Plodovi mraka

Piše: Marko Vidojković

Zaista „ima jedna pećina stroga, u kojoj živi baba roga“. Baba roga je Srpska napredna stranka, a pećina je stari Merkator, gde im se nalazi sedište.

Ova nakazna tvorevina (SNS) nastala je 2008. Mogu donekle da razumem što su se tada nabili u pomrčinu decenijama zapuštenog rugla Novog Beograda, opkoljenog tezgama na kojima se prodaje sve, a ispunjenog mrakom, smradom mokraće i retkim kancelarijama bizarnih pravnih lica.

Ovo mesto je svakim danom sve jezivije, uverim se u to svaki put kada tuda prođem, što bi bilo jednom mesečno, a zapravo bi bilo i ređe, da to ne radim namerno, kako bih osetio zadah mračnih sila koje ovde vladaju.

Preko dana je odvratno, ali tek kad padne noć, stari Merkator dominira tminom.

E, usred tog mraka, živi SNS. Zašto se ne presele u neku od 469 zgradurina kojima su unakazili Beograd?

Zato što ova opasna grupa zlikovaca i okultista, voli mrak. U mraku smo nastali, u mraku ćemo ostati, u mraku ćemo nestati.

Da ovo ima smisla uverio sam se u izbornoj noći, 2022, kada smo Nenad Kulačin i ja pokušali da izvedemo blickrig na čuveno naprednjačko izborno meze.

Sa nama je bio kamerman i kolega koji je snimao lajvove telefonom.

Limuzine koje su pristizale, parkirale su se jedne na drugima.

Ima tu neki, kao, VIP ulaz, obična glupa staklena vrata, koja iz ulice vode u mrak, međutim, lice koje je stajalo ispred uputilo nas je na „uobičajenu trasu“.

Nekako smo se popeli kroz tamu zapišanih hodnika, štrokavim lepljivim stepeništem, a tamo nam se izbacivač iskreno začudio i obratio sa „Otkud vi?“

Odozgo, kraj ulaza u jazbinu, nekoliko njih gledali su nas kao da smo mi aveti, a ne oni.

Mlada dama nas je kurtoazno pitala ko smo i šta bismo, mi smo odgovorili – ona je otišla nekud i posle tri sekunde se vratila.

„Niste na spisku, žao nam je.“

„Pazite kad silazite, mrak je“, podjebavalo nas je obezbeđenje, na rastanku. Dobro, malo da se uprpimo, ipak je to SNS.

Mada, mrak je, jebiga.

Uprpili smo se. Tačnije, ja sam.

Nenad je, zahvaljujući svojoj dijagnozi, bauljao po pomrčini, tražeći mesto gde ćemo da snimimo raport.

„Snimaćemo na ulici, eto gde ćemo!“, dreknuo sam. „Ali, Mare…“

„Na ulici! Dečko uključi telefon, idemo lajv“ „Zašto sad lajv“, pobunio se Nenad, „kada ćemo da snimamo sa uli…“

„Ako nam se nešto desi, zato lajv!“

Krenuo je lajv i mi smo, probijajući se kroz zapišani mrak preneli gledaocima šta se desilo i izrazili bojazan da možda može još nešto da se desi.

Kada smo napokon izašli na svetlost Kenjigrada, sve smo to ponovili pred kamerom, napadno veseli jer smo umakli iz najjezivijeg mesta u Beogradu.

„Pokret za narod i državu“, ukoliko ga ipak bude, ima istorijsku šansu da se smesti u luksuznije, primerenije prostorije, ali nešto mi govori da će se i oni nabiti u mrak zapišanog starog Merkatora.

Danas