Popovska kultura

Piše: Aleksej Kišjuhas (Danas)

Kad je Prvoslav Perić izabran za patrijarha Porfirija – zadelovalo je da se vremena menjaju (The Times They Are a-Changin’), čuvenim rečima Nobelovca Boba Dilana.

Da li smo to najzad dobili vrhovnog popa koji konzumira i razume – pop kulturu? Rokenrol patrijarha, takoreći? Jer, kad je na izborima u Zagrebu pobedila zeleno-leva koalicija Možemo, Perić im je čestitao stihovima Azre (Kada Zagreb izranja iz sna). Povodom zemljotresa u Petrinji, iskoristio je stihove Đorđa Balaševića (Računajte na nas). Frontmena benda Partibrejkers, Zorana Kostića Caneta, nazvao je „svojim prijateljem i bratom“.

U jednom govoru je interpretirao i Konstraktine stihove I šta ćemo sad?, navodeći da Srpska pravoslavna crkva nije ni tradicionalna, ni moderna, već – savremena. S tim u vezi, Perić je i prvi srpski patrijarh sa nalogom na Instagramu. A još kao monah i mitropolit, pomagao je zavisnicima od droge, razgovarao sa savremenim umetnicima i rokenrol muzičarima, te na Uskrs ručao sa beskućnicima i delio pakete bolesnoj deci iz Tiršove. Dakle, odavao je utisak relativno modernog i humanog verskog lidera, te čoveka pomirenja (za razliku od svoja dva prethodnika). Ili osobe koja živi u bar dvadesetom, a ne 14. ili 19. veku.

ZA SVAKOG PONEŠTO: Zatim, DJ Porfirije iz Čuruga u Vojvodini je i odabirao muziku na kultnom beogradskom Radiju 202. I promišljeno izdvojio deset rokenrol pesama po svom ukusu (uzgred, svoju sezonsku plejlistu uredno deli i bivši američki predsednik Obama). Perićevu plejlistu činili su, redom, Immigrant Song (Led cepelin), Dance Me to the End of Love (Lenard Koen), Šumadijski bluz (Smak), Knockin’ on Heaven’s Door (Bob Dilan), opskurna Francois Villon’ Prayer (Bulat Okudžava, iz Misterije organizma Dušana Makavejeva), Zagreb i ja se volimo tajno (Arsen Dedić), Odbrana (Idoli), Hoću da znam (Partibrejkers Etida (Korni grupa), It’s Five o’ Clock (Efrodajts čajld, benda Vangelisa i Demisa Rusosa), i ponovo Koen za kraj sa Famous Blue Raincoat. Dakle, bilo je tu „za svakog ponešto“ – i stranog i domaćeg, i hitova i alternative, i ruralnog i urbanog, i pravoslavnog i kosmopolitskog.

Ali, nije bilo turbo-narodnjaka, pa su mnogi pišnuli firnajz od zadovoljštine. Perić je „igrao na sigurno“, kako je u izvrsnoj analizi za Vreme istakao Teofil Pančić (i na sebe navukao gnev Kragujevčana povodom Smaka). Ali, o ukusima se i te kako raspravlja, ma šta nam poslovično govorili.

A onda su se dogodili pederi. Gospodi pomiluj! I Prvoslav Perić se vratio na svoja pravoslavna podešavanja. U jednosatnom političkom govoru, uskogrudo i parohijalno je poručio da „Mi nikome ne namećemo svoj način života, ali ne želimo da nam drugi nameću svoje vrednosti“. LGBT osobe je etiketirao kao opskurne egzibicioniste, govorio o njihovoj „estetskoj agresiji“, nameri da „preoblikuju naše društvo“ i tome da nam isti „siluju pamet i dušu“. O silovanjima ženskog tela ili muškom seksualnom nasilju nije bilo reči. Usput je i prepisao narativ Putinove Rusije o „gej propagandi“ i „rodnoj ideologiji“, govoreći o nekakvim „nevidljivim silama“ koje nam nameću koješta skaradno sa Zapada. I još je dosolio tu stvar (sa ona tri skupljena prsta?) sledećim opasnim rečima – „Zlo se ne leči i ne pobeđuje nasiljem“.

„NAMETNUTE“ VREDNOSTI: Dakle, za našeg šatro modernog, urbanog i rokenrol patrijarha, homoseksualnost predstavlja i zlo i bolest odjednom, i to u istoj rečenici. A gde se dede hrišćanska ljubav ili agape? Bez stida, pozvao je i na povlačenje udžbenika iz biologije za osnovce jer isti „propagira rodnu ideologiju“. U čemu ga je poslušno poslušao ministar prosvete, u našoj (još uvek?) formalno sekularnoj državi ili Republici. Drobio je Perić i o identitetima muškarca i žene (obučen u mantiju, a ne pantalone), o svetinji braka i porodice (iako sam nije u braku, i verovatno nema dece), te školskom sistemu koji omogućuje da nam dečurlija dolazi kućama sa „drugim vrednostima koje su nam nametnute“.

A gde je nestao Perićev – rokenrol? Izgubio se u pravoslavnom prevodu? Jer, nije li i rokenrol nastao na mrskom Zapadu? I predstavlja jedan skup krajnje zapadnih vrednosti, popkulturnu ideologiju, ili čitav (tuđi) način života? I koji su nam nametali i Radio Luksemburg i MTV svojevremeno. Dok svakako nije autohtoni proizvod srpske kulture ili pravoslavne tradicije. Rokenrol muzika i pop kultura takođe je uvezena sa Zapada u SFR Jugoslaviju, u dobu kad su ovdašnji prostori još uvek bili otvoreni za uticaje i vrednosti tuđina.

I kad je ljudima bilo apsurdno da cmaču ikone, ližu kašike, udišu tamjane, vrte pogače, pokrivaju glavu, i puze oko crkve. Šta patrijarh smatra o estetici i muzici biseksualnih ili homoseksualnih Dženis Džoplin, Dejvida Bouvija, Lua Rida, Džoan Džet, Fredija Merkjurija, Eltona Džona, Džordža Majkla? I da li oni imaju mesto na njegovim plejlistama? Ili je i to samo – propaganda?

Zatim, naš popkulturno osvešteni, te muzički obavešteni patrijarh (i pre toga mitropolit zagrebački) je morao čuti i za gej pesmu Neki dječaci zagrebačkog Prljavog kazališta. Sa njihovog istoimenog prvog albuma (1979), sa sve stihovima: „Ti ideš sa svojim društvom, prelaziš preko ulice, upireš prst u mene, smiješ se. A ja sam za slobodnu mušku ljubav!“. Ili za prvi singl benda Xenia iz Rijeke, Moja prijateljica (1982) sa eksplicitnim lezbejskim stihovima („Moja prijateljica, ona je tako lijepa, ja sam tako ponosna“), odnosno Ana (1984) izvrsnog slovenačkog benda Videosex („Ana, ti dobro znaš, to što mi radiš je zabranjeno kod nas. Kamena je tajna dobila slobodu, voljela bih, tako bih voljela, da mogu voljeti ja tebe. Ana, zašto te ludo volim?“).

Patrijarh Prvoslav Perić je sigurno poslušao i Baladu o tvrdim grudima u izvođenju Šarla Akrobate iz filma Dečko koji obećava (1981), gde izvesni Slobodan Milošević (Aleksandar Berček) novotalasno i homoseksualno urla „Ja neću najbolju devojku, ja hoću da se vratim tebi, jer ja sam tvoj, i ti si moj. Da zaspim na tvojim tvrdim grudima“. Naravno, i čuvenu Retko te viđam sa devojkama sa prvog singla Idola (1980). U svojim pesmama, gej tematiku u Jugoslaviji obrađivali su i Bijelo Dugme (Ovaj ples dame biraju, 1983), KUD Idijoti (Preživjeti, 1988), te Zabranjeno pušenje (Javi mi, 1989). Jer, „Komšiluku kad postaneš sumnjiv, što se stalno družiš s klincima, iz mračne ulice kad jalija ti vikne – oćeš guze, hadžija? Znaj, ja te još uvijek volim. Javi mi, ja ću čekati“. Najzad, čak i narodnjak Ramo, Ramo (1974) Muharema Serbezovskog govori o izgubljenoj ljubavi između dva muškarca, dok sevdalinka Snijeg pade na behar na voće poručuje – „neka ljubi ko god koga hoće“.

SVETOSAVSKI RAT PROTIV CIVILIZACIJE: I šta ćemo sad, rekao bi Porfirije na Instagramu? Da li je i to bila jugoslovenska gej propaganda? Homoseksualna indoktrinacija u socijalističkoj pop kulturi? Pitanje nije retoričko, već krajnje ozbiljno. Ako su najveći jugoslovenski bendovi 1980-ih godina imali i gej i lezbejske motive u svojim pesmama, da li nas je to u međuvremenu učinilo pederima i zašto nije? Omladina iz 1980-ih danas ima jedno 55 godina života. A šta se dogodilo? Veliko ništa. Da li je neko od tadašnjih tinejdžera pomislio, „Bokte, vidi ti ovo! Od sutra me više ne privlače devojke, već tvrde muške grudi iz one pesme Šarla akrobate? Ne rodnica, već nježnik? Biće da nije. U pitanju je laž, i Prvoslav Perić dobro zna da je u pitanju laž. Ali opet svesno odlučuje da učestvuje u toj kolektivnoj obmani i zaluđivanju nacije, odnosno u svetosavskom ratu protivu civilizacije Zapada i prosvećenih vrednosti modernog društva.

„Očekivali biste od nekoga ko se diči slušanjem Dilana i Koena da je odmakao dalje od plemenskog pogleda na svet, zar ne?“, pisao je Teofil Pančić. Kad ono međutim. Ironično, o kvarnom nametanju vrednosti nam govori šef provladine organizacije SPC, a koja u svoje članstvo (ritualom krštenja) upisuje još – novorođenčad. Bez pitanja ili bilo kakve saglasnosti naše osetljive nejači. O nekakvoj ideologiji i propagandi govori osoba koja nema problem sa religijskom propagandom roditelja koji svojoj maloletnoj i kognitivno ranjivoj deci od dana rođenja nameću verske ideje, odnosno crkvenu ideologiju. Da li se to onda Porfirije bori protiv propagande ili samo protiv – konkurencije?

Perićeva firma za trgovinu strahom od Zapada i smrti, Srpska pravoslavna crkva d.o.o, nedavno je odlikovala upravo šefove Miloševićeve i Vučićeve propagande – Vučelića i Vučićevića. Dok tačno nikad nije progovorila o popurdama iz sopstvenih redova koji su pedofili, pozivaju na oružano nasilje, i huškaju na rat. U pitanju je kompanija oslobođena poreza koja, u svojoj prepaljenoj odbrani i zaštiti porodičnih vrednosti, usput glasno ćuti o raspojasanom porodičnom nasilju i muževima koji ubijaju žene.

Ali, hej, patrijarh Perić bar sluša Azru i Brejkerse? I Koštunica je navodno slušao Igija Popa, pa šta? Ukoliko je mnogo više slušao pravoslavne popove. Od rokenrola i pop kulture u Patrijaršiji, ubrzo smo stigli do one tvrde popovske kulture. Do pravoslavnog ili talibanskog hard kora. I kulture vaskolikog stradanja, stida i smrti, umesto sreće, ponosa i života. A to već nije – rokenrol.