Piše: Tomislav Marković (balkans.aljazeera.net)
U skladu sa naprednjačkom doktrinom, Vidovdan je ove godine obeležen brže, jače, bolje nego prethodnih leta, ako ne računamo znamenitu 600. godišnjicu Kosovskog boja kad je Slobodan Milošević okupio vaskoliko srpstvo na Gazimestanu i najavio oružane bitke. Srpska napredna stranka organizovala je tradicionalni Vidovdanski koktel koji se održava po prvi put, odazivajući se tako čuvenoj Lazarevoj kletvi: Ko je Srbin i srpskoga roda, i od srpske krvi i kolena, a ne doš’o na koktel na Vidovdan, od ruke mu ništa ne rodilo, ni u polju šenica bjelica, ni u brdu vinova lozica.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić nije čekao koktel i osveženje plodovima vinove lozice, već je održao prigodnu besedu prilikom vožnje sa predstavnicima medija na poslednjoj deonici obilaznice oko Beograda koja je, kako je zvanično saopšteno, konačno završena. Doduše, u kletoj realnosti koja nema mnogo razumevanja za kosovske, infrastrukturne i ostale mitove, obilaznica baš i nije završena, jer fali mali deo od Bubanj potoka do Pančeva, tričavih tridesetak kilometara, ali to nije bitno jer naši naprednjački graditelji nikad nisu dozvoljavali realnosti i činjenicama da im se mešaju u posao.
Tragedija po Vučiću
Vučić je u govoranciji rekao da je Vidovdan najveći, najteži i najlepši praznik za Srbe i dan naših velikih tragedija, kao i da je o časti kosovskih junaka ispevano mnogo spevova. Istorija književnosti zna za brojne epske pesme o kosovskim junacima, takozvani kosovski ciklus, ali spev još nije pronašla. Možda predsednik zna nešto što profesori književnosti ne znaju, što nas ne bi čudilo, budući da predsednik bolje poznaje svaku oblast od stručnjaka. Sasvim je moguće da je predsednik otkrio neki kosovski spev, samo ga još nije obelodanio javnosti, jer čeka da poslednja deonica speva bude završena.
Vučić je još rekao i da je Vidovdan dan kada smo počinjali velike stvari, ali i dan sramote, jer je na taj dan isporučen predsednik SRJ Slobodan Milošević Haškom trubunalu. Potom se požalio na belosvetske dahije koje su nas ponizile: “Mogli su to i drugi dan, ali onima koji su nas tlačili to je bila suština, jer oni vole simbole a mi smo bili pomagači u dokazivanju naše nemoći”.
Za Vučića nije tragedija što je najveći ratni zločinac u istoriji srpskog naroda razvalio zemlju, napravio od nje zgarište, organizovao masovne pokolje i proterivanja, već je tragedija kad zlikovac dolija i bude izručen sudu. Sve prolazi, samo Vučićeva radikalska priroda ostaje, nije se promenio ni za jotu od onog doba kad je pratio Vojislava Šešelja u obilasku srpskih položaja oko Sarajeva, i nosio poluatomatski kišobran.
Kultura zaborava
Ranije su naprednjaci najavljivali da će na Vidovdan biti formiran Pokret za narod i državu, ali je to odloženo za neka bolja vremena, Vučić nije imao vremena da se time pozabavi, jer je vodio Kosovski boj protiv Aljbina Kurtija. Na pomenutom koktelu posebno se istakao ministar odbrane Miloš Vučević kojem je Vučić nedavno prepustio stranku na daljinsko upravljanje. Novopečeni vođa partije obratio se gospodaru Vučiću i obećao mu da će u tom budućem pokretu Srpska napredna stranka biti “prvi vagon koji je najbrojniji, najčvršći na toj brzoj pruzi u tom našem pokretu svesrpskom, nadpoličkom, nadstranačkom”. Ako je SNS prvi vagon, onda je Aleksandar Vučić lokomotiva, nema druge mogućnosti.
I drugi državni funkcioneri su obeležili praznik. Ministar unutrašnjih poslova Bratislav Gašić i ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Nikola Selaković položili su vence na Spomenik kosovskim junacima u Kruševcu. Selaković je besedio kako je Vidovdan dan kada se Srbija seća ne samo kosovskih junaka, već i svih stradalih u odbrambeno-oslobodilačkim otadžbinskim ratovima sve do današnjeg dana, a potom je naglasio da se vraćamo kosovskom zavetu.
Srbija se, naravno, ne seća stradalih od srpske ruke, nevinih staraca, žena i dece u hladnjačama i masovnim grobnicama, streljanih u Srebrenici, pobijenih na stratištima širom bivše Jugoslavije. Takva kultura sećanja ne uklapa se u naprednjačko shvatanje prošlosti koje se oslanja na manihejsku sliku o bezgrešnim nama i neprijateljskim njima. Kako god tumačili kosovski zavet, on se ne može shvatiti kao opravdanje za agresiju i zločine. Tu se ipak radilo o odbrani od zavojevača, a ne o agresiji i pokoravanju drugih.
Stranac u noći
Crkvena proslava Vidovdana održana je na Kosovu, po prvi put u Gračanici, a ne na Gazimestanu, kao što je do sada bio običaj. To nije sprečilo ministarku rudarstva i energetike Dubravku Đedović da poseti Gazimestan i da pošalje, što bi rekli tabloidi, snažnu poruku koja glasi: “Samo zajedništvo i podrška mogu doneti preko potreban mir. Znajte da smo uvek uz vas i sa vama”. Nije baš najjasnije kome se ministarka rudarstva i energetike obraća, onima koji rudare kriptovalute ili onima što ne plaćaju struju, ali svakako će svi biti obodreni snažnom porukom osobe za koju prvi put čuju.
Patrijarh Porfirije služio je liturgiju i održao propoved, persiflirajući stil Matije Bećkovića: “Braćo i sestre, Kosovo i Metohija je naš dom i naše nebo, jer u kosovsko-metohijskoj zemlji nebo je osnov i temelj”. Zvuči baš poetski, zar ne? Patrijarhovo nebo nije baš pouzdan i stabilan temelj, malo mu se naherila ta građevina u poslednje vreme, deluje kao da je sklona padu. Porfirije je dodatno razvio metaforu doma: “Ovde na Kosovu i Metohiji smo u svojoj kući, razumemo odakle dolazimo. I podsećam svu našu braću i sestre širom sveta na ovu istinu. Kada smo bilo gde drugde, onda smo stranci”.
Hrišćanski vernik bi pomislio da je čitav svet tuđina, da je ovozemaljski život stranstvovanje u dolini plača, jer nam je prava otadžbina na nebu, u carstvu nebeskom, ali eto, ispostavilo se da i na zemlji postoji istinski dom. Zaista je prava šteta što se patrijarh zlopati u tuđini, u mrskoj Patrijaršiji u Beogradu, kad bi mogao da se vrati kući, na Kosovo ravno, pa da se svakog dana oseća toplo i domaće, kao svoj na svome.
Moli se Bogu i drži se Rusije
Na Kosovu je boravio i sin predsednika Srbije Danilo Vučić, kog je kosovska policija zaustavila, pretresla mu automobil i terala ga da skine majicu sa navijačko-kosovsko-osvetničkom porukom “Predaja nije opcija”. Možda je bolje ne komentarisati taj slučaj, jer su režimski tabloidi na tu temu već ispevali kosovoski spev u desetercu i drugim metrima koji govori o slavnom srpskom junaku koji je uspeo da se odupre višestruko brojnijem i andmoćnijem neprijatelju i da odbrani svetu srpsku zemlju, dom, nebo i kuću svih Srba, jedino mesto na planeti gde se pripadnici naše nacije ne osećaju kao tuđinci.
Ni nacionalno onesvešćena opozicija i intelektualci koji sanjaju novi Kosovski boj nisu sedeli skrštenih ruku. Pokret za odbranu Kosova i Metohije i desničarske partije Dveri i Zavetnici organizovali su tradicionalni Vidovdanski protest u Beogradu. Govornici su optužili Vučića za izdaju Kosova, oni bi najskuplju srpsku reč branili mnogo bolje, malo su vređali Albance, te zatražili podršku Rusije za politiku prema Kosovu, jer taj njihov projekat mogu da podrže samo terorističke države. Među transparentima i parolama posebno su se istakli “Ne damo svetinje, Kosmet i ćirilicu”, “Zvečan je večan” i “Moli se Bogu i drži se Rusije”. Među okupljenima bili su i lider Dveri Boško Obradović, kao i narodni poslanici Vladeta Janković, ekolog Aleksandar Jovanović Ćuta, i Sanda Rašković Ivić i Vladimir Gajić iz Narodne stranke.
Patriotske banalnosti
Dotična stranka Jeremića Vuka objasnila je šta za njih znači ovaj praznik: “Za nas Srbe, Vidovdan je simbol hrabrosti, slobode i nacionalnog ponosa. Vidovdan je mnogo više od običnog praznika. To je dan kada se slavi hrabrost i duhovna snaga srpskog naroda, ali i dan sećanja na istorijske trenutke koji su oblikovali srpski identitet i nacionalnu svest”. To se nekad zvalo demagogija, prazna nacionalistička mitologija, šuplje reči koje ništa ne znače ili, što reče Konstantin Kavafi, “zvučne banalnosti”.
Ne znam samo zašto takve oveštale ispraznosti pišu u ime svih Srba, niti ko je ovlastio neke partijske funkcionere da definišu nacionalni identitet i nacionalnu svest, šta god to bilo. Svest je, usput budi rečeno, pojedinačna, nema nacionalne svesti, čovek nije kolektivni organizam, pa ne znam zašto ovi tobožnji rodoljubi neprestano predstavljau Srbe kao volvoks, zelene alge ili bakterijske kolonije. Pogotovo što im je onaj Vidovdanski protest načisto propao, okupila se jedva koja stotina zakletih branitelja svete srpske zemlje i kosovskih osvetnika.
Vidovdan su slavili i brojni patriotski nastrojeni pojedinci, sve se po društvenim mrežama orilo od kosovskog zaveta, cara Lazara, Miloša Obilića i sličnih elemenata izanđalog ideološkog mita. Među viđenijim slavljenicima bio je i Predrag Koluvija, pravednik kog na pravdi Boga optužiše da je napravio najveću plantažu marihuane u Evropi na preko 12 hektara, a on je samo dobar Srbin, patriota, vernik, nevinašce, takoreći agnec Božji. On je na svom tviter nalogu objavio kolaž od sličica nacionalnog kiča, uz haštag Vidovdan i poruku: “Bogu hvala što sam Srbin”. Mislim da je to dovoljno da sudije shvate da je čovek potpuno nevin i da odmah prekinu proces koji se ionako traljavo odbvija, jer celokupan državni vrh brani Koluviju kao najrođenijeg.
Vidovdanska deklaracija
Uoči najvećeg i najtežeg srpskog praznika, na Kosovu su predstavnici Srpske liste pročitali “Vidovdansku deklaraciju”. I tu su ponovljene silne floskule dominantne ideologije koja ovde vlada već tri i po decenije i koja nikom dobra nije donela, ako ne računamo malobrojnu vladajuću kliku koja je napravila karijere i stekla bogatstvo na tuđoj nesreći, da budemo sasvim precizni – na brdu leševa. Svega ima u toj deklaraciji, i stradalnog naroda, i duhovne kolevke našeg naroda, i zuluma nad našim narodom, ništa ne nedostaje.
Dovoljno je navesti početak deklaracije da bi postala jasna suština problema koje imamo sa sobom i ostatkom sveta: “Više od dve decenije, a posebno u proteklih nekoliko meseci, mi Srbi sa Kosova i Metohije od Štrpca do Leposavića, suočeni smo sa nezapamćenim nasiljem koje, kako zbog motiva, tako i zbog načina kojim se sprovodi, ne možemo nazvati drugačije nego fašističkim”. Pre malo više od dve decenije srpske snage su proterale sa Kosova preko 800.000 Albanaca, počinile stravične zločine, ubijale civile, trpale ih u hladnjače i zakopavale u masovne grobnice. Niko to ne pominje, zvanična priča u Srbiji kaže da se to nikada nije dogodilo.
Put bez povratka
Od naše javnosti se već decenijama kriju te elementarne činjenice, sprečavajući nas da se suočimo sa svojom zločinačkom prošlošću, da shvatimo šta smo učinili i zašto, i da najzad izađemo iz začaranog kruga nacionalističke mitomanije. Zato RTS 28. juna uveče po ko zna koji put pušta film Boj na Kosovu koji je po komadu Ljubomira Simovića režirao Zdravko Šotra za potrebe Miloševićeve proslave Vidovdana i nacionalističke mobilizacije za predstojeće oružane bitke.
Prošlo je skoro tri i po decenije od velikog mitinga na Gazimestanu kad je Slobodan Milošević bio na vrhuncu popularnosti i moći, i kad je najavio buduće ratove. Sudeći po tome kako je obeležen Vidovdan ove godine, za sve to vreme nismo se ni za milimetar mrdnuli od Miloševićevog doba. I dalje smo zatočenici nacionalističke propagande koja se bazira na kosovskoj mitomaniji, i dalje sebi pričamo iste priče, kao da nas u međuvremenu te priče nisu odvele u najveći moralni i civilizacijski sunovrat u srpskoj istoriji.
Tog 28. juna 1989. godine Srbi su masovno pohrlili na Gazimestan, sledeći svog voljenog vožda i obožavanog mesiju. I nikada se s tog hodočašća nisu vratili. Zauvek su ostali zarobljeni u tom vremenu, u pogubnim fantazijama koje su unesrećile milione ljudi, pa i njih same. I većina nema nameru da se mrdne i izađe iz tog Vidovdana mrmota.
Svaka cast Gospodine! Respekt!