”Srpski svet” i njegova izborna komisija

Piše: Bojan Tončić (Al Jazeera Balkans)

Nakon izbornog razbojništva sa kojim se suočava Srbija, u ovoj državi izvesno je jedino to da su sve slike današnjih socijalnih previranja u Beogradu posledica odluke većine da se do kraja, suicidno i na granici razuma, bori za očuvanje velikosrpske ideje. Direktno, kao i tokom nezavršenih agresija na susedstvo, ugrožavajući nesrbe u bližoj okolini, Srbija talasa Balkan, degutantno se uvlači brutalnoj Rusiji, tobož vekovnoj saveznici, pozivajući se na pomoć ovdašnjih ispostava njene tajne službe, i, naočigled nekog normalnijeg sveta, svakodnevno kreira naizgled novi modus operandi u provođenju zamisli koja je, samo u poslednjih 30-ak godina koštala na desetine hiljada života, nemerljivu patnju i stradanje, te temeljno uništavanje teško stečenih vrednosti.

Ne bi, s druge strane, današnja najbrojnija opoziciona grupacija da se pominju velikosrpske aspiracije, balast prošlosti, genocid u Srebrenici, zločini protiv čovečnosti, Kosovo… budući da o problemima ključnim za iole podnošljivu sadašnjost i budućnost ne nudi novi pristup i stav, redosled poteza. Ne nudi ništa Evropi od koje očekuje pomoć.

Beobzirno pokradena nacionalistička opozicija

Idejama i pristupom podsećaju opozicioni lideri na opozicione početke ‘90-ih godina prošloga veka, kada su njihovi prethodnici zamerali Slobodanu Miloševiću zbog strategije (trebalo je nakon suvišnog Vukovara krenuti direktno na Zagreb) i načina na koji vodi rat, ne dovodeći agresiju na Hrvatsku, docnije i na Bosnu i Hercegovinu, uz prateća ogrešenja o ljudskost, u pitanje. Poput, recimo, Zorana Đinđića koji se u parlamentu, novembra 1991. godine, raspravljao sa Vojislavom Šešeljem, retorski besprekorno, zahtevajući da JNA skine petokraku. Ne dovodeći u pitanje to što je vojska pod tim znamenjem (ne, naravno, u Drugom svetskom ratu) bila u osvajačkom zlikovačkom poduhvatu, “ispod časti, protiv razuma” (kao što je pevao Milan Mladenović).

Jedan od ključnih opozicionara Dragan Đilas, beogradski ortak biznismena i vlasnika medijskog koncerna United Media Dragana Šolaka, te bivši gradonačelnik Beograda, za svog je vakta pokazao samovlašće i krajnje rigidni tretman medija i novinara. I toga ne bi da se podseća ujedinjena opozicija, gotovo bezrazložno okarakterisana “proevropskom”. Kao što joj ne bi išlo u prilog poređenje gotovo identičnih stavova Vučića i jednog od nosilaca liste “Srbija protiv nasilja” Miroslava Aleksića.

Kakve god bile stranke opozicije, bezobzirno su pokradene, baš kao i njihovi birači i ostali poniženi građani od kojih mnogi nisu svesni da čovek za koga su se odlučili krade poput džeparoša na štajgi, prosipajući pritom demagoške parole i obećanja.

Regrutni centar poslovno sposobnih Srba

U Beograd su, dakle, nalaz je i evropskih posmatrača, došli glasači partije Aleksandra Vučića iz srpskog entiteta Bosne i Hercegovine, kao što su 2020. godine Srbi iz Srbije osvojili Srebrenicu, menjajući etničku strukturu prijavom prebivališta u Srebrenici i glasajući za sadašnjeg gradonačelnika, izaslanika Milorada Dodika, Mladena Grujičića – gorljivog negatora genocida, poznatog i po izjavi da su “Majke Srebrenice motor mržnje među ljudima”. Glasalo se i iz inostranstva, poštom, pogodimo – iz Srbije. Te 2020. u Srebrenici je, zahvaljujući uvezenim biračima, bilo najviše Srba, ne računajući vreme u kojem je realizovan genocid.

Pobedu Vučića i njegove stranke slavili su Milorad Dodik i ministar sigurnosti u Vijeću ministara BiH Nenad Nešić, visoki strani zvaničnici, ali i vlasnici prebivališta u Srbiji. Među svojima našao se i pročetnički predsednik crnogorskog parlamenta Andrija Mandić, podsećajući na izbornu ekskurziju Srba iz Srbije koji su u Nikšiću podržali njegovu stranku.

To je ono što se danas naziva ”srpski svet” – zamišljena, delom i realizovana neformalna tvorevina prećutno iscrtanih granica, nova velika Srbija, san nacionalista i poligon za iživljavanje ovdašnjih opskurnih figura. Ali i Rusije koja će sa manje ili više žara podržati sve što je ništa ne košta, a u Srbiji i svetu srpskom ima nešto i pride, i to džabe. Ima i žarište kojim preti Evropi i Americi, ima saveznike koji ne daju (tuđe) Kosovo, koji se umišljeno čine velikima, nipodaštavajući ono malo preostalog razuma i još manje ljudskosti i dostojanstva među sledbenicima i političkim protivnicima.

Da, ima nevidljivi srpski svet i nevidljivu centralnu izbornu komisiju, regrutni centar. I kalemegdanski komandni centar za upravljanje upotrebivim ljudskim resursima.

Umišljajno kolektivno džeparenje

Ako bismo ove ključne momente sveli i na jednostavnu i očiglednu otimačinu, vidimo tragične rezultate: godinama je nakon svakih izbora Vučić analizirao izborne rezultate i obeležavao područja svog izbornog poraza, te u skladu sa njima kreirao promenu izborne strukture birača, upisujući nove, sa urednim prebivalištem, u biračke spiskove. Sad, ako prebivalište i nije postojalo, nije važno; bilo je grešaka, neke su kuće imale mnogo novih žitelja, iako nisu bile useljive, umesto da se po koja hiljada živih ljudi prijavi na soliter, da se ne šalju suvišna obaveštenja o datumu i mestu izbora, budući da nisu obavezna i slično. Ne obraćajmo pažnju na to, ipak ne postoji škola za takve poslove, a i nisu svi učesnici u prevari bili jednako motivisani.

Ali, postoje hiljade ljudi koji su spremni na takvu prevaru, od instruktora do pisara, od biračkih odbora do izbornih komisija i sudija koje će presuditi da je sve legalno.

Kako će se to dovesti u red, kako će se krivci kazniti, lustrirati?

Sudeći po dosadašnjem suočavanju s prošlošću, nikako.

Što ne znači da razbojnike ne treba isterati na čistac. Ili, kao što je zapisao James Joyce, poput svakog džentlmena – boriti se za unapred izgubljenu stvar.

Banditski kontinuitet

Izbori u Srbiji su, dakle, pokradeni – valjda zato što je u Srbiji pokradeno sve ili je u toku krađa ili uništavanje svega što je nekome nešto značilo kao vrednost, kultura, uspomena; razmere toga razbojništva, ostanka na vlasti po svaku cenu, prevazilaze izborno nasilje otimanjem izborne volje birača.

Krađa na izborima podseća nas – ostavimo po strani regionalni karakter – na činjenicu da je režim Aleksandra Vučića zgazio poslednje živo ostvarenje revolucionarnog petog oktobra: slobodne izbore. Izvojevano masovnom pobunom i uličnim demonstracijama zbog pokradenih izbora. Dugo je trajala ta tekovina, sve dok se, zahvaljujući njoj, nije na vlasti našao razbojnik gotov da je po svaku cenu zloupotrebi i da bahato i bezočno demonstrira stečeno samovlašće. Stečeno zbog smenjivosti vlasti, što se činilo kao komadić vrednosnog sistema u koji se ne dira. Sve dok se građani Srbije nisu suočili sa realnošću i podsetili notorne činjenice da se borba protiv fašizma nikad ne završava. Tada je Aleksandar Vučić, danas to izgleda nepovratno, zavladao tokovima novca i bezbednosnim aparatom, svakom polugom sistema, pravosuđem, pre svega, svakom porom društva, od sporta do obrazovanja.

Pogled unazad seže do 1990. i prvih višestranačkih izbora, na koje se izašlo nakon što je Socijalistička partija Srbije brutalno otela imovinu Saveza komunista i Socijalističkog saveza radnog naroda od kojih je nastala – od zgrada i vozila do poslednje spajalice. Podseća nas taj prvi test narodne volje na satanizaciju opozicije i početak sumraka novinarstva.

Osvajački konsenzus na izborima

Tada su stvoreni svi uslovi da milionska amorfna masa pohrli tamo gde je Slobodan Milošević video izvesna nespska odstupanja u nacionalnom sastavu žitelja nekih teritorija Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Pušten je iz boce duh nepobedivog nacionalizma, a tada započeto uništavanje moždanih ćelija žitelja Srbije vidimo danas kroz izjavu jednog konzumenta državne televizije iz Ćuprije (centralna Srbija), ponosnog i ispunjenog vlasnika invalidske penzije od 200 evra koji operaciju noge čeka pet godina: “Dok srce kuca glasaću za Vučića. Zato što imam sve obezbeđeno”.

Imali su “sve obezbeđeno” i milioni zaokruživača i saučesnika u genocidu, imali su 1993. sinove na frontu, platu od pet maraka mesečno, prazne rafove, piramidalnu štednju. Do 1996. Milošević nije morao da namešta izbore. Onda su ih njegovi službenici na terenu pokrali. I dobio je stotine hiljada građana na svakodnevnim uličnim protestima. Nešto ih je isteralo, nešto čega nije bilo 1993. godine, čega ni danas nema ili se vidi u tragovima, na protestima građana i studenata koji se ne mogu upoređivati sa svenarodnim buntom 1996/97.

Pojavilo se nešto nepredvidivo ili je izborna krađa bila kap koja preliva čašu. Danas se čini da nije, potrošene su godine i mnogo truda na uništavanju zdravog razuma, a propagandi nisu odoleli ni mnogo veći narodi (ako takvih ima).

Nekako će biti

Vučić je morao da pokrade izbore u Beogradu da bi ostao na vlasti u glavnom gradu Srbije, mestu na kojem je režim najviše profitirao, bezočno otimajući i reketirajući u kozanostrinskom svirepom maniru. Pre izjašnjavanja građana na izborima, tokom intenzivne kampanje stvorena je referendumska atmosfera, budući da su opoziciji pripisivane antisrpske namere, dok je Vučić uz obećanja delio i novac koji će poreski obveznici, birači, morati da vrate s kamatom. Sve što je uradio bilo je protivustavno, protivzakonito ili krajnje nedemokratski. Atmosfera i merljivi rezultati ukazuju na to da je Vučićeva režimska građevina snažnija nego Miloševićeva. Jer, Vučićev se podanik i poštovalac postaje već od adolescentskog uzrasta, na kampovima za obuku i uz obećanja svetle budućnosti. Podseća na Nemačku ‘30-ih, ali nikakve koristi od te konstatacije.

Odgovor na pitanje skoroj budućnosti, pak, prevazilazi domete novinskog napisa; izvesno je to da je, kao kod Krleže, “navek bilo da je nekak bilo”, ili, uteha je za luzere, “ničija do zore nije gorela”.

Odgovoran čovek nema prava na to, ali zbir odgovornih pojedinaca u ovom trenutku ne nagoveštava smenu vlasti. Konačno, ovaj režim nije projektovan i uspostavljen tako da smenjivost dozvoli, nekmoli da pristane na neprijatna iznenađenja na ulici i u institucijama.

Što ne znači da ih neće biti.