Pravna država Kosovo i lažna država Srbija

Piše: Tomislav Marković

Nakon što je paravojna grupa predvođena Milanom Radoičićem 24. septembra izvršila teroristički akt u Banjskoj, ubivši jednog i ranivši još dvojicu policajaca, Aleksandar Vučić i njegove režimlije ponašaju se kao muve bez glave. Navikli na zaluđivanje sopstvenih građana, na neprestano laganje i izmišljanje najfantastičnijih maštovanki koje publika guta bez problema, odjednom su se zatekli u novoj situaciji u kojoj se ne snalaze.

Pokazalo se da gotovo svakodnevno pojavljivanje na televiziji, uz serviranje ribolovačkih priča – predstavlja pravu meru predsednika Srbije, ni za šta drugo, složenije i zahtevnije, on jednostavno nije sposoban. Ako ne računamo razne nasilničke delatnosti prema sopstvenom stanovništvu i susednim državam, destabilizaciju, izazivanje sukoba i slične destruktivne aktivnosti – u tome je pravi maher, tokom čitave političke karijere.

Terorizam, laži i video trake

Ministar unutrašnjih poslova Kosova Dželjalj Svečlja, premijer Aljbin Kurti, predsednica Vjosa Osmani i drugi kosovski zvaničnici svakog dana izlaze u javnost sa novim dokazima, snimcima, fotografijama, pronađenim oružjem, zaplenjenom imovinom, dokumentima i ostalim rezultatima istrage, sklapajući polako priču o terorističkom napadu iza kojeg, po svemu sudeći, stoji država Srbija. Za to vreme, Vučić i njegovi dvorani deluju kao grogirani bokser koji leti s jednog na drugi kraj ringa, udarajući o konopce, povodeći se i posrćući, nastojeći da bar još malo odloži neminovni nokaut.

Kada je Svečlja izašao u javnost sa informacijom da su u jednom automobilu pronađena dokumenta i oružani list Milana Radoičića, naprednjaci su se tome podsmevali, govoreći kako je čudo što nije ostavio i vizit-kartu. Onda je Svečlja objavio video-snimak iz manastira Banjska na kojem se vidi Radoičić sa grupom uniformisanih naoružanih muškaraca. Ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić, nekadašnji portparol smrti Slobodana Miloševića, podsmevao se snimku, govoreći da se na njemu vidi sneg u kojem stoje paramilitarci, te da je to snimljeno znatno ranije.

Čak i da je bio u pravu, a nije, ispada da je normalno da paravojna formacija ordinira po kosovskim manastirima, te da je Ališa Kerns, predsednica Odbora za spoljne poslove britanskog parlamenta, bila u pravu kad je pre par meseci govorila da se oružje švercuje iz Srbije na sever Kosova i skriva po manastirima. Takvi ljudi vode Srbiju već decenijama, lažovi koji nisu u stanju čak ni ubedljivo da slažu. Dok su svi državni funkcioneri uglas ponavljali kako Srbija nema nikakve veze sa naoružanom banjskom grupom, istovremeno je Vlada proglasila dan žalosti, oplakujući trojicu poginulih terorista.

Sankcije na vidiku

Režimski mediji su ih jednoglasno proglasili za srpske heroje koji su pali za otadžbinu u borbi protiv neprijatelja, gradovi su oblepljeni sa plakatima i načičkani bilbordima koji veličaju teroriste, na Telekomovim sportskim kanalima u pauzi prenosa utakmica emituje se poruka “Slava herojima”, a jedan fudbalski tim je izašao na teren u majicama koje glorifikuju postradale. Eksplicitnije priznanje krivice nije neophodno, ovo je sasvim dovoljno.

Brojne zemlje Evropske unije zatražile su uvođenje kaznenih mera protiv Srbije, ukoliko se dokaže da je naša zemlja imala neku ulogu u terorističkom napadu u Banjskoj. To su, između ostalih, zatražili Albanija, Hrvatska i sve baltičke države. Portparol Evropske unije Peter Stano kaže da je EU spremna za uvođenje sankcija Srbiji, ukoliko države članice procene da imaju dovoljno informacija, nakon što istraga bude završena. Stano, ali i mnogi drugi političari iz demokratskog sveta bili su zgroženi proglašenjem dana žalosti, veličanjem i oplakivanjem terorista.

U nedavno objavljenom tekstu u “The Guardianu”, jedan od urednika ovog lista Julian Borger koji trenutno živi u Vašingtonu, napisao je kako su mu američki zvaničnici privatno jasno stavili do znanja da smatraju ubedljivim dokaze Vlade Kosova koji pokazuju da je banjska grupa bila naoružana i kontrolisana iz Beograda. Čini se da se režim Aleksandra Vučića zaigrao, opijen sopstvenom moći i dugogodišnjom popustljivom politikom međunarodne zajednice, i prešao crvenu liniju.

Patriotsko profiterstvo

Pritisnuti neumoljivim dokazima, ali i oštrim kritikama sa međunarodnih adresa, srpski režim je morao da odustane od priče o nevinašcetu Radoičiću koji nema ništa sa terorističkim napadom, pa su se odlučili da drugačiju taktiku. Pojavio se Radoičićev advokat Goran Petronijević i pročitao pismo svog klijenta u kojem ovaj priznaje da je organizovao paravojnu grupu i da je bio u Banjskoj, ali da je to uradio na svoju ruku, bez znanja vlasti u Srbiji i Srpske liste na Kosovu. Istopi se onaj Dačićev fiktivni sneg dok si rek’o “terorizam”.

Usput je Radoičić podneo ostavku na mesto potpredsednika Srpske liste, a sve je nafilovao uobičajenom patriotskom retorikom iza koje se, kao što smo videli hiljadu puta, obično kriju neko nepočinstvo, kriminal i profiterstvo. I za to su stigli dokazi od kosovskih zvaničnika, policija je pretresla i zaplenila Radoičićevu imovinu na severu Kosova, a Svečlja je predstavio snimke najzanimljivijih detalja.

Luksuzna vila od par hiljada kvadrata na jezeru Gazivode, stanovi, lokali, skupi automobili – to je samo deo onoga što Radoičić poseduje. Patriotizam se očigledno isplati, a “Kurtijev teror” o kojem neprestano pišu i govore ovdašnji telali izgleda i nije baš tako strašan kao što ga prikazuju.

Loš naprednjački scenario

Nisu naprednjački scenaristi preterano originalni, sličnih scena smo se nagledali u kriminalističkim serijama i filmovima. Član bande preuzima svu krivicu na sebe, žrtvujući se za svoje šefove, pa odlazi na dugogodišnju robiju, dok svi drugi ostaju na slobodi. Doduše, ovdašnji scenaristi su uneli par izmena u standardnu krimi priču. Javnost je obaveštena da je Radoičić odšetao do stanice policije, dao izjavu o događajima u Banjskoj i to u svojstvu građanina, a zatim mirno izašao iz stanice i otišao svojim poslom, na sahranu jednog od ubijenih terorista u Vrnjačkoj Banji, gde je viđen i Petar Petković, direktor Kancelarija za Kosovo i Metohiju.

Nikome nije palo da uhapsi i zadrži u pritvoru čoveka koji je priznao da je organizovao i vodio paravojnu formaciju koja je napala policiju, terorisala monahe i hodočasnike u manastiru i ceo dan razmenjivala vatru sa organima reda. Uradiće to tek nekoliko dana kasnije.

U Srbiji privode ljude jer nemaju ličnu kartu, ali zato čovek odgovoran za ubistvo policijskog narednika Afrima Bunjakua može mirno da se šeta kao slobodan građanin, kao da nikakvo nedelo nije počinio. Srbija je zaista obećana zemlja za patriotske teroriste, rodoljubne dilere droge i oružja, velike Srbe i pravoslavce koji uzgajaju opojne biljke pod patronatom državnih organa i slične branitelje srpstva sa velikim procentom THC-a.

Advokat od poverenja

I advokat Petronijević smatra da protiv njegovog klijenta ne treba da se vodi istraga, nema tu nikakvog krivičnog dela, otkad je napad na policiju kažnjiv po zakonu, eventualno bi mogao da odgovara za posedovanje oružja. Tja, narečenog oružja je bilo u vrednosti od pet miliona evra, proizvedeno je u srpskim fabrikama u protekle dve godine, a u arsenalu su se našla dva oklopna vozila, silne kratke i duge cevi, ručni bacači, mitraljezi s nitroglicerinom, minobacači, ručne bombe, granate, sanduci s municijom – dovoljno da se opremi bataljon vojske.

Nije izbor advokata slučajan, patriotski kartel ništa ne prepušta slučaju, pa je angažovao čoveka od poverenja. U vreme Miloševićevog režima Petronijević je bio sudija Okružnog suda u Peći na Kosovu. Na TV Happy se sam hvalio kako je premazao blatom krst urezan nožem na čelo mrtvog Albanca, kako to ne bi videli međunarodni posmatrači. Kasnije je bio član sudskog veća Okružnog suda u Beogradu koje je sudilo liderima NATO-a zbog bombardovanja Jugoslavije, doduše u odsustvu. Potom je prešao u advokaturu i branio ratne zločince, pripadnike Zemunskog klana, Cecu Ražnatović, Milorada Ulemeka Legiju i slične patriotske delatnike. Što bi se reklo – naš čovek.

Donbaski scenario

U međuvremenu je Bela kuća saopštila da Srbija gomila vojsku na granici s Kosovom u neviđenim razmerama, razmešta artiljeriju, tenkovske jedinice i pešadiju, pa je Džon Kirbi zatražio da vojska bude povučena. Na kratko vreme činilo se da smo ponovo nadomak rata sa NATO paktom, nismo odavno vojevali, uželeli se naši ratnohuškački političari burne mladosti, a ponela ih i putinovska parola “Možemo ponoviti”, pa se opet malo zaigrali. Gostujući na CNN-u kod Kristijan Amanpur, Vučić je rekao da izveštaji Bele kuće nisu tačni, da je Srbija miroljubivo jagnje koje samo o miru razmišlja, ali su silne vojne snage ipak povučene sa kosovske granice. To je samo potvrdilo izjave kosovskih zvaničnika koji tvrde da je cilj terorističke grupe bio izazivanje sukoba na severu Kosova, što bi potom dovelo do ulaska srpskih trupa kako bi, je li, zaštitili goloruki srpski narod, i pokušaja otcepljenja dela kosovske teritorije. Ukratko – donbaski scenario.

Predsednik Srbije se ukopava sve dublje, praktično ne zna više kud udara. Gostujući kod Milomira Marića na TV Happy, Vučić je mrtav hladan rekao da je Radoičićeva grupa htela da podeli oružje narodu, te da ništa nije planirano za to veče. Svi pokušaji da demantuje bilo šta od onoga što su kosovske vlasti saopštile pali su u vodu i istopili se kao onaj Dačićev sneg. O nalaženju “anonimnog svedoka” koji je zatekao naoružanu grupu u šumi, pa se ponudio da im pomogne, a onda je na njih odjednom zapucala policija – bolje da i ne govorimo. Mislio sam da ove naše raspale službe ipak imaju neke ozbiljnije propagandiste.

Vojna vežba

U istu korpu promašenih scenarističkih rešenja idu i izjave načelnika Generalštaba Milana Mojsilovića. Dželjalj Svečlja i direktor kosovske policije Gazmend Hodža objavili su snimke, tvrdeći da su pripreme za napad obavljene u centralnoj Srbiji, na Radoičićevom imanju na Kopaoniku, ali i na vojnom poligonu Pasuljanske livade, te da su obuci terorista prisustvovali i Vučić, Mojsilović i ministar odbrane Miloš Vučević.

Mojsilović izađe pred kamere, pa udari da demantuje: „Milan Radoičić nije učestvovao na obuci na Pasuljanskim livadama, nije ispalio nijedan metak, niti je ispalio bilo koju granatu, nije prisustvovao tim aktivnostima. Ponavljam, nije učestvovao, niti je prisustvovao obuci. U par navrata prethodnih godina je bio pozivan na vežbe, ali se nije odazivao. A šta Radoičić radi na privatnom imanju, nije stvar Vojske Srbije“.

Čak i da zanemarimo poslednju konstataciju koja valjda znači da svako može na svom imanju da napravi i trenira paravojnu formaciju ili terorističku grupu, prosto bodu oči one vojne vežbe. Pazi, pozivala ga vojska na vojne vežbe, a on se nije odazivao. Pa ko bi smeo da pozove Vučićevog ličnog izaslanika za Kosovo, gospodara života i smrti, na vojnu vežbu?

Čovek asfaltira, popločava i gradi po celoj Srbiji, dobija sve moguće tendere, mlati milione evra, a usput drži pod kontrolom Srbe na Kosovu, kao osoba od poverenja srpskog despota – i onda dobije poziv na vojnu vežbu. Da je ovo neka fikcija, a ne sumanuta realnost, nesrećnom piscu bi se rugalo vaskoliko čitateljstvo zbog katastrofalno loše motivacije. Morao bi naprednjački režim malo da poradi na tim scenaristima, kadrovi su im loši da gori ne mogu biti, izgleda da tamo nema nikog iole pismenog.

Lažna država

Još u vreme Vojislava Koštunice u ovdašnjoj patriotskoj javnosti uvrežila se sintagma “lažna država Kosovo” koja je preživela do današnjih dana, vole naši propagandisti te kratke, efektne formule. U proteklih desetak dana svedoci smo da je Kosovo, sa svim svojim problemima, ozbiljna pravna država u odnosu na Srbiju.

Zapravo je Srbija lažna država, bez ijedne stvarno postojeće odlike državnosti, sa uništenim institucijama, bez slobodnih izbora, bez slobode govora, bez pluralizma, bez prave opozicije (ova postojeća u horu s Vučićem urla ”Kurtijev teror, Kurtijev teror”), sa tužilaštvom koje ne radi svoj posao, sa partijskim sudovima, ogrezla u kriminal do guše, sa narko-bosovima pod zaštitom režima, bandama koje su odavno izašle iz podzemlja i razbaškarile se diljem zemlje.

A sad bismo mogli da budemo proglašeni i za državu koja sponzoriše terorizam, mašala. Postali smo lažna država pod vlašću podivljalog despota koji bi da nas uvede u sukob sa susedima, a ni izazivanje ratnih sukoba mu nije strano. Što je sasvim logično, jer je neprijateljstvo prema državi kao uređenom sistemu osnovna odlika svih pan-pokreta, kako piše Hana Arent u “Izvorima totalitarizma”. To važi i za velikosrpski hegemonizam koji je kod nas odavno postao zvanična religija.

(zurnal.info)