rat protiv Ukrajine i mogla bi da napadne druge zemlje u budućnosti, piše britanski The Telegraph.
Kremlj, Peking i drugi rade na potkopavanju naše bezbjednosti i stabilnosti kod kuće, kradući industrijske i vojne tajne, pokrećući sajber napade i vodeći takozvani hibridni rat.
Iran – koji će jednog dana postići svoj cilj da nabavi nuklearno oružje – koristi svoje zastupnike da napadne zapadne interese i podriva globalne trgovinske rute. Al-Kaida se pregrupiše pod talibanima u Avganistanu.
Iznutra i spolja, moćne sile žele da unište našu bezbjednost, naš prosperitet i naš način života. Pa čak i sada, kako samozadovoljstvo blijedi, naša spremnost je prekratka. Migraciona kriza se nastavlja. A sa Kinom, kratkoročni komercijalni interesi nadmašuju dugoročne bezbjednosne rizike.
Čak i dok Donald Tramp dovodi u pitanje budućnost NATO-a i republikanci u Americi uskraćuju podršku Ukrajini, zahtijevajući da Evropa plaća više za sopstvenu bezbjednost, debata o evropskim odbrambenim kapacitetima liči na mamurluk iz nekog drugog vremena.
Evropske prijestonice izgledaju nesvjesne do te mjere da će, ako Tramp pobijedi na sledećim izborima, sasvim vjerovatno primorati Ukrajinu da ustupi teritoriju i da se pomiri sa Rusijom.
Neki republikanci čak spekulišu da će u roku od devedeset dana obavijestiti o svojoj namjeri da pokida NATO ugovor. Ako bi se to desilo, vjerovatno bi to bio karakteristično agresivan pregovarački stav koji je osmišljen da primora Evropljane da povećaju svoj doprinos alijansi.
Ipak, takav potez bi ohrabrio Vladimira Putina, srušio povjerenje među saveznicima i ostavio Evropljane bez iluzija da bi u budućnosti mogli biti sami.
A istina je da bi se mogli naći sami. To bi trebalo da bude najhitnija činjenica u politici svake zemlje u Evropi. Umjesto toga, debata se, u mjeri u kojoj je postoji, fokusira na zemlje koje postignu cilj da potroše dva procenta BDP-a na odbranu – cilj za koji su se vlade NATO-a složile da će postići prije 10 godina – i koji kandidat treba da bude imenovan za sljedećeg NATO generalni sekretar.
Mark Rute, novi favorit, je sjajan političar koji se dobro nosio sa Trampom, ali republikancima neće trebati dugo da shvate da bogata Holandija troši samo 1,7 odsto BDP-a na odbranu.
Istina je da se potrošnja za odbranu u Evropi povećava. Poljska, na primjer, ima do 3,9 odsto BDP-a. Druge zemlje kojima prijeti Rusija – Estonija, Finska, Letonija i Litvanija – značajno su povećale svoju potrošnju.
Ali Evropa u cjelini i dalje troši ispod 2 procenta, a ključne zemlje i dalje zaostaju. Njemačka je preuzela obaveze za buduću potrošnju, ali je prošle godine potrošila samo 1,57 odsto BDP-a na odbranu.
Francuska još ne pogađa metu, a dok Britanija to čini, ona i dalje troši manje nego što je nekada činila.
Više nije pitanje da li Evropa može da postigne svoj cilj od dva procenta, već da li evropske zemlje imaju kapacitete koji su im potrebni da brane sebe i svoje interese – i koji nivo potrošnje, i kakva potrošnja, to će ispuniti.
Na primjer, Italija i Španija troše oko 60 procenata svojih budžeta za odbranu na osoblje, dok Amerika troši oko 28 procenata – manje nego što troši na glavnu opremu i srodna istraživanja i razvoj.
Prošle godine zemlje NATO-a zajedno su potrošile 1,26 biliona dolara na odbranu, ali 860 milijardi dolara od toga je bila američka potrošnja – samo 375 milijardi dolara je stiglo iz Evrope.
Realno, ako Evropa želi da preuzme odgovornost za sopstvenu bezbjednost, njene zemlje će morati da troše sume više od tri procenta svog ukupnog BDP-a.
I dok su sve zemlje NATO-a sada postigle cilj da potroše 20 odsto budžeta za odbranu na opremu, i dalje će morati više da ulažu u istraživanje i razvoj i vojne tehnologije.
Da bi se to uradilo, i da bi se koordinirale sposobnosti, moraće da se sklope novi sporazumi. Britanija bi trebalo da preuzme vodeću ulogu u sazivanju evropskih lidera i da započne ovaj posao sada.
Zajedno sa Francuskom, drugom vodećom vojnom silom Evrope, i radeći sa ključnim zemljama poput Njemačke i Poljske, Vlada bi trebalo da sazove bezbjednosni samit mnogo prije američkih izbora.
Povećana potrošnja na odbranu – posebno kada se radi o tehnologiji i istraživanju i razvoju – može se preliti na komercijalni i industrijski uspijeh, kao što je to slučaj u Americi i zemljama poput Izraela i Estonije.
Ali nema smisla pretvarati se da veći budžeti za odbranu neće značiti teške izbore. Ako dostignu tri procenta BDP-a, potrošnja međunarodne pomoći, na primjer, brzo će izgledati kao popust koji ne možemo da priuštimo.
To je realnost svijeta u kome sada živimo. Osamnaest odsto ukrajinske teritorije je pod okupacijom Rusije, a 6,4 miliona Ukrajinaca su izbjeglice.
I dok je ova faza rata počela prije dve godine, neprijateljstva su zaista počela prije deceniju kada je Putin napao Krim. Istorija nas je uvijek učila da agresori iskorišćavaju slabost, a mir se može postići samo snagom. Bilo da je neprijatelj Rusija, Kina ili Iran, da li prijetnja dolazi od terorista u zemlji ili vojske u inostranstvu, moramo pokazati da smo jači i odlučniji od njih.