Izvor: Autonomija
Ratna trauma je svuda tabu tema, a o njoj je teže razgovarati ukoliko je strašnija i bolnija, ukoliko je neizreciva i nepojmljiva, ocenjuje za Autonomiju psiholog Vladan Beara, na osnovu svog dugogodišnjeg iskustva u Centru za traumu Društva za zaštitu mentalnog zdravlja ratnih veterana i žrtava ratova od 1991-1999. godine.
U toj organizaciji, Beara je radio kao programski koordinator, ali i kao trener i supervizor, a dugi niz godina radio je sa ratom traumatizovanim osobama, sa grupama ratnih veterana (Srba, Hrvata i Albanaca) u individualnom razrešenju traume, ali i na obukama za vođe grupa za samopomoć. Ističe i da su veterani, koji godinama pričaju o ratu u BiH, koji učestvuju u dijalozima sa neistomišljenicima, pokazali veliki otpor ideji da se priča o traumama iz II svetskog rata na ovim prostorima.
„Duboko verujem da trauma Drugog svetskog rata još nije ni došla na red. U FNRJ i kasnije u SFRJ, suočavanje sa prošlosti se svodilo na monolitni, granitno čvrst narativ o borbi naroda i narodnosti Jugoslavije protiv stranog okupatora i domaćih izdajnika. Ko drugčije kaže, kleveće i laže i neće se dobro provesti. I danas postoje tendencije kod nekih kolega koji rade na suočavanju sa prošlosti da se proces suočavanja svede na prihvatanje monolitnog narativa o tome šta nam se dogodilo, zašto nam se dogodilo i kakvu je ko ulogu imao, a sa druge strane da se obeshrabri svaki dijalog o prošlosti. Tako mnogi ostaju frustrirani, zapušenih usta dok u njima snažne emocije kuljaju i gnoje se. Kuda to vodi, nije teško zaključiti“, upozorava Beara.
Kažnjavanje govora mržnje je nužno
Nacionalistički ispadi, govor mržnje i ideološki ostrašćeni pojedinci i grupe nisu nikakav izolovani slučaj nego svakodnevna pojava u čitavom regionu, a kažnjavanje počinilaca tih ispada jeste nužna ali nije dovoljna stvar, napominje Beara komentarišući brojne nacionalističke ispade koji su obeležili početak godine u Sandžaku, a kakvi gotovo po pravilu ne dobijaju epilog u smislu kazni za odgovorne.
Naš sagovornik podseća da je za vreme SFRJ postojala učestala praksa kažnjavanja nacionalističkih ispada, ali da se to pokazalo nedovoljnim da se spreči pobeda nacionalističkih partija na izborima kao i ratovi devedesetih.
„Politika kažnjavanja je takođe bitna stvar. Pogrešno, nepravedno, jednostrano, preterano, nedovoljno, nepromišljeno, ishitreno ili kažnjavanje za primer, bojim se da donosi više štete nego što doprinosi izgradnji mira. Doživljaj nepravde pogoduje izgradnji identiteta žrtve a identitet žrtve je, rekao bih, mnogo destruktivniji. Neko ko objektivno jeste žrtva, lako može razviti identitet žrtve, gde činjenica da si žrtva postaje stožer, centralna okosnica identiteta. Tada ispadi dobijaju pogonsko gorivo i lako prerastu u krvavi obračun. Mržnja se lako kultiviše i uzgaja za razliku od ljubavi prema bližnjem svom, sa kojim se ne slažeš u potpunosti“, navodi Beara napominjući kako bi nacionalizam bez identiteta žrtve mogao da liči na prepucavanja Sremaca oko toga ko je iz „vinskog Srema“ a ko iz „svinjskog“.
„Međutim sa zločinima, streljanjima, masovnim grobnicama, jamama, maljevima, silovanjima, bacanjima pod led, rušenjem verskih objekata, logorima u kojima se civilno stanovništvo izgladnjuje do smrti i slično, prepucavanje gubi naivnu benignost i postaje temelj za novi sukob“, upozorava on.
Neuvažavanje svih žrtava doprinosi izgradnji malignog identiteta žrtve
Istovremeno sa nacionalističkim ispadima, početak godine obeležilo je i nekoliko zajedničkih komemoracija ratnih veterana svih strana učesnica u ratu. Iako takvi događaji nisu usamljeni, oni po pravilu ne dopiru do šire javnosti, ali Beara smatra da je tu najvažnije to što se pokazuje uvažavanje za sve žrtve.
– Centar za nenasilnu akciju, Udruženje Pravi požar i drugi učestvuju u akcijama koje imaju za cilj da se sve žrtve uvaže, da se sva mesta stradanja obeleže. Neuvažavanje svih žrtava ne doprinosi izgradnji mira, nego izgradnji malignog identiteta žrtve, ističe Beara.
Dodaje da Centar za traumu iz Novog Sada, u saradnji sa udruženjem Pravi požar učestvuje u programu KUVI – Konstruktivne upotrebe veteranskog iskustva, gde obučeni veterani, sa tri zaraćene strane u BiH učestvuju u dijalozima o ratu iz devedesetih. Uprkos dobrim rezultatima i pozitivnom iskustvu, ne iznenađuje ga što takve aktivnosti prolaze najčešće kao nezapažene vesti.
„Kada je Centar za Traumu pravio promociju knjige ’Gde si to bio, sine moj’, u Skupštini Vojvodine, pri čemu smo imali goste veterane sa različitih strana, vest o tome je objavljena u lokalnom listu u crnoj hronici! Vest da su se potukli komšije sa trećeg sprata je verovatno interesantnija nego vest da su se pomirili i imali zajedničku večeru na kojoj su divno razgovarali o umetnosti post-moderne“, rekao je Beara, ocenivši da je potreba da se šokira, da se uzbudi, da se naslađuje tuđom borbom verovatno imanentna ljudskoj prirodi.
Zrelost društva se može posmatrati i kroz način na koji se odnose prema svojim avetima prošlosti, navodi Beara dodajući da su procesi suočavanja sa prošlosti bolni svakom društvu. Ističe i da danas živimo u veoma militaristički nastrojenom svetu, gde se ljudi osećaju ugroženo, u kom cveta prodaja oružja, gde se privatne vojske okupljaju i gde se čak i neki pripadnici zelenih partija zalažu za vojna rešenja.
„Zemlja razvijene demokratije, kao što je Kanada, se upravo muči jer se suočava sa otkopavanjima dečijih kostiju koja okružuju internate u koje su deca kanadskih indijanaca nasilno oduzimana od roditelja i slata na ’socijalizaciju’ sve do 1996. godine. Pokret Every child matter, je postigao da je u četiri škole do sada otkopano preko 1.000 dečijih kostiju. Ostalo je da se otkopa još stotinjak škola. Premijer Trudo se izvinio. Videćemo kako će se dalje odvijati proces suočavanja sa prošlosti u Kanadi. Možda nešto i naučimo“, poručio je Beara.
O traumi iz prvog lica
Knjiga ’Gde si to bio, sine moj?’ Vladana Beare i Predraga Miljanovića objavljena je 2006. godine, na osnovu iskustava ratnih veterana tokom procesa rada na razrešenju njihove traume, povratku osećaja i uviđanja da njihov život ima smisla i posle rata.
Reč je o jedinstvenom opštem pregledu glavnih tema koje su deo ratne traume iz usta samih veterana, a za koje po pravilu nema razumevanja u posleratnim društvima koja su zauzeta sopstvenom rekonstrukcijom.
„Sve izjave korišćene u ovoj knjizi dobijene su tokom serije od pet seminara sa srpskim i pet seminara sa albanskim ratnim veteranima. Ti seminari su delimično terapeutski, delimično edukativni. Osmišljeni su tako da pomognu učesnicima da prevaziđu sopstvenu traumu i da ih osposobe za vođenje grupa za samopomoć sa svojim traumatizovanim saborcima, po modelu grupa koje su formirali vijetnamski borci tokom sedamdesetih i osamdesetih“, navodi se u predgovoru knjige koji potpisuje Ursula Rener, mirovnjačka aktivistkinja koja je godinama sarađivala sa Društvom za zaštitu mentalnog zdravlja ratnih veterana i žrtava ratova 1991-1999.