Petak, 27 Januara, 2023
Rubrika:

Kako se ovo desilo Bergamu? Biološka bomba je detonirana na stadionu i sve je otišlo dođavola…

Dvije nedjelje poslije utakmice Atalanta – Valensija pred oko 42.000 Italijana i oko 2.500 gostujućih navijača, u Lombardiji je prijavljen 431 novi slučaj virusa i 25 smrtnih. Tog dana. Ništa više nije moglo da zaustavi zlo koje se nadvilo nad najbogatijom italijanskom pokrajinom. Lombardija je postala Vuhan u Evropi. Crna tačka na mapi svijeta.

„Na kraju hodnika je soba u kojoj leži direktor našeg odjeljenja. Pored je soba u kojoj se na respiratoru nalazi šurak mog kolege. Taj čovjek je prije sedam dana bio zdrav kod kuće. Pored te sobe je ona u kojoj leži majka mog kolege i bori se za život. Svaka porodica u Bergamu ima nekog ko je u bolnici ili je nažalost preminuo. Ne kažem to samo ja, to kažu brojke“.

Ovo su riječi profesora Fabijana di Marka, načelnika pulmološkog odjeljenja u bolnici Papa Đovani XXIII u Bergamu. Najbitnijoj bolnici u Bergamu, žarištu katastorfe koja je pogodila ovaj grad, pokrajinu Lombardiju i Italiju.

Bergamo je grad duhova. Čuju se samo sirene hitne pomoći. Vjerovatno ste već vidjeli i onaj jeziv snimak na kojem se vidi kako vojska kamionima odvozi desetine leševa na kremaciju u druge gradove. U Bergamu ne stižu da ih sahrane. U prosjeku,  danas u ovom gradu umire po jedna osoba na svakih pola sata. Sinoć je Italija potvrdila novi 4.921 slučaj zaraženih korona virusom što je ukupnu brojku podiglo na 42.681. Smrtnih slučajeva je za 24 sata bilo 793, a ukupno od početka epidemije 4.825.

Gradić Lodi, nešto veći Bergamo i Breša i na kraju Milano kao centar regije su žarišta korona virusa u Italiji. Od 793 smrtna slučaja u prethodna 24 sata (od 18.00 časova pekjuče do 18.00 časova juče) čak 543 smrtna slučaja su registrovana u Lombardiji. Broj zaraženih u Lombardiji je 25.515, ukupan broj smrtnih slučajeva u ovoj regiji je 3.095. Dakle, više od polovine ukupnog broja u Italiji.

A krenulo je podmuklo i tiho, tvrdi profesor Fabijano di Marko.
„Bio je 21. februar, a kao da je bilo juče… Ali kao da je to bio i neki drugi život koji više ne postoji. Oko podne me je moj profesor Ćentani pozvao i rekao mi da će u Lodiju buknuti i da budemo spremni“.

Tri dana ranije, u bolnici u Lodiju je primljen Matija. Čovjek za koga danas u Italiji tvrde da je bio prvi slučaj korone u Italiji. Čovek od 38 godina koji vodi zdrav život, trči, igra fudbal, volonter je crvenog krsta i naučnik po profesiji. Zbog blagih simptoma je sam došao u bolnicu i otpušten na kućno lečenje. Dva dana kasnije se opet javio. Ovoga puta u mnogo gorem stanju. Završio je na respiratoru i intenzivnoj nezi. Preživio je i poslije 18 dana na respiratorima je spašen. Danas je kod kuće sa trudnom ženom.

Prvi slučajevi korona virusa u Italiji su zabilježeni još 31. januara u Rimu. Ali, epidemija tamo je usporena dobrom reakcijom. Možda bi tako bilo i u Lombardiji da prvi pacijent nije poslat na kućno lečenje. Tog 21. februara kada je primljen u bolnicu u teškom stanju, počeli su prvi slučajevi u Lombardiji. Istog dana ih je bilo 15. Sjutradan novih 40 i prvi smrtni slučaj. Prekosjutra još 57, dan kasnije 61, pa dalje 67, 65… Uz ukupno pet smrtnih slučajeva. Djelovalo je da zdravstveni sistem uspjeva nekako da zaustavi širenje epidemije. Ili ga makar uspori. Borio se.

U četvrtak 27. februara je zabilježeno novih 98 zaraženih i novih pet mrtvih. Sljedećeg dana: 128 zaraženih i tri smrti. Dva dana kasnije: 369 slučajeva. Bio je to 1. mart. Deset dana poslije utakmice Atalanta – Valensija (4:1) u osmini finala Lige šampiona na milanskom San Siru.

Eksplodiralo je!
„Nikada neću zaboraviti tu nedjelju i 1. mart. Ušao sam u bolnicu i ostao zatečen. Kao rat! Nisam imao drugu definiciju. Pacijenti koji jedva dišu na sve strane. Sobe su prepune. Leže na nosilima, u hodnicima… Tog dana u bolnici smo istrošili preko 5.000 maski. Regrutovali smo sve raspoložive snage, povukli ljude sa slobodnih dana, odmora… Mnogi od nas nismo jeli tog dana. Oko sedam sati uveče smo intubirali pacijente u prostoriji koja nam je šest sati ranije služila kao skladište i u njoj su bili palete i paneli. Imali smo preko 500 pacijenata u bolnici tog dana računajući i stare slučajeve. A  imali smo samo 20 malih respiratora (neinvazivni mehanički respiratori koji pomažu onim providnim plastičnim ’šlemovima’ koje vidite na snimcima pacijenata iz italijanskih bolnica op.a.) jer maske ne pomažu u toj koncentraciji virusa. Bilo nam je potrebno nekoliko puta više tih zaštitinih kaciga“, prepričava profesor Di Marko u intervjuu za dnevnik Korijere dela Sera.

Šta ste uradili?
„Mnogo veće katastrofe nas je spasao jedan običan i human čovjek. Sjetio sam se da sam prije 15 godina upoznao vlasnika male porodične firme u Levateu, koja se pored proizvodnje za razne industrije, između ostalog bavi i proizvodnjom aparata za terapije kiseonikom, respiratora, kao i distribucijom aparata za anesteziju i medicinskih gasova. Telefonirao sam mu, rekao da smo u očaju i da nam je hitno potrebna njegova pomoć. Odgovorio je da može da nam dostavi 10 respiratora te vrste do ponedjeljka. Rekao sam mu da će biti prekasno i da su mi potrebni odmah. Za tri sata su bili spremni i poslao sam moju djecu po njih da ih dovezu“.

Čovjek o kojem profesor Di Marko govori je Roberto Paratiku vlasnik fime „Flow meter“ kojoj proizvodnja te medicinske opreme uopšte nije primarna djelatnost.
„U normalnim vremenima smo godišnje proizvodili 150 CPAP mašina (Continuous positive airway pressure, mehanička maska za kiseonik koja pomaže za veštačko disanje), a u posljednjih 15 dana smo ih proizveli 1.500. I to samo za bolnice u našoj regiji. Ne smatramo sebe junacima, već samo ljudima koji rade onako kako nas je otac vaspitao. Bio bih ljut na nas da nismo to uradili. Ne možemo ljudima da uskratimo kiseonik koji im je potreban da prežive“.

Zahvaljujući profesoru Di Marku, medicinskom osoblju i ljudima poput Paratika, bolnica u Bergamu je izbjegla potpuni kolaps i još na hiljade smrtnih slučajeva.
„Imamo 15-20 mrtvih dnevno, preko 150 pacijenata u klinici, a garantujem vam da smo trenutno najbolje opremljena bolnica u Evropi za ovu situaciju. Zamislite da nismo…“, kaže profesor Di Marko.

Kako se ovo desilo Bergamu, Lombardiji i italiji?
„Čuo sam mnoga mišljenja o uzorcima, a ja ću vam reći moj iza kojeg stajem imenom i preizmenom: 19. februar i 40.000 građana Bergama i okoline na San Siru i utakmici Atalanta – Valensija. Došli su autobusima, vozovima, prepunim automobilima… Nažalost, tada je u Italiji pukla biološka bomba“, tvrdi doktor Di Marko.

O toj crnoj večeri i najvećoj pobjedi Atalante u klupskoj istoriji ćemo vam u daljem dijelu teksta prenijeti pisanje Korijere delo Sporta.
„Te februarske večeri, voz sa Atalantinim navijačima je stao i iskrcali su se ljudi. Napravila se gužva slična onoj saobraćajnoj kada ljudi ponedjeljkom ujutro krenu na posao. U sljedećem vozu je bilo nekoliko stotina Valensijinih navijača. Svi zbijeni jedni uz druge. U jednom, i u drugom vozu. Među njima i neki koji tada nisu znali da su zaraženi virusom COVID-19 koji se već nekoliko dana ranije pojavio u regiji Valensije. Istovremeno su se spustili na metro stanicu i počeli da pjevaju, grle se i fotografišu jedni sa drugima. I iznad svega, JEDAN DETALJ. Da bi pokazali fer-plej, počeli su jedni drugima da nude pivo i piju iz istih čaša. Bila je to istorijska zdravica. Iz koje će se nekoliko nedjelja kasnije izroditi noćna mora“.

Utakmica je bila istorijska. Staro i mlado, muško i žensko. Skoro sve iz Bergama što je nekad pogledalo fudbalsku utakmicu je krenulo na utakmicu. Prednjačili su stariji. Oni koji su Atalantu gledali decenijama. U Seriji B, u Seriji C, u svim dobrim i lošim vremenima. Dočekali su prvi put u životu da njihova Boginja provincije bude ponos Lombardije više od Intera i Milana. Bila je to prilika koja se ne propušta.
„Obavještavamo vas da će Edoardo ovog popodneva biti odsutan iz škole iz kulturološko-istorijskih razaloga. Imaće lekciju iz istorije Bergama zajedno sa svojim ocem. Forza Atalanta“, pisalo je u opravdanju koje je jedan otac napisao učiteljici za odlazak sina na utakmicu.

Sa ponosom je tu poruku na društvenim mrežama raširio Bergamov gradonačelnik Đorđo Gori. Eto kakva je euforija bila. Neki tamo „kineski virus“ nikome nije bio ni na kraj pameti.

Sedam dana poslije utakmice, španski novinar Kike Mateu koji je pratio Valensiju u Milanu je bio pozitivan na testu za korona virus. Bio je prvi pozitivan slučaj u gradu, a tog 27. februara je u Španiji bilo ukupnih samo 16 slučajeva virusa korone

Da li je bilo moguće da je Mateu poslije samo sedam dana postao simptomatičan? Izgleda da je samo imao slabiji imunitet od ostalih i bolest mu se brže ispoljila.
„Od nekoliko hipoteza za eksploziju epidemija u Lombardiji, ta teorija o utakmici Atalanta – Valensija je svakako jedna od najrazumnijih iako ne može da se dokaže“, saopštili su prije neki dan iz Civilne zaštite Italije.

Istog dana – 27. februar – u Lombardiji je broj zaraženih skočio sa stabilnih oko 60 (prethodna četiri dana: 57, 61, 65, 67 novih slučajeva) na čak 98 novih i pet smrtnih slučajeva za dan. Već tri dana kasnije je bilo 369 slučajeva. Skok je je bio strašan za četiri dana sa 65 na 369. Ukupnih smrtnih slučajeva je bilo 24.

Zdravstvo Lombardije se nekako borilo iako je već tada bilo nespremno da primi sve. Novih slučajeva je bilo na stotine i počela je da se primjenjuje trijaža. Ljekari su morali da biraju ko će dobiti šansu da preživi na respiratorima, a kome će biti oduzeta posljednja šansa. Sljedećeg dana je prijavljeno 14 smrtnih slučajeva korona virusa u Lombadriji. Do tada ih je bilo 24 za sve prethodne dane. Ukupno.

Dvije nedjelje poslije utakmice Atalanta – Valensija pred oko 42.000 Italijana i oko 2.500 gostujućih navijača, u Lombardiji je prijavljen 431 novi slučaj virusa i 25 smrtnih. Tog dana. Ništa više nije moglo da zaustavi zlo koje se nadvilo nad najbogatijom italijanskom pokrajinom. Lombardija je postala Vuhan u Evropi. Crna tačka na mapi svijeta.

Na kraju, među žrtvama su i oni koji su dali sve od sebe da spasu druge: 18 ljekara u Italiji je izgubilo život od korona virusa. Ukupno 118 medicinskih radnika nije preživjelo. Neki su imali po 40 i kusur godina poput Dijega Bjanka iz Bergama.
„Od nas 1.600 ovde u Bergamu, 400 je zaraženo. Kolega lekar i dobar prijatelj me je zvao prije nekoliko dana na telefon i rekao mi da sa bolesnim ocem stiže u bolnicu i da pokušam da uradim sve što mogu. Kada sam ih našao u svoj toj gužvi u bolnici, pogledao me je sa suzama u očima i rekao mi: ’Izvini, nisam ukapirao da je ovako kada si mi pričao’. Jednostavno, ni ljudi koji se bave ovim poslom ne mogu da steknu sliku o ovome što se ovdje dešava“, kaže doktor Di Marko.

Kako je sada otac vašeg kolege?
„Mrtav je“.

 

Najnovije

Najčitanije

Povezano

Komentari

0 Komentara
Inline Feedbacks
Pregedaj sve