Piše: Bojan Tončić (Al Jazeera Balkans)
Prošlonedeljna nova optužnica, doletela je iz Rezidualnog mehanizma UN za krivične sudove; i nije neko iznenađenje, na njoj su Vojislav Šešelj i njegovi verni saučesnici u apsolutnom zlu, vrh Srpske radikalne stranke (SRS): Miljan Damjanović, potpredsednik stranke i recenzent nekih Šešeljevih knjiga u kojima (Šešelj) primitivno vređa sudije Haškog tribunala, nesuđeni fizičar Miroljub Ignjatović, sekretar Izvršnog odbora stranke i osuđeni (tri godine uslovno) kupac diplome Univerziteta Lomonosov, te Ljiljana Mihajlović, nekadašnja poslanica stranke u Skupštini Srbije i njen muž Ognjen Mihajlović, direktor Izdavačke delatnosti SRS-a, urednik lista Velika Srbija i recenzent Šešeljevih knjiga.
Bračni par Mihajlović živi od jula 1997. u stanu Ivana Barbalića koji im je dodelio tadašnji predsednik opštine Zemun Vojislav Šešelj. Njegovu su odluku razbojnički realizovali bivši i sadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, uz sasluženje razularene radikalske bande. Stan je kao svoje vlasništvo 2015. Agenciji za borbu protiv korupcije prijavila poslanica Ljiljana Mihajlović. Ona se sada nalazi na drugom mestu izborne liste radikala koja izgleda ovako: Vojislav Šešelj, Ljiljana Mihajlović, Aleksandar Šešelj, Vjerica Radeta i Miljan Damjanović. I Vjericu Radetu traži Rezidualni mehanizam, zbog nepoštovanja Suda, zastrašivanja i ucenjivanja svedoka u procesu protiv Vojislava Šešelja.
Radikalski modus operandi
Odgovor srbijanskog Ministarstva pravde je da Srbija ima obavezu izručenja samo ako je reč o optuženima za ratne zločine, ne i da izruči one koji se terete za nepoštovanje suda.
U novoj haškoj optužnici protiv Šešelja i prvoj protiv ostalih navodi se da su “učinili dostupnim javnosti, putem objavljivanja, oglašavanja, prodaje i drugih načina distribucije, knjige koje sadrže poverljive informacije”. Znamo da je Šešelj već osuđeni ratni zločinac, na pravdi boga odrobijao 12,5 godina u Ševeningenu, jer nije bio ni za šta kriv, što smo 2007. saznali od Aleksandra Vučić koji je tvrdio da su Šešeljeva proterivanja Hrvata iz Hrtkovaca i drugih sremskih mesta bile isključivo verbalna.
“Kažu da je Vojislav Šešelj na mitingu rekao kako treba proterivati ili deportovati Hrvate, a kada pogledate šta se zaista dogodilo, videćete da je Vojislav Šešelj samo pokušao da nađe i to ne u pravom smislu reči, već samo verbalno, kuću, krov nad glavom za mučenike, srpske izbeglice iz Zapadne Slavonije, za desetine hiljada Srba koje su ustaše Franje Tuđmana proterale. Oni ne kažu da je on odgovoran za bilo koje ubistvo, ne navode nijedno ime, već navode da su neki, kada su čuli njegov govor, želeli nešto da urade. Ne postoji nikakva uzročno-posledična veza između reči Vojislava Šešelja i izvršenja bilo kojeg krivičnog dela u Hrtkovcima“, izustio je Vučić, promovišući knjigu Vojislava Šešelja Afera Hrtkovci i ustaška k**va Nataša Kandić.
On je ‘samo pisao i pomalo prijetio’
I sada je Vučić imao jasan razlog za to što se napada njegov potencijalni koalicioni partner. Kazaće tako na vest iz Haga: “Stigla je iz Haga nova optužnica protiv Šešelja i njegova četiri saradnika za nepoštovanje suda. Tek da se na sve ove pritiske doda još nešto”.
A njegov predsednik je 1992. realizovao plan za Hrvate koji su morali da odu, jer su, njegovim rečima,“napravili grešku”. “Izvešćemo ih na granicu srpske zemlje. Odatle peške neka produže, ako sami ne odu, nemaju gde da se vrate. Ubeđen sam da ćete i vi, Srbi iz Hrtkovaca i ostalih sela u okolini, znati da sačuvate međusobnu slogu i jedinstvo, da ćete se vrlo brzo otarasiti preostalih Hrvata u vašem selu i okolini”, izustio je Šešelj 16. maja 1992.
Na mitingu u Hrtkovcima predsednik lokalnog odbora SRS-a, Milan Žilić stajao je na bini pored Šešelja i čitao prezimena porodica grešnih Hrvata.
Takvo je sprovođeno etničko čišćenje Hrvata u Sremu, a iz Zemuna je Šešelj prognao porodicu Barbalić. Stan Ivana Barbalića koji je sa porodicom otišao na more dodelio je svojoj sekretarici Ljiljani Mijoković koja je istog dana dobila i zaposlenje u zemunskom Poslovnom prostoru, u kojem je direktor bio Tomislav Nikolić.
Ivan Barbalić morao je, ne mogavši da plaća stan i ne želeći da bude na teretu prijatelja, da napusti Zemun i odselio se u Bašku na Krku. Šešelj je kazao da “mali ustaša neće ići u srpsku školu”, pokazujući kao krunski dokaz izdaje srpstva putovnicu Darija Barbalića, iako su radikalski banditi kazali da su u stanu našli samo stare merdevine.
Ivan Barbalić okrenuo je svoj broj telefona, halalio opljačkano i zamolio samo za fotografije. Osorna vlasnica soprana kazala mu je da ne zna o čemu priča.
Na novinarsko pitanje poslato u elektronskoj formi na skupštinski mejl: “Kakav je osećaj živeti u tuđem stanu” poslanica Mihajlović nije odgovorila.
Ako ponovo uđe u Skupštinu Srbije, možda i u vladu, sa koalicionim partnerima iz SNS-a, možda će biti bolje raspoložena.
Momir i njegova medijska artiljerija
Nema haških optuženika na listama opozicionih stranaka i koalicija, ali je jedna zanimljiva osoba najradije viđeni gost na nerežimskim televizijama i opoziciji naklonjenim glasilima N1, Nova i Danas. Reč je o penzionisanom generalu Vojske Srbije Momiru Stojanoviću koji je u presudama Haškog tribunala označen kao jedan od organizatora vojno-policijske operacije Reka. Krajem ‘90-ih godina prošlog veka bio je načelnik Odeljenja za operativne poslove Komande Prištinskog korpusa Treće armije Vojske Jugoslavije. Postavljen je 2004. na mesto direktora novoformirane Vojno–bezbednosne agencije.
Tužilaštvo za ratne zločine u Srbiji je jula 2019. godine donelo naredbu o obustavljanju istrage protiv Stojanovića kao i još tri osobe za ratne zločine u okolini Đakovice (operacija Reka) aprila 1999. Tako je u Beogradu sačuvan kontinuitet sa ratnim zlodelima, budući da je u operaciji Reka za jedan dan ubijeno 309 albanskih civila. Združene snage Vojske Jugoslavije i Ministarstva unutrašnjih poslova otpočele su 27. aprila 1999. operaciju pod nazivom “Reka”, na području opštine Đakovice u dolini reka Carragojs, Erenik i Trava. Operacija je okončana dan kasnije, 28. aprila, oko 18:00 sati, a tokom nje su pripadnici srpskih snaga ulazili su u sela u dolini Reka i proterivali albansko stanovništvo u pravcu Albanije.
Nevini Momir na ekranima
Ubistvo 252 albanska civila u selu Meja najmasovniji je zločin počinjen tokom intervencije NATO u SR Jugoslaviji.
“Tokom operacije duž puta za Đakovicu nekoliko hiljada civila proteranih iz sela u traktorima se u dugačkoj koloni kretalo u pravcu Albanije”, podseća Inicijativa mladih.
U mirnodopskom periodu Momir Stojanović je promenio tri stranke: prvo je bio radikal, pa socijalista i na kraju naprednjak; poslanik (2012-2016), predsednik parlamentarnog Odbora za bezbednost.
U opozicionim se redakcijama, svim u vlasništvu United medije, tretira kao stručnjak opšte prakse, govori o rešavanju kosovskog pitanja (to je s razlogom, imao je pokušaj po meri, doduše neuspešni), prisluškivanju i državnoj sigurnosti, često i o političkoj sceni i budućnosti Srbije. “Odlazak aktuelne vlasti moguć je jedino ako se Vučić sam povuče“, naslov je u Danasu iznad razgovora sa Stojanovićem. U njemu, kao i stotinama novinskih i televizijskih izjava, Momir će smatrati i ukazivati, iznositi stavove koji su uistinu posledica dubinske obaveštajne analize, impresivni, takorekuć. Širi se ekstremno brzo srbijanskim medijskim prostorom u kojem caruju nakazni patriotizam i odsustvo odgovornosti i empatije.
Kazaće svoju dijagnozu političkih prilika, očito sećajući se dana u radikalskoj odeždi: “Opšte je poznato da ova vlast obilato koristi usluge institucija u sektoru bezbednosti, koje je mimo zakona instrumentalizovala i usmerila ka praćenju i razbijanju opozicionog delovanja. Jedno od radikalskih nasleđa kojeg se SNS nije odrekla jeste ucena i kupovina istaknutih opozicionih lidera i formiranje lažnih opozicionih političkih opcija.”
Generali ili srodstvo po zločinu
Zaborav je odneo dosad nedemantovane zaključke Fonda za humanitarno pravo.
“Dostupni vojni dokumenti, svedočenja pripadnika VJ i nalazi Haškog tribunala ukazuju na to da je Momir Stojanović, načelnik Odseka za bezbednost Prištinskog korpusa, imao značajnu ulogu u operaciji Reka, te da je ta uloga bila trojaka:
1) uloga u planiranju i iniciranju operacije sa ciljem proterivanja albanskog stanovništva i odmazde za ubistvo petorice policajaca;
2) nadređenost jedinici koja je učestvovala u zločinima (52. bataljonu Vojne policije);
3) nepreduzimanje mera da se počinjeni zločini kazne“, piše u dokumentu Fonda za humanitarno pravo (FHP) pod nazivom Dosije Operacija Reka, o zverstvima srbijanskih snaga bezbednosti, Vojske i policije.
Nameće se još jedan zaključak, da, iako sklona brljanju, uredništva glasila United medije nisu ovakvu medijsku kampanju osmislila bez izvesne sugestije (teško da je reč samo o predoziranoj nacionalnoj osveštenosti, kamo sreće).
Srpski zločini i obećano bolje sutra u Srbiji
Tako Momir Stojanović obeležava predizbornu kampanju kao omiljeno lice nezavisnih medija, nagoveštavajući, zašto da ne, odnos opozicije prema zločinačkoj prošlosti – kad postane vlast. Nacionalisti među zaokruživačima, dakle, ne treba da brinu. Eto, general Ponoš Zdravko, do suza fasciniran vojničkim umećem (Raspameti!) doživotnog haškog stanara Ratka Mladića, te Momir Stojanović, em čizmaš, em analitičar, rođen za vođu, premalo iskorišćen, uprkos svemu. Viđen, valjda, za ministra vojnog.
Momir, dakle, da uozbiljimo stvar. Da nije njegove uloge u masovnim zločinima, mogli bismo da ga zamislimo jedino kao dežurnog haustorskog žbira, veselog ili podozrivog komšiju. “Zna politiku”, priča se po zgradi, misli da smo uvek bili izloženi propagandi (“Nevidljivi? Propaganda! Pa, kako pilot vidi da uđe u njega”). Uredno vodi statistiku dolazaka u zgradu i odlazaka iz nje, poput notara smešta u knjigovodstvo svaki glasniji orgazam, prisluškuje, dojavljuje i uvek ljubazno svima nazove dobar dan.
Momir. Srbija juče, danas, sutra.
Konačno, obećano bolje sutra ne znači pravdu za zločince i pravdu za žrtve zločinaca, to niko nije pomenuo. Nije na predizbornoj agendi.