Piše: Nenad Kulačin
Izborna kampanja, izborni dan i posleizborna situacija u Srbiji govore o tome da je ova zemlja svetlosnim godinama udaljena od moderne demokratije. Ako je bilo ko imao ikakvu dilemu, Srbija je danas moderna diktatura u kojoj ne postoji niko drugi do Aleksandar Vučić, predsednik.
Pitanje je ogromno da li je Srbija, u centru evropskog kontinenta, na putu da postane država poput Severne Koreje, ili možda nešto blaže, ali podmuklije, još jedna ekspozitura Rusije Evropi, poput Belorusije. Zajedničko za obe pomenute zemlje je da im se na čelu nalaze diktatori kojima narod kliče, veliča ih i ne postoji mogućnost da budu pobeđeni na izborima.
Posle ovih izbora u Srbiji, postalo je jasno da Vučića niko nikada na izborima neće moći da pobedi. Za razliku od svih dosadašnjih vlasti, Vučićeva je izborni proces dovela do savršenstva na taj način da joj uopšte nije potrebno da krade na sam dan glasanja i na biračkim mestima. Sve je to uradila mnogo pre dana za glasanja, a na samim izborima joj je ostalo samo da kontroliše dešavanja na terenu.
Tokom kampanje koja je trajala oko mesec i po dana, putnik koji je zalutao u Srbiju mogao bi da primeti samo jednu osobu koja u njoj učestvuje, a to je upravo Vučić koji nije bio kandidat ni za šta na ovim izborima. Dnevno se na nacionalnim televizijama pojavljivao minimum sat vremena i pored formalno zabranjene funkcionerske kampanje. Pored živog i zdravog predsednika Srpske napredne stranke, Vučić je bio glavna i jedina zvezda jezivo intenzivne kampanje. Njemu su se direktno obraćali lekari, umetnici, košarkaši i političari, na tim velikim skupovima, a da Vučić još nije bilo u sali. Svaki govor je počinjao sa – Poštovani predsedniče, a predsednik uopšte nije bio prisutan. Sve ovo liči na ono što znamo o Severnoj Koreji i Belorusiji.
Srbija je zemlja koja ima više birača nego stanovnika koji su popisani i to za više od 100.000 duša. Birački spiskovi su potpuno nesređeni. Pozive za glasanje su dobijali preminuli ljudi kao i oni za koje niko u zgradama gde su prijavljeni nije poznavao, niti ih ikada video. Glas na izborima u Srbiji je moguće kupiti i to su mnogi priznali, naročito oni koji žive u manjinskim zajednicama. U unutrašnjosti Srbije Savez vojvođanskih Mađara je dobijao i deset puta više glasova nego što ima Mađara u tim sredinama.
I mogli bismo ovako do sutra. Za razliku od Severne Koreje, u Srbiji barem postoje nekakvi izbori, internet i pojedini mediji koji dozvoljavaju da se čuje i vidi neko drugi sem Vučića. Belorusija je već nešto drugo i pragmatičnije po Vučića i njegovu ekipu. Formalno, sve što postoji u Srbiji, postoji i u Belorusiji. Predsednik Belorusije je nesmenjiv poput Vučića, na izborima i to decenijama. Vučić je tek zakoračio u drugu deceniju svoje vlasti. Predsednički mandat mu ističe 2027. godine. Nekoliko puta je rekao da neće menjati Ustav Srbije da bi mogao još jednom da se kandiduje, ali verovati njemu baš i nije poželjno. Uostalom, i da ne menja Ustav, bez ikakvih problema može da se kandiduje za premijera i to beskonačno mnogo puta. U jednom trenutku, međutim, moraće nekoga drugog da stavi za kandidata, imenom i prezimenom, za predsednika Srbije, ili će ipak da promeni Ustav kako bi od te 2027. godine poslanici u parlamentu, a ne građani birali predsednika.
Belorusija je, takođe, moderne diktatura. Opozicije gotovo i da nema, a njen predsednik, Vučićev imenjak, Aleksandar Lukašenko održava standard svojih građana više nego zadovoljavajućim i zato Vučić stalno govori o standardu, BDPu, privrednom rastu, povećanju plata i penzija. Vučić, za razliku od Lukašenka, nema resurse za tako nešto, niti se graniči sa Rusijom, pa da može da računa na pomoć “velikog brata”. Vučić lažima i obmanama ubeđuje građane Srbije da žive dobro sa najvećim ikada platama. Problem je samo što se sa tim platama danas može kupiti mnogo toga manje nego sa nekim nižim platama ranije.
Kada je već reč o standardu, Vučić je još jednom prevarom obezbedio sebi pobedu na izborima. Uvećani računi za struju su građanima ovoga meseca kasnili. Čekalo se da se završe izbori pa da dobiju račune od kojih se mnogi češu po glavi. Vučić nije smeo da dozvoli da sa tim računima građani 17. decembra dođu na glasanja, već su im kao neka čestitka stigli, neuobičajeno kasno.
Kada god neko pokuša da Vučića upita za cenu hrane, hemije, goriva, koje su ubedljivo najviše u regionu, on u duhu svoje vladavine odgovori o tome kako je hleb najjeftiniji u Evropi. Do skoro su građani Srbije imali i jeftin parizer. Odavno ga nema više u radnjama. I neće ga više biti.
Apsolutno je jasno da je Srbija po standardu bliža Severnoj Koreji nego bilo kojoj drugoj državi, dok je politički to na nivou Rusije i Belorusije. Srbija da bude poput Rusije ne može nikada, ali je jasna ta težnja za doživotnim opstankom na vlasti, istovetna poput one Putinove. Zato je realno da Srbija u narednom periodu dobije sve jasnije obrise beloruskog sistema, ali bez životnog standarda koji imaju građani Belorusije. Taj standard u krajnjoj liniji nije ni potreban, jer su građani Srbije, po dosada viđenom, mnogo jeftiniji od onih u Belorusiji.