Tajne sjevernokorejske ”Sobe 39”: Od hakovanja do štampanja lažnih dolara

Piše: Ivan Trajković

Severna Koreja je još od ’60-ih godina prošlog veka jedna od najizolovanijih zemalja na svetu, a veliki broj stručnjaka smatra da se radi i o državi koja, u praksi, ne učestvuje u međunarodnim odnosima. To je pre svega rezultat decenijskih sankcija, koje su uvele Ujedinjene nacije i međunarodna zajednica zbog nekontrolisanog razvoja nuklearnog oružja i balističkih projektila.

Protiv Severne Koreje su na snazi najstrože sankcije ikada uvedene nekoj zemlji (veće i od sankcija Iranu), a one su takođe i nekoliko puta dopunjavane. Ove sankcije obuhvataju zabranu izvoza i trgovine obojenim metalima, zlatom i srebrom, te brojnim vrstama retkih i vrednih minerala i ruda. Takođe, gotovo svim svetskim tehnološkim i automobilskim kompanijama je zabranjen izvoz u Severnu Koreju.

Uvoz za elitu

Ipak, Severna Koreja – zapravo, stotinak hiljada pripadnika tamošnje elite – „uživa“ u zapadnim brendovima i uvoznoj robi. Iako je ovakva roba strogo zabranjena običnim ljudima (a čak i da nije, ne bi je ni mogli priuštiti), funkcioneri Komunističke partije i njihova deca godinama kupuju u nekoliko „elitnih“ tržnih centara u Pyongyangu. Takođe, širom zemlje postoji i nekoliko letovališta i zimskih centara gde ovi „komunistički kapitalisti“ provode svoje odmore. Većina ove zapadne robe u Severnu Koreju stiže putem „elitnih švercera“, najčešće Kineza ili Vijetnamaca.

Ovakav vid „uvoza za elitu“ postoji još od početka ’80-ih godina, a brojni disidenti su tokom godina svedočili da se za današnjeg lidera Kim Jong-una često priređuju raskošne zabave koje se po ničemu ne razlikuju od onih u Evropi ili u SAD-u. Na meniju su najbolji švajcarski sirevi i francuska vina, kao i najbolje vrste ribe, koja sveža stiže iz Hong Konga ili čak Australije. Smatra se da je Kim Jong-un zavoleo ovakvu hranu dok je sredinom ’90-ih pohađao elitnu Internacionalnu školu Bern u Švajcarskoj. Današnji severnokorejski lider je ovu školu pohađao pod lažnim imenom „Pak-Chol“, a često se družio sa dva starija „studenta“, za koje se kasnije ispostavilo da su, zapravo, bili njegovi telohranitelji.

Ipak, po dolasku na mesto lidera Severne Koreje 2011. godine, Kim Jong-un je zatekao gotovo prazan budžet. Nije ni da je za vreme njegovog oca i prethodnika, Kim Jong-ila, stanje u budžetu bilo bolje. Severna Koreja je decenijama među najsiromašnijim zemljama ne samo u Aziji, već i u svetu. Iako se za vreme SSSR-a zemlja „oslanjala“ na pomoć „komunističke braće'“, dolaskom ’90-ih stanje je počelo da se veoma brzo menja, ali na gore.

Na osnovu svedočenja disidenata, te (malobrojnih) informacija kineskih medija, danas se zna da je za vreme „velike gladi“, koja je trajala od 1994. do 1998. godine, umrlo najmanje 180.000 ljudi, dok je više od dva miliona bilo direktno pogođeno nestašicom hrane. Nakon 2000, neke od sankcija su delimično popuštene, kako bi se dozvolio humanitarni uvoz hrane, na prvom mestu iz Kine i Vijetnama. Po podacima međunarodnih humanitarnih organizacija, Severnoj Koreji godišnje nedostaje najmanje pet miliona tona pšenice i oko 2,5 miliona tona kukuruza. Svetski program za hranu Ujedinjenih nacija (WFP) procenjuje da je svako peto dete životno ugroženo glađu, a troje od petoro je neuhranjeno.

Tajna kasa državnog vrha

Ipak, vrh Komunističke partije Severne Koreje je još od sredine ’70-ih imao „tajnu kasu“, kojom su finansirane različite potrebe državnog vrha, a često i diplomata. Kim Jong-il je 1972. godine počeo stvaranje obaveštajne agencije, pod nazivom „Služba 35“, čiji je zadatak bio nabavka strane tehnologije, proizvoda, kontraobaveštajno delovanje i širenje dezinformacija, kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Od tri „odeljenja“ unutar agencije, najbitnije je bilo (a i danas je) ono nazvano „Soba 39“, po kancelariji sa istim brojem u zgradi Centralnog komiteta Komunističke partije u Pyongyangu.

„Soba 39“ prima naređenja direktno od samog Kim Jong-una ili nekoliko visokorangiranih ministara. Druga dva „odeljenja“ – „Soba 35“ i „Soba 38“ – su zadužena za proizvodnju propagande, te špijuniranje severnokorejskih disidenata, kao i južnokorejskih diplomata u inostranstvu. Američke obaveštajne agencije CIA i DIA procenjuju da kroz „Sobu 39“ godišnje „prođe“ između 500 miliona i 1,2 milijarde dolara. Ovaj novac potiče od raznih aktivnosti – velikog broja „gastarbajtera“ u inostranstvu, najčešće u Kini i Vijetnamu, šverca luksuzne robe širom Azije, krađe kriptovaluta, te falsifikovanja.

U okviru „Sobe 39“ poslednju deceniju radi i „državna“ hakerska grupa „Lazarus“. Ova grupa je izvela na desetine cyber napada širom sveta, a najpoznatiji je napad na kompaniju Sony iz 2014, zbog šaljivog animiranog filma u kome se „pojavljuje“ i Kim Jong-un. Hakeri iz ove grupe su takođe poznati i po više velikih napada na brojne berze kriptovaluta širom sveta, u kojima su uspeli da ukradu najmanje 53 miliona dolara. Južnokorejski analitičari navode da se ovim kriptovalutama plaćaju luksuzni proizvodi u inostranstvu, namenjeni za Kim Jong-una i njegovu porodicu.

Dolar bolji od samog dolara

Katallo je naziv na korejskom za tzv. super dolare, falsifikate proizvedene na „zvaničnim“ mašinama, kakve se prodaju samo centralnim bankama širom sveta. Prvi put su otkriveni 2011. godine kod dvoje kineskih državljana u Teksasu, a na osnovu serijskih brojeva, te vrste korišćene boje, američki istražitelji su došli do zaključka da su ovi „super dolari“ u opticaju od kraja ’80-ih ili ranih ’90-ih godina.

Iako su slične „dolare blizance“ proizvodile i italijanske i britanske kriminalne grupe, oni „proizvedeni“ u Severnoj Koreji su 99 odsto identični dolarima iz američke United States Mint, štamparije novca u Washingtonu.

Američke službe i dalje nisu sigurne kako su operativci iz „Sobe 39“ uspeli da dođu do tzv. intaglio štamparskih ploča, koje su praktično istovetne sa onima u Washingtonu. Jedan od mogućih načina je „inženjering unazad“ (reverse engineering) u Kini, gde su analizom pravih dolara kasnije ploče napravljene uz pomoć industrijskih lasera sa „nultom tolerancijom“.

„Super dolari“, zaplenjeni 2019. godine kod jednog japanskog turiste u Kaliforniji, imali su i odgovarajuće vodene žigove, crvene i plave sigurnosne linije, te čak i sigurnosnu vrpcu koja se od „američke“ razlikuje tek pod mikroskopom. Stručnjaci procenjuju i da je širom sveta u opticaju između 150 i 300, a neke procene idu i do 550 miliona „super dolara“. Neki od analitičara iz DIA (Vojne obaveštajne službe SAD-a) smatraju i da su „super dolari“ tehnički suviše zahtevni za Severnu Koreju i „Sobu 39“, te da ih najverovatnije proizvodi Kina.

Al Jazeera Balkans