Subota, 18 Maja, 2024
Rubrika:

Lešinarenje kao profesija

Predsednik i njegova svita održavaju se na vlasti bez ikakvih problema, ponašajući se sasvim prirodno, kao oličenje neljudskosti. Lojalni mediji efikasno opslužuju potrebe vlastodržaca, šireći strah i paniku, mržnju i bes, taorije zavere i senzacionalističke lagarije, loveći veštice i podjarujući najniže ljudske instinkte. U poslednjih tridesetak godina empatija nikome nije donela ni bogatstvo ni moć, pa zato s tom sumnjivom sposobnošću ne treba imati nikakvog posla.

Piše: Tomislav Marković

Nema te ljudske tragedije koju ovdašnja politička kasta i njeni mediji neće upotrebiti u svoje svrhe. Ništa njima nije sveto, a ponajmanje ljudski život, patnja ili nesreća. Tako je i nestanak dvogodišnje Danke Ilić iz Bora poslužio kao pogonsko gorivo za pravljenje još jednog horor rijaliti programa. Potraga je trajala danima, za to vreme policija je ostajala nema, ne dajući nikakve informacije, ali su zato tabloidi i režimske televizije preuzeli štafetu, pa su publiku žednu senzacija redovno snabdevali plodovima svog pomahnitalog uma.

Sve za klik, šer, čitanost i gledanost – tako glasi jedino geslo raznih urednika i novinara koji rade u medijima. Prethodna rečenica nije baš sasvim istinita, jer to nisu mediji, već trovačnice, a u njima rade ljudi koji nisu ni urednici, ni novinari, već maroderi, lešinari, propagandisti, glasnogovornici mržnje, masovni proizvođači histerije, opsenari i zaluđivači sopstvene nacije.

Morbidne laži i izmišljotine

Deset dana su se morbidni maštari utrkivali ko će da izmisli senzacionalniju priču o nestaloj devojčici, ne mareći ni za nju, ni za njene ojađene roditelje, članove porodice i sve druge koji bi takvim izmišljotinama mogli da budu povređeni. Medijske trovačnice objavljivale su kako policija sumnjiči Dankinu majku, jer krije podatke o slučaju. Pisali su kako je majka priznala da je prodala dete Bugarima. Objavljivali su kako je majka pre Dankinog nestanka pretraživala na internetu podatke o graničnom prelazu s Rumunijom, sugerišući da devojčica nije nestala, već da je prodata.

Šta sve nije punilo stranice tabloida i minute na ružičastim i srećnim televizijama u tih deset dana. Raznorazni „stručnjaci“ su pričali o sve razvijenijoj trgovini decom, pojavljivale su se vesti da je Danka Ilić pronađena živa i zdrava, da je misteriozni crveni pik-ap krstario Borom, a vozač je nudio deci slatkiše. Voditeljka TV Pink Jovana Jeremić je govorila kako otac i majka znaju gde je dete, a vlasnik i urednik „Informera“ Dragan J. Vučićević je pričao kako će starije dete biti dato hraniteljskoj porodici na staranje, jer s tom porodicom Ilić nešto nije u redu.

Bilo je još hiljadu sličnih izmišljotina, sračunatih da podignu čitanost i gledanost ekspozitura za lobotomiju, koje se lažno predstavljaju kao mediji. U moru gadosti posebno se istakla ekipa TV Informer. Novinarska ekipa se instalirala ispred kuće ujaka Danke Ilić. Čovek je izašao i zamolio ih da ne snimaju. Reporterka Jelena Rafailović se malo raspravljala s njim, a onda se začuo glas iz studija: „Udari ga Rafa, udari ga… To će da bude dobro za šer. Sad kad ga Rafa zabode, videćeš”. Bio je to glas studijskog voditelja Novice Popovića, jednog od urednika na Informeru, koji nije znao da je zaboravio da isključi mikrofon. Naravno, na portalu Informera incident je predstavljen potpuno drugačije: „Ujak male Danke nasrnuo na novinarke Informera!” Šta im teško da slažu? Laž je dobra za šer.

Predsednik u centru pažnje

Nakon deset dana potrage javnosti je saopšteno da je devojčica ubijena, te da su uhapšena dvojica radnika vodovoda iz Bora. Sumnja se da su oni službenim automobilom udarili devojčicu koja je išetala na ulicu, a potom njeno telo bacili. Samo što to javnosti nije saopštio ni inspektor koji vodi istragu, ni načelnik policijskog odeljenja, ni ministar policije, već predsednik Srbije Aleksandar Vučić. I to usred obraćanja javnosti, dok je govorio o nuklearnoj energiji. Ministar policije Bratislav Gašić doturio je predsedniku fasciklu s podacima, a ovaj je to uzeo i pročitao par informacija, iako nije bio baš siguran za sve detalje.

Zašto i predsednik ne bi iskoristio priliku da bude u centru medijske pažnje povodom ubistva dvogodišnje devojčice, šta mu teško? Prethodno je obavestio javnost da je u noći između subote i nedelje, u pola tri ujutro, stigao novi trag, ne precizirajući o čemu se tačno radi. Doduše, te noći smo prešli na letnje računanje vremena, u dva sata ujutru časovnici su se automatski pomerili na tri, ali to predsedniku nije smetalo da po ko zna koji put glumi dežurnog policijskog inspektora.

Nakon što je duboko uzdisao i zaključio „sa kakvim mi monstrumima imamo posla”, Vučić je mirno nastavio sa obraćanjem javnosti, vratio se predviđenoj agendi, pa je pričao o svemu i svačemu, između ostalog i o tome kako planira da za EXPO 2027. nabavi leteće taksije. Nije mu palo na pamet da pozove sve prisutne i naciju na minut ćutanja za ubijenu devojčicu, niti da izjavi saučešće porodici, a kamoli da se ovakva jeziva vest ne saopštava onako usput, između priča o grandioznim planovima i borbama našeg velikog vođe.

Kakva korist od empatije

Od predsednika i njegovih krvožednih medija ne samo da ne možemo očekivati elementarnu empatiju, već oni nisu u stanju ni da koliko-toliko ubedljivo odglume saosećanje i ljudskost. Teško da oni sebi u ovakvim situacijama postavljaju pitanje: Šta bi na mom mestu uradila normalna osoba? A i zašto bi sebi postavljali takve nezgodne pitalice? Za tim nema nikakve potrebe.

Predsednik i njegova svita održavaju se na vlasti bez ikakvih problema, ponašajući se sasvim prirodno, kao oličenje neljudskosti. Lojalni mediji efikasno opslužuju potrebe vlastodržaca, šireći strah i paniku, mržnju i bes, taorije zavere i senzacionalističke lagarije, loveći veštice i podjarujući najniže ljudske instinkte. U poslednjih tridesetak godina empatija nikome nije donela ni bogatstvo ni moć, pa zato s tom sumnjivom sposobnošću ne treba imati nikakvog posla.

Mediji se nisu zaustavili čak ni posle saopštenja da je devojčica ubijena. Nastavili su sa kršenjem svih mogućih etičkih pravila novinarskog posla, samo su malo pomerili fokus. Dok je sudbina Danke Ilić bila neizvesna, medijski trovači su se iživljavali nad njenim roditeljima i praktično su im presudili. Sad su se usredsredili na iznošenje navodnih detalja ubistva, što jezivije i morbidnije – to bolje, jer je to, kao što smo naučili, dobro za šer. Usput su objavili fotografiju čoveka koji nema nikakve veze sa čitavim slučajem, proglasili ga osumnjičenim za ubistvom i nahuškali razjarenu gomilu na njega i njegovu porodicu. Pritom se čovek zove Branislav Janković, a objavljeno je da osumnjičeni za ubistvo imaju inicijale S.J. i D.D. Koga briga što slovo “S” nije slovo “B”, važno je samo da se klikće.

Sluđivanje nacije

U međuvremenu policija je privela oca i brata jednog od osumnjičenih za ubistvo, pod sumnjom da su pomagali u uklanjanju tela. Privedeni brat je umro u policijskoj stanici. U medijima su počeli da se pojavljuju i predstavnici policije, ali samo u onim koji su bliski naprednjačkom režimu. Poverenje građana u policiju nije baš veliko, iz razumljivih razloga, a kad se policijski funkcioneri pojave na propagandističkim televizijama, u emisijama zaduženim za širenje laži, to poverenje biva još manje. Pritom su policajci počeli da se ponašaju kao urednici i novinari medijskih trovačnica.

Tako je načelnik Uprave kriminalističke policije Ninoslav Cmolić na TV Informer mrtav hladan izneo niz detalja iz istrage, prepričavao je šta su sve osumnjičeni rekli na saslušanju, iako se njihove priče međusobno ne slažu. Pričao je i o reakcijama roditelja, kako su se ponašali tokom istrage, što je zadiranje u privatnost, te dodatno traumatizovanje ljudi koji su upravo doživeli najstrašniju tragediju u životu. Usput je komentarisao i poreklo osumnjičenih, govorio o tome kako se ubistvo odigralo u vlaškom kraju, a oni tamo svi imaju čudno narečje i govor, Vlasi su to.

Dao je policijski načelnik odličan šlagvort raznoraznim samozvanim “stručnjacima” koji su po televizijama nastavili da razrađuju zadatu temu, udarajući u čist šovinizam i rasizam, govoreći kako su Vlasi morbidni, incestuozni, lažljivi i glupi. Druga linija sluđivanja javnosti fokusirana je na povratak smrtne kazne u srpsko zakonodavstvo. Predsednik Vučić je najavio pokretanje takve inicijative, na istu ideju je došao i prošle godine, posle dva masovna ubistva, ali je odustao, navodno jer mu tadašnja predsednica Vlade Ana Brnabić nije dozvolila.

Uzroci i posledice

Nakon prošlogodišnjih masovnih zločina u OŠ “Vladislav Ribnikar”, Duboni i Malom Orašju, mislili smo da su srpske institucije i mediji dotakli dno. Sad vidimo da je to bila iluzija. Uvek može gore, bezočnije, opakije, bezosećajnije. Brže, jače, bolje produbljivanje dna – to je slogan vladajuće garniture i njihove propagandne mašinerije.

Proces sunovraćivanja počeo je davno, pre više od trideset godina, u vreme kad je emitovan Drugi dnevnik u kom je Davorin Popović optužen da u Sarajevu drži javnu kuću s maloletnim Srpkinjama, u vreme kad su nas sluđivali pričama da Mirza Delibašić ima privatni logor za Srbe, u vreme kad je Rada Đokić “izveštavala” kako srpsku nejač bacaju živu lavovima u sarajevskom ZOO vrtu. Ovo što danas gledamo je samo posledica tog prvobitnog greha, dobrovoljnog sloma jednog društva koje je krenulo stranputicom i ne odstupa sa tog kursa.

(zurnal.info)

Najnovije

Najčitanije

Povezano

Komentari

Subscribe
Notify of

2 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
Pregedaj sve
dragan
11.04.2024-11:17 11:17

Svaka cast Gospodine. Respekt.

BobZeković
11.04.2024-21:12 21:12

KUKU, LELE, KUKU LELE SRBIJO ZA TOBOM~ KUKU, LELE, KUKU LELE, ŠTO POVUČE I CRNU GORU ZA SOBOM!