Srbija se brani u Nikšiću!

piše: Tomislav Marković

Da li se Nikšić nalazi u Crnoj Gori ili u Srbiji? Pitanje je na prvi pogled apsurdno, ali čak i najapsurdnija pitanja postaju logična u apsurdnoj stvarnosti koju živimo. Svako zna da je Nikšić grad u Crnoj Gori, i to drugi po veličini, odmah posle Podgorice. Međutim, ako bi se, na primer, neki student slavistike zatekao u Srbiji, prateći srpske državotvorne medije lako bi mogao doći u zabludu i pomisliti da je Nikšić grad u unutrašnjosti Srbije.

Otkad su raspisani lokalni izbori u Nikšiću koji treba da se održe 14. marta, u brojnim srpskim medijima nastupila je prava predizborna histerija. Podatak da je u srpskim medijima u drugoj polovini februara objavljeno 4.730 tekstova o Crnoj Gori, a u više od hiljadu tekstova tema su bili izbori u Nikšiću – dovoljno govori o atmosferi koja je zavladala ovdašnjom medijskom sferom.

Tako tabloidi lojalni Aleksandru Vučiću prenose izjave Vojina Ražnatovića, Arkanovog sina, koji iz Amerike poručuje da će 14. marta popiti kafu u oslobođenom Nikšiću. Oslobođenom od koga? Od Crnogoraca koji su okupirali crnogorski grad usred Crne Gore. Oslobađanje Nikšića je nastavak oslobađanja Crne Gore od crnogorske okupacije, koje je započeto pobedom klerikalnih prosrpskih snaga na republičkim izborima krajem avgusta prošle godine. Da nije tužno i opasno, bilo bi smešno.

Televizijska bitka za Nikšić

I televizije sa nacionalnom frekvencijom, listom pod kontrolom naprednjaka, daju svoj doprinos predizbornoj kampanji, u čemu prednjači TV Hepi. Na ovoj televiziji pokrenut je čak i serijal pod mirotvoračkim naslovom „Bitka za Nikšić“ u kojem gostuju dežurni propagandisti, zagovornici velikosrpske ideologije, zbijeni u redove, kako bi pomogli borbu za oslobađanja Crne Gore od multietničnosti, verske tolerancije i koncepta građanske države, tih mrskih izmišljotina uvezenih sa vazda neprijateljskog Zapada.

U pauzi veličanja ratnih zločinaca i ruganja žrtvama, gledaoci TV Hepi imaju priliku da čuju mudrovanja naših vrlih nacionalnih pregalaca o ugroženom srpstvu u susednoj državi, litijama, pravoj prirodi Crnogoraca koji zapravo ne postoje, te da upute nikšićke birače na koji način treba da iskoriste svoje glasačko pravo. Ređaju se u studiju osuđeni ratni zločinci poput Nikole Šainovića i Vojislava Šešelja, potom vođa paravojne formacije „Beli orlovi“ Dragoslav Bokan i slični borci za nakazno shvaćeno srpstvo, a terciraju im nikšićki borci za oslobođenje putem video linka.

Tako smo imali prilike da čujemo Šešeljevu poruku: „Nikšić je ponos srpstva, pozivam ljude da glasaju za koaliciju ‘Za budućnost Nikšića’”! Ovo bi bilo sasvim dovoljno za razumnog čoveka: koga god je Šešelj podržavao proteklih decenija, taj je završio u Hagu, a velikosrpski projekat koji i danas zagovara odneo je desetine hiljada života, razorio zemlju, popalio gradove i sela, uništio sve što se uništiti može. Dok su ljudi ubijani, mučeni, proterivani – Šešelj je na njihovoj patnji gradio političku karijeru i stekao pozamašan imetak, kao parazit na ljudskoj nesreći koju je sam izazvao. Šta god Šešelj da savetuje, samo radi suprotno i nećeš pogrešiti.

Mali Kosovski boj

Dragoslav Bokan se osvrnuo na litijaški pokret koji je, kako su nas mesecima ubeđivali, bio čisto verski, bez ikakvih primesa politike. Međutim, nasuprot zvaničnoj crkvenoj retorici koja je ionako providna kao prozor, Bokan u litijama vidi suštinu političkih zbivanja. Veli beli orao: “Litije su za nas izvan Crne Gore bliža prošlost, a za ljude u Crnoj Gori one su bile juče, traju i danas i trajaće i za vreme izbora u Nikšiću, to njih bitno definiše”. Drugim rečima, na delu je otvorena klerikalizacija Crne Gore, pod plaštom odbrane verskih prava zapravo se menja sekularni karakter države. Nije se Bokan tu zaustavio, već je otišao i korak dalje, rekavši da će “ljudi da se okupe iza onih koji su stali iza litija koje su bile mala Kosovska bitka”. Ni manje ni više nego Kosovski boj, pa makar i mali!

Nije pokojni patrijarh Irinej uzalud govorio kako je položaj Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori lošiji i grđi nego u vreme Osmanskog carstva, primila se njegova misao i našla dostojnog nastavljača u vođi zloglasne paravojne formacije iz najsramnijeg perioda srpske istorije. Po njihovoj logici, učesnici litija su se borili protiv zavojevača, kao knez Lazar na Kosovu, mada bi se posmatraču sa strane moglo učiniti da su sprovodili klerikalnu antibirokratsku revoluciju, noseći Amfilohijeve slike umesto Miloševićevih. Bokan lansira tezu o maloj Kosovskoj bici u Crnoj Gori, a kad predsednik Crne Gore Milo Đukanović kaže da se zvanični Beograd u Nikšiću “sprema za Kosovski boj”, onda glasnogovornik zvaničnog Beograda “Informer” piše da je to “još jedan sumanuti napad”. Aman, ljudi, propagandisti, sedma silo, dogovorite se da li je u pitanju Kosovska bitka ili nije, zbunjujete čak i one koji vas podržavaju.

Kako popraviti Crnogorce

U televizijskoj bici za Nikšić najzapaženiji nastup imao je redov Aleksandar Raković, jedan od najvatrenijih propovednika “srpskog sveta”, apdejtovane verzije Velike Srbije za 21. vek. Za razliku od prefriganih igrača velikosrpstva koji su izvežbani u zavijanju nacionalističke propagande u verbalne oblande, Raković kao četnik-početnik pati od viška iskrenosti, rukovodeći se narodnom izrekom “Što na umu – to na drumu”. Uzalud beogradski nacionalistički krugovi zbore kako se Srbija ne meša u unutrašnje stvari Crne Gore kad Raković svu tu prozornu propagandu u par rečenica razveje u prah i pepeo.

Istoričar Raković je lepo objasnio šta se prošle godine zbilo: “Javnost ne zna kako je počela pobuna u Crnoj Gori. Bez Srbije ne bi bilo pobede… Medijska infrastruktura je potpuno bila u funkciji Srba u Crnoj Gori, odnosno srpske opozicije i pojedinci su iz Srbije puno toga dali”. I vrapci znaju da je zvanična i nezvanična Srbija dala nemerljiv doprinos pobedi prosrpskih snaga u Crnoj Gori, da su se mešali na sve moguće načine u izborni proces, ali lepo je kad jedan učesnik tog poduhvata to javno i otvoreno prizna. Potom je Raković nastavio: “Mi smo Krivokapića doneli na to mesto, tu govorim i o sebi i ne govorim bez veze”, a potom je dodao da je sve “radio gratis”.

Da li je potonje priznanje trebalo da znači kako je Raković velikodušan čovek koji se za svoje ideje o ujedinjenju vaskolikog srpstva bori bez nadoknade, ili se preporučuje za neku apanažu, nije sasvim jasno, ali je očigledno da mu je naneta nepravda. Red bi bio da ga se nova garnitura u Crnoj Gori seti, mogao bi, recimo, da napiše nove udžbenike iz istorije, a prvoboračka četnička spomenica mu svakako ne gine.

Raković je rešio da se pozabavi i karakterologijom crnogorskog stanovništva, pa je rekao: “Kada je Novo Vujošević pisao knjigu ‘Kako prepoznati poltrona’ on je pisao na primeru Crne Gore”. Zatim je zabrazdio u čisti rasizam, ponelo ga, čovek prosto ne ume da stane: “Ništa nećemo postići podilaženjem manama i mentalitetskim felerima koje stanovništvo tamo u Crnoj Gori realno ima. Moramo da pokušamo te mentalitetske felere da popravimo”.

Polemišući sa bivšim premijerom Crne Gore Duškom Markovićem oko ove izjave, Raković je nastavio u istom duhu, govoreći o mentalitetskom feleru Crnogoraca, njihovoj prevrtljivosti, podaničkom mentalitetu i endemskom poltronstvu. Samo da na izborima pobedi Rakovićev omiljeni Demokratski front, da se potom sastavi nova Vlada Crne Gore, pa će početi rad na ispravljanju tih “mentalitetskih felera”, napraviće Raković ljude od Crnogoraca, po svojoj patuljastoj meri.

Pravi i lažni ljudi

Dobro je da ima iskrenih nacionalista poput Rakovića, koji otvoreno govore šta zaista misle, jer njihove reči ogoljavaju suštinu nečovečne, antihumane ideologije. Za nacionaliste Rakovićevog tipa svi ljudi koji se ne uklapaju u njegov prokrustovski ideološki sistem – bivaju označeni kao felerični, ljudi s greškom, maltene kao da ne pripadaju ljudskoj vrsti. U ovim rečima krije se totalitarna suština nacionalističkog svetonazora koji negira jednakost ljudskih bića i njihovu slobodu da sami odlučuju o svom životu i identitetu.

Za Rakovića i njemu slične Crnogorci ne postoje, oni su Srbi; sve dok tvrde da su Crnogorci biće felerični, poltroni, podanici, a kad ih ideološki komesari “poprave” i pretvore u prave Srbe – tek onda će postati ljudi. Nije Raković izuzetak, nebrojeni su srpski nacionalisti koji ne priznaju crnogorsku naciju. I ne samo crnogorsku, naslušali smo se rasističkih priča da su Hrvati pokatoličeni Srbi, Bošnjaci poturčeni Srbi, a Makedonci Srbi koji ne govore baš najbolje maternji jezik. Ne znam zašto su preskočili Lužičke Srbe, ispada da jedino oni nisu Srbi, iako se tako zovu.

Podsećaju Rakovićeve reči na ono što je mitropolit Amfilohije govorio o pripadnicima islamske veroispovesti – da su to “lažni ljudi lažne vjere” koji oko sebe “siju duhovnu smrt”, pa onda i nije neka šteta istrebiti ih i izvršiti genocid nad njima. Dehumanizacija neke nacionalne ili verske grupe je idejno nasilje koje predstavlja pripremu za fizičko nasilje nad njima.

U temelju totalitarnih ideologija, poglavito ekstremnog nacionalizma i fašizma, stoji negiranje ideje o jedinstvu čovečanstva, pa nije ni čudo što takve ideologije obično završe u zločinima protiv čovečnosti.

Takve ideje su devedesetih poražene četiri puta zaredom, ali velikosrpskim nacionalistima poraza nikad dosta. Nekada su urlali “Srbija se brani u Kninu”, a danas vode “Bitku za Nikšić”, sledeći istu matricu destrukcije. Što se njih tiče, Nikšić možda jeste u Crnoj Gori, ali to ne znači da nije deo “srpskog sveta”. Još kad bi mogli i Nikšićane u to da ubede.